Marko Smiljković
-
00:29, 22.09.2010.
Sad je teško, sad’ treba biti Nišlija!
Oduvek sam želeo da moj grad bude veliki, lep, okrečen, čist, s velikim brojem bogatih Nišlija, ali na žalost moj grad sada ima 300.000 stanovnika među kojima bih izdvojio oko 80.000 građana. Oni čuvaju grad, a ostalima nek’ je bog na pomoć. detaljnije »
-
14:35, 27.08.2010.
Neobavezna priča s Filmskih susreta
Prijatno je bilo sinoć na teniskim terenima sedeti za istim stolom s glumcima Mikijem Manojlovićem, Tanjom Bošković, Radakovićem, Mensurom, Glogovcem, Feđom.... Ćutao sam i slušao bardove srpskog glumišta! detaljnije »
-
23:36, 06.06.2010.
Radnički se voli kao šuma, kao žena!
Sakupio sam svu hrabrost danas, mada je nemam mnogo u sebi, da čujem gorku istinu. Fudbalksi klub „Radnički“ seli se u Srpsku ligu. Nismo uspeli. Džabe su me tukli na parkingu Čaira posle utakmice s Vardarom. Džabe Kantrida pamti moje lepe dimne bombe. Džabe me se Karaburma seća po nestašlucima. To bi svako pomislio koga grbina boli od dugih motki zvazdaša, partizanovaca i drugih koji vole uspešne klubove. detaljnije »
-
01:12, 09.05.2010.
Šumatovačka bez table stradanja
Niš je 7. maja pre 11 godina izgubio 14 nevinih ljudi u Nato agresiji. U mojoj, Šumatovačkoj i ulici Anete Andrejević poginulo je osam građana koji su pošli ili vraćali se s pijace. Nigde o tome ne postoji tabla sa legendom i objašnjenjem u ulicama. Jedan dobar narod lako je zaboravio da se neko tada igrao sa ljudima. Možda nas je strah da kažemo da su dugme sa sanducima bombi iz aviona pritiskali baš oni čiji prijatelji danas želimo da budemo. Strah nas je da nam državu čuvaju isti oni koji su je i tih dana čuvali. Ne želim da pomislim da smo kukavice. Takve i sve ostale moralne kukavice dugo žive, ali samo zato što im je bog naredio da ih lična tuga dugo razjeda. Ovo je priča o tome. detaljnije »
-
21:05, 24.04.2010.
Bleda slika predsednika
Kada su građani mog grada čuli da se predsednik republike odlučio da dođe u Niš, pomislili su da je Andersen vaskrso. Bajkovita nadanja govorila su da će Tadić održati govor nade. Ne tako snažan kao Milošević na Gazimestanu, ali dovoljno jak da na svojim rukama održi moral opstanka, jer je narodu do nokata dogorelo od nebrige prestonice za carski grad. Pažljivo sam slušao Borisa i umorio se. Svi su se umorili. Nestao je u svom beznačaju reči. detaljnije »
