Autor

Ivan Blagojević

Osnivač i direktor "Internacionalnog Nišville Jazz Festivala".

Osnivač "Nišville" radija.

Omiljen vic Nišlija je onaj o paklu. U njemu đavo dežura pored nekoliko kotlova sa ključalim uljem i svakog ko pokuša da izroni vraća nazad u ključalo ulje. Jedino nema potrebe da dežura pored jednog kotla jer su u njemu Nišlije, a oni sami povuku one koji pokušavaju da izrone.

Kada sam 1994. godine rešio da osnujem Nišville jazz festival smatrao sam da festival treba da ima lokal patriotska obeležja. Pored prednosti niških nad beogradskim bendovima da dele stejdž sa velikim svetskim jazz legendama, doneo sam odluku da glavna nagrada festivala nosi ime jednog od osnivača davno ugašenog Naissus jazz festivala. Porodica je oduševljeno prihvatila moj predlog, jadikujući kako su ga svi u gradu već zaboravili. Narednih 16 godina njegova deca su uručivala nagradu.

Ja sam te iste godine upravo zbog toga dobio žestoke kritike drugih osnivača Naissus jazz kluba, a i muzičara. Delovale su previše zlobno priče da sam mu dao preveliki značaj jer je, kako su tvrdili, bio „loš pijanista, pa su mu zato dali da diriguje", „policijski taster", da je „zaslužan što je predsednik udruženja Moma Simović odležao 7 godina u zatvoru zbog zajedničkog uvoza klavira", a da je „glavna delatnost Udruženja bila naplaćivanje potvrda o pravu na uvoz instrumenata lokalnim švercerima". Zgrozio sam se zbog takvih komentara i smatrao sve to glupostima, jer je očigledno imao veliku energiju čim se njegovom smrću Naissus jazz festival ugasio. Ko je kriv za sedam godina zatvora nisam upitao ni tada još aktuelnog predsednika društvenog udruženja Naissus jazz kluba gospodina Momu Simovića, kada se tih dana sa kompletnom dokumentacijom, pečatom i ovlašćenjem da isti preuzmem, pojavio u mojoj kancelariji. Objasnio sam mu da ne želim društveno udruženje građana koje je pet godina u blokadi a ni naziv Naissus jazz , već da razvijam svoj brend - Nišville, koji sam zaštitio u Zavodu za intelektualnu svojinu.

Moma je bio uporan da treba da prihvatim da bar nastavljam tradiciju prethodnog niškog jazz festivala i da on, ispred udruženja, daje pismenu saglasnost za to. Prvih pet godina sam na plakatu isticao posebno redni broj Nišvilla, a posebno - ukupno broj niških jazz festivala.

Deca su svake godine uručivala nagradu koja nosi ime njihovog oca, slikajući se redom sa mnogim džez legendama, a ja sam se mučio da laureatima pojasnim ko je bio čovek čije ime nagrada nosi.

Prošlog leta su mi iz Trgovisnkog suda poslali odluku o stečaju društvenog udruženja Naissus jazz klub nakon 19 godina uzastopne blokade žiro računa.

Rečeno mi je da uplatim 50.000 dinara ako ne želim da udruženje ode u automatski stečaj, jer u tom slučaju sva imovina preduzeća, podrazumevajući i pravo na ime - prelazi u vlasništvo Republike Srbije. Rekli su da su svi osnivači odbili da spasu Udruženje i da ja to učinim ako želim. Odgovorio sam da ja nisam ni ovlašćeno lice ni jedan od osnivača i Trgovinski sud je proglasio automatski stečaj i izbrisao udruženje iz Registra.

Ja sam dao nalog mojim saradnicima da u marketinškoj kampanji uz ime Nišvilla ne koriste više redni broj već samo tekuću godinu. Nagradu smo i dalje nameravali da dodeljujemo, ali smo uz nju od 2006. godine počeli da dodeljujemo i Grand Prix „Šaban Bajramović" za doprinos fuziji džeza sa drugim pravcima. Tada su krenule primedbe porodice da je za njih poniženje što je ime njihovog oca u društvu jednog Šabana.

Ipak, sin i ćerka su nastavili da uručuju nagradu i slikaju se sa Billy Cobhamom, braćom Rosenberg, Donaldom Byrdom, Randy Breckerom, Benny Golsonom i drugim velikanima džeza, pa čak imali i privilegiju da u par navrata nastupe na festivalu sa svojim grupama.

A onda sam, prvom polovinom ove godine, dobio mail od tada još uvek aktuelnog ministra kulture Nebojše Bradića (koji mi je prosledio mail potpisan od strane sina) - i šokirao se. Poenta maila ministru bila je kako to da Ministarstvo podržava Nišville koji je je potpisniku dao honorar na ruke 2005. godine i nije uplatio porez na autorski honorar, što je slučaj sa svih 1.800 muzičara koji su nastupali na Nišvilu „za šta porodica ima neoborive dokaze, a to čini i dan danas". Uz to je direktor festivala njegovom ocu „oteo" festival.

Prisetio sam se te 2005. godine: Sin je molio da pozovemo trio kontrabasiste Ewalda Oberleitnera, inače prijatelja njegovog pokojnog oca i ja sam pristao da on ode po njih - ali sam mu, znajući njegove pijanističe ambicije, dao jedan uslov: Da mu slučajno ne padne na pamet da svira sa njima. Na dan nastupa pojavio se sam Oberleitner a sin mi je objasnio da ostali članovi benda nisu mogli da dođu, pa će, eto, on nastupiti njim. Poludeo sam zato što sam stavljen pred svršen čin i rekao da više nikada neće nastupiti na festivalu. Za Nišville 2010. sam popustio na zahteve, odnosno na njegova navaljivanja, da cela porodica nastupi i ponudio im Gate stage, ali su od toga sami odustali očekujući da nastupe na glavnom stejdžu.

Novinari su uskoro počeli da me zovu da ih sin opseda pričama o mojim zloupotrebama, da ima moćne ljude u Beogradu koji će mu registrovati udrženje pod istim imenom kao ono ugašeno. Novinarima se pohvalio i podrškom koju ima od prve političarke grada Niša, puštajući pred njima njihov svoj razgovor sa njom preko interfona mobilnog telefona.

Popričao sam sa njim i dao mu podršku da napravi festival, iako nema nikakva nasledna prava na članstvo njegovog oca u likvidiranom udruženju, ali da ne razumem zašto mu je bitno da se pljuje po Nišvillu i iznosi neoistine o poslovanju. Pitao sam ga da li on stoji iza pokušaja podizanja krivične prijave protiv mene i Nišvila prethodne dve godine.Naime, na osnovu anonimnih prijava da sam utajio porez (iako redovno imam pretplatu poreza) - i privredni kriminal, i poreska, i finansijska policija su danima uzurpirale naše dragoceno vreme. Jedini prekršaj koji su pronašli je da nisam 5 godina uplaćivao svoj radnoi staž, ali su mi dali odobrenje da to prebijem sa viškom plaćenog poreza.

Zakleo mi se da on ne stoji iza te prijave i ja sam mu poverovao.

A onda je 8. marta osvanula krivična prijava (sa potpisom njegove majke). Inače, sken prijave je on sam prosledio svim medijima. Doživeo sam čast da me urednik „Kurira" pozove i pita da objasnim navode prijave. Srećom, shvatio je besmislenost prijave kao i niški novinari. Jedan od njih je tada izneo zanimljivu teoriju - i reko da mi se sprema hapšenje, kao i da će se to dogodoti pred sam festival - uz obrazloženje da sam festival finansirao uskraćivanjem poreskih obaveza. Takođe, rečeno mi je da ta politička opcija mene ne mrzi, već su im zanimljiva sredstva koja se izdvajaju iz gradskog budžeta, a koja bi oni mnogo „pametnije" utošili. Za početak, prebacujući ih nekom novom-starom festivalu.

Verovatno bih se dugo smejao takvoj teoriji, da mi munjevito nije stigla terenska kontrola Poreske uprave, ubeđujući me sve vreme da nisu došli po prijavi, već da je reč o rutinskoj redovnoj kontroli.

Poslednjih horor-mesec dana pred ovogodišnji Nišville voleo bih što pre da zaboravim da ne bih ugrozio svoj lokal patriotizam. Posumnjao bih, samim tim i u sve bendove koje sam promovisao u zemlji inostranstvu svih ovih godina, nikada ne uzimajući nikakvu proviziju za to. Koncentrisao sam se samo da me taj bumerang ne lupi po glavi, bar pre nego što se završi poslednji nastup na festivalu.

Sada to ionako nije bitno!!! Uostalom, pored nesumnjivog uspeha festivala, ostao je zanimljiv zapis u briselskom magazinu New Europe: Nišville - The European face of Serbia. Makar zbog toga vredelo je batrgati se u kotlu sa ključalim uljem.