Loši momci

Skoro sam bio u gostima kod sjajnih ljudi u Skoplju. Iako su sa blagim podsmehom govorili o spomenicima kojima je okićen njihov grad, ipak su nas poveli u Muzej revolucije.

U ogromnoj zgradi čija veličina je trebalo da opravda ime Muzeja i njegov cilj da ispriča nacionalnu istoriju, vodič je, ušavši u deo postavke koji se bavi Prvim svetskim ratom, započeo prezentaciju sledećom rečenicom:

U Prvom svetskom ratu Makedonci su bili, da tako kažemo, topovsko meso za interese velikosrpske hegemonije.

Bio je tu upečtljiv prikaz scene u kojoj srpski oficir šiba po okrvavljenim bosim nogama staricu.

Nemam ništa protiv da jedan narod poželi da dobije samostalnost i to realizuje. To je normalna težnja jedne grupacije ljudi. Sa druge strane, malo je postalo ogavno da svako ko je dobio samostalnost bazira svoju nacionalnu priču prema Srbima kao lošim momcima.

To je postalo do te mere opšte mesto u modernim nacionalnim istorijama onih koji su do juče živeli sa Srbima, da postaje podrazumevajuće čak i kada se ne kaže.

A to je i najopasnije.

Virus "Srbi su loši momci" odavno je pušten u svet, još uvek hara i, čini mi se, trajaće kao takav sa izvesnim mutiranjem, bar još stotinak godina.

Čak i da neki priučeni vodič zaboravi da kaže rečenicu poput one o velikosrpskoj hegemoniji, posetioci će usvojiti informaciju kao da je već rečena. Kada postane podrazumevajuća, rečenica je ispunila svoju svrhu.

Nisam čuo da se iko od naših ljudi, makar istoričara, pobunio protiv ovakvog načina prezentovanja dela nacionalne istorije. Nekako nas je sramota da se borimo za svoju istoriju, za svoj obraz u ovom slučaju.

Da se ne zameramo ljudima, bilo pa prošlo.

Valjda imamo i važnije stvari.