Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

00:00, 21. 6. 2013.

Dragan Janković

Gost: dr Dragan Janković, dekan Elektronskog fakulteta u Nišu

Razgovor vodila Sanja Janačković


JV: Niš, kao univerzitetski centar sa 13 fakulteta, ima oko 30.000 studenata. Sve češće, mnogi od njih kad završe studije i počnu da se bave istraživačkim naučnim radom odlučuju da napuste zemlju u potrazi za boljim uslovima. Grube procene su da u inostranstvu ima oko 5.000 doktora nauka iz Srbije i isto toliko mladih istraživača. O tome šta je to ono što tera mlade doktore nauka da odu odavde, razgovaraćemo sa dekanom Elektronskog fakulteta u Nišu dr Draganom Jankovićem. Gospodine Jankoviću, šta mislite, šta je glavni razlog zbog kog mladi uspešni naučnici odlučuju da odu?

Jedan glavni razlog ne može da se izdvoji kao glavni razlog, ali tu je više faktora koji utiču na to da mladi ljudi jednostavno odluče da nastave svoju profesionalnu, pa i istraživačku karijeru na nekom inostranom univerzitetu ili u nekoj međunarodnoj kompaniji. Generalno, može se reći da su od svih tih mnogih faktora možda dva odlučujuća. Jedan je materijalni faktor, a drugi faktor je okruženje u kome ti mladi ljudi žele da nastave svoju profesionalnu karijeru. Ako uzmemo u razmatranje ovaj prvi faktor, on se odnosi na materijalnu situaciju tih mladih ljudi, ovde govorimo o onim najboljima koji završavaju svoje studije sa odličnim uspehom. Znači, oni očekuju nakon teških studija da jednostavno imaju nekakvu materijalnu satisfakciju koja bi trebala da pokrije one osnovne uslove za život, a onda i za rad. Država Srbija, odnosno Ministarstvo prosvete, sada nauke i tehnološkog razvoja, svake godine dodeljuje oko 200 stipendija onim najboljima. I to nije sporno. Šta je sporno? Sporna je visina tih stipendija. Znači, stipendije, poslednje stipendije, visina tih stipendija je bila oko 32.000, pri čemu status tih stipendista zaista nije na adekvatan način regulisan tu pre svega mislim na to da oni jesu stipendisti, njima ne ide radni staž, čak je bilo problema i oko njihovog socijalnog statusa, tako da je pre par godina bila situacija da vi imate mladog čoveka od 24 - 25 godina koji je sjajno završio fakultet i da još uvek mora da ima zdravstvenu knjižicu, u principu, preko roditelja. To je, ipak, nedopustivo! Tako da sam više puta i dok je bilo prethodno Ministarstvo, ministar Đelić, više puta smo imali razgovor i nekakav moj stav je da Srbija ne može da gradi dalje put, odnosno da se razvija u ovom pogledu sa takvim tretmanom tih novih, svežih kadrova. Oni koji su već u nauci, koji su svoj život vezali za Srbiju, oni koji su zaposleni na fakultetima, odnosno institutima, jednostavno su se možda nekako prilagodili toj novoj situaciji, stekli nekakve uslove za život, ali mladi ljudi koji se možda čak i odluče da u tim godinama započnu jednu novu etapu u svom životu, a to je da oforme porodicu, da se možda osamostale, da dobiju kredit za stan itd, jednostavno nemaju tu mogućnost. Što znači da oni, ako ipak odluče da rade na fakultetima, odnosno institutima, da vežu svoju sudbinu za Srbiju, moraju da pored bavljenja tim naučno-istraživačkim radom, moraju na neki način da nadomeste taj finansijski nedostatak. Tako da i mi, kod nas na fakultetu, imamo veliki broj stipendista i mi se kao fakultet trudimo da koliko god je moguće, da ih uključimo u realizaciju nekih projekata, što projekata koje finansira Ministarstvo ili nekih komercijalnih projekata, ne bi li taj finansijski položaj njihov bio koliko god je to moguće bolji. Činjenica je da mnogi odlaze! Sa Elektronskog fakulteta je, nemam tačnu evidenciju, ali pre nekoliko godina sam pravio spisak onih koji, ne da su završili Elektronski fakultet, pa otišli, već naših kolega koji su radili na našem fakultetu kao saradnici, asistenti, pa čak i profesori, nastavnici koji su otišli. Ta brojka je bila, znači, pre dve-tri godine, negde 70 i nešto. Ja mislim da je sada taj broj sigurno preko 100. Mal te ne, jedan ceo fakultet je otišao sa Elektronskog fakulteta i ono što je izuzetno bitno, svi oni imaju izuzetno uspešne karijere.

JV: A gde su oni sad? Gde najčešće odlaze?

Znači, nema pravila. Od Amerike do Australije. Recimo, pre dve nedelje je gost niškog Univerziteta bila i profesor Jelena Vučković koja je bila asistent na Elektronskom fakultetu, a sada je zaista eminentni profesor na Stenfordu. Znači i na najprestižnijim univerzitetima, odnosno fakultetima na svetu. Jednostavno, oni su pokazali svoj kvalitet, jer uvek se postavlja pitanje: Šta naša i koliko naša diploma vredi? Ima zaista mnogo primera, eto, od Amerike do Australije, da naša diploma nije samo komad papira. Naša diploma je, pre svega, znanje, a ovo je vreme, vreme znanja. Znači, to je prvi faktor. Drugi faktor zbog koga se odlučuju mladi ljudi na takav jedan korak je činjenica da je prošlo vreme kada je nauka bila: “Sedite ispod jabuke, očekujete da vam padne jabuka na glavu i da smislite epohalnu stvar.” Nauka je sada nešto što je, pre svega, izuzetno skupo. Očekuje se timski rad, znači, veliki timovi pametnih ljudi koji su sjajni individualci, ali isto i članovi tima i moraju da imaju odgovarajuće, adekvatne uslove da bi mogli da svoju kreativnost dovedu do nivoa kada to postaje nešto novo, inovativno, jedan novi naučno-istraživački rezultat.

JV: Potrebna im je i dobra oprema, laboratorije. Da li ih NIš ima?

Upravo to! O tome upravo i pričam! Mi se zaista trudimo koliko god možemo da stvorimo takve uslove i ovde, ali bi bilo zaista neozbiljno reći da u svim segmentima, pričam za Elektronski fakultet, a situacija je, verujem, veoma slična i na drugim fakultetima, da u svim segmentima, u svim laboratorijama, kojih zaista ima dosta na fakultetu, mi imamo okruženje koje može da se meri sa okruženjim koje postoji na drugim fakultetima. U nekim segmentima imamo približno slične uslove, ali da imamo u svim oblastima, to zaista ne mogu da tvrdim.I to je jedan od ključnih razloga zašto oni odlaze.

JV: Prema mišljenju Svetskog ekonomskog foruma, prema odlivu mozgova, Srbija se nalazi od 144 zemlje, na 141. mestu i prema tome, od Srbije su lošije pozicionirane države samo Burundi, Haiti i Alžir. Čija je to odgovornost što je to tako? Da li je odgovornost na državi?

Pa, verovatno da je odgovornost na državi. Generalno, kada se stvori neka klima, pozitivna ili negativna, u ovom slučaju, normalno, negativna, onda po inerciji u jednom odgovarajućem vremenskom periodu ljudi se ponašaju u skladu sa tom klimom. Mi, ako, recimo uzmemo 10 ili 15 godina unazad, bilo je perioda intenzivnog odlaska, perioda nekakve stagnacije, kada je relativno mali broj ljudi odlazio u inostranstvo, pa opet, zbog svih ovih dešavanja, kojih smo svi svesni, su se ponovo pojavljivali periodi kada su se mladi ljudi odlučivali da odu. Čija odgovornost? Odgovornost svih nas, a normalno, najveća odgovornost države, jer nije problem da li je neko otišao, da li je napustio ovu zemlju, problem je koliko je svakim tim odlaskom zemlja izgubila! Tu postoje direktni, koji su zaista veliki troškovi tog odlaska, to  su troškovi školovanja tih ljudi, i oni indirektni, koji su po meni mnogo važniji i mnogo veći, a to je da su ti ljudi, da su ostali ovde, mogli su višestruko da vrate uložena sredstva! Znači, zemlja dvojako gubi.

JV: A kako ih možemo zadržati? Kojim postupcima mi možemo da im ipak pružimo dovoljno dobrih uslova da ne odluče da odu?

Znači, opet se vrtimo nekako oko finansija, oko nekakve pozitivne klime. Ovo su dva bitna faktora! Ali, normalno da i sve ono što se nama dešavalo, realno što se dešavalo našoj zemlji je veliki procenat tih mladih ljudi jednostavno naveo da napuste zemlju. Neki od njih, treba i to reći, nisu bili u tako lošoj finansijskoj situaciji zbog toga što, jednostavno, potiču iz, uslovno rečeno, imućnijih porodica. Ali, da biste se bavili naučno istraživačkim radom i da bi bili produktivni, vi morate da legnete uveče sa jednom mišlju, da ustanete sutradan i tako iz nedelje u nedelju, ne bi li iznedrili nešto novo. Ako vaše misli okupuraju neki drugi problemi, politički, društveni, socijalni, bilo kakvi, finansijski u krajnjem slučaju, onda je to zaista teško. Recimo, ajde, iz mog ličnog iskustva, kada sam ja boravio u inostranstvu, ti periodi su bili mnogo produktivniji u odnosu na vreme koje sam provodio ovde u Nišu jer, jednostavno, rešeni ste svih, mnogih, da ne kažem ovozemaljskih problema koji prate život u ovom gradu, u ovoj zemlji. Normalno, šta treba učiniti? Pa, treba popraviti tu klimu, jer mnogi ljudi ostaju ovde, neki se čak i vraćaju, ajde, mogu da kažem, zbog patriotizma ili zbog jednog načina življenja, zbog perioda koji su proveli u nekom okruženju itd, što uopšte nije zanemariv faktor. Druga važna činjenica gde mi kao društvo ne radimo dovoljno, a to je, ako je neko već odlučio da ode, odlučio je da ode, ali ne treba pokidati sve mostove! Znači, mi imamo veliki problem što mi veoma malo sarađujemo sa tim ljudima! Jer, niko od njih ne radi u dragstoru. Svi su oni na izuzetno bitnim pozicijama! Eto, spomenuo sam koleginicu Vučković, ali profesor Zorica Pantić Staner je rektor u Bostonu. Imamo do Novog Zelanda koleginicu Antoniju Mitrović. Pričam samo o nastavnicima koji su nekada radili na Elektronskom fakultetu. Imamo ih u IBM, u Simensu, u Motoroli, u razvojnim centrima! Zaista jedan veliki potencijal i nažalost, ne mogu da kažem da imamo dobru saradnju sa njima! Normalno, ima i svetlih primera i jedan takav primer je naš kolega Dejan Milenović, koji je svoju karijeru, posle Grčke, nastavio u Švajcarskoj, u švajcarskom ABB-u i upravo zahvaljujući njemu, Elektronski fakultet dobio je šansu da pokaže svoj potencijal i, evo, već šesta ili sedma godina na Elektronskom fakultetu postoji jedna mala grupa saradnika koja radi za švajcarski ABB. Ono što se napravi u Nišu, koristi se u celom svetu.

JV: A da li bi saradnja sa kompanijama, između fakulteta i kompanija, mogla da dovede do toga da se najbolji studenti stipendiraju u određenim oblastima i da na taj način oni ipak ostanu ovde?

To je jedan od pravih načina. Šta je problem? Problem je u tome što mi u Srbiji zaista više nemamo velike kompanije. Kompanije koje postoje to su relativno male kompanije koje ili nemaju dovoljno potencijala, ili još uvek ne uviđaju potrebu za takvim aktivnostima. Zaista, veoma, veoma često, da ne kažem svakog dana dođe neki zahtev ili upit: “Da li imate nekog diplomiranog ili ko će da diplomira relativno brzo, ko je dobar u otme i tome?”

JV: A takva je i praksa u svetu, jel tako?

Takva je, da, praksa u svetu i onda baš, pre jedno par nedelja, su bili ljudi iz Majkrosofta, iz razvojnog centra Majkrostofta u Beogradu, postavili su mi isto pitanje. I onda, rekao sam im: “Dobro, recite mi jedan razlog zašto bih ja trebalo da vam najboljeg čoveka preporučim?” Oni su bili zaprepašćeni! Nisu na prvi pogled mogli da shvate šta hoću da im  kažem. Rekao sam: “Pazite, naši najbolji studenti su već uočeni na trećoj godini i oni su se, mal te ne, na trećoj, četvrtoj godini odlučili gde će nastaviti svoju karijeru. Ako čekate da vam dam spisak diplomiranih studenata, to je suviše kasno! Oni najbolji su već, da kažem prostim rečima, razgrabljeni!” Ali to je činjenica! Jer mnogi naši studenti, najbolji, već rade! Paralelno rade i studiraju! Treća, četvrta godina, mnogo njih se odlučuje za to, jer činjenica je da u ovom gradu, pa i u ovoj zemlji, pa i šire u Evropi, u svetu, u pojedinim oblastima nema dovoljno kadra! Jedna od tih oblasti je oblast IT. Ja sam čuo relativno skoro podatak da samo u našem gradu ima negde oko 80 IT firmi! Neke su velike, do 100 zaposlenih, neke su jedan čovek - firma itd, i svi oni izuzetno dobro rade i traže stručnjaka više! Tako da je to i poziv mladim ljudima koji treba da upišu fakultete, ako razmišljaju šta će im doneti ta diploma, da li će moći od te diplome da žive... Ja na promocijama fakulteta uglavnom kažem: “Odlučite se, ne za Elektronski fakultet, odlučite se za onaj fakultet koji će vam uz diplomu dati i dovoljno znanja da imate mogućnost izbora! Jer, najgore u životu je kada nemate mogućnost da birate!”

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala i vama.

JV: Moje ime je Sanja Janačković. Gledali ste “15 minuta”.