Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

14:42, 16. 10. 2018.

Emir Hadžihafizbegović

Glumac: Emir Hadžihafizbegović, glumac

Razgovor vodio: Milan Zirojević


JV: Jedan od najboljih, najtalentovanijih i najnagrađivanijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije gost je niških Filmskih susreta. Često ne zna da ćuti i ako ima britak stav, gospodin Emir Hadžihafizbegović. Dobar dan.

Dobar dan. Drago mi je da ću govoriti za Južne vesti, pratim vaš rad. I da nismo radili ovaj razgovor svakako bih došao da vas pozdravim i da vam dam neku malu podršku u svemu onome što radite. U konceptu, stavu, hrabrosti u dostojanstvu i jednoj priči koja je najvažija za onoga ko stane pred ogledalo pa sam sebi ujutru kaže “Gde si majstore”. To je najvažnije.

JV: Hvala. Vi predstavljate film na ovim filmskim susretima, film Žaba, on je nastao po pozorišnoj predstavi. Da li se pozorište može preneti na film? Kažu da su to 2 različite vrste umetnosti, ovo statično a ovo dinamično.

Da to je pitanje koje dobijamo. Estetika pozorišta je sad i ovog trenutka, pred vama je živi čovek i vi ste sudionik jedne volšebne umetnosti koja se zove teatarska igra. Film je opet slika koja je nastajala u nekoj postprodukciji i pojavljuje se pred vama u nekoj mračnoj sali, u iluziji, stvarana je kroz proces koji je potpuno drugačiji. Te stvari ne treba upoređivati. Poznate su ekranizacije Hamlet sa Lorens Olivijem, Pa Tramvaj zvani čežnja predstava pa film, pa Balkanski špijun predstava pa film, Hadersfild, Maratonci trče počasni krug. Tako stvari treba posmatrati. Dođeš u teatar i gledaš predstavu Žaba i izneseš svoje impresije.Odgledaš film Žaba i izneseš svoje impresije. Mislim da smo izbegli tu zamku pretakanja pozorišne predstave u film, obzirom da smo priču iz te brijačnice izneli i u eksterijer. I osim nas četvorice Aleksandra, Seksana, Mirsada Tuke, Muamera Kasmovića i moje malenkosti u filmu igra još 9 glumaca. Vlasta Vlaisavljević, Srđa Dašetić, mladi sarajevski glumci. Ja tako posmatram i odgovaram na pitanje te filmsko teatarske estetike. Naravno da vaša duhovna vertikala i vaš mentalni sklop drugačije kada gledate živog glumca sa 2 metra i vidite sliku preko ekrana. I jedno i drugo je uzbudljivo, uznemirijuće. Možda je dobar trenutak da kažemo o čemu se zapravo radi. Žaba je tekst Dubravka Mihanovića nastao pre nekih 15 godina. Govori o post ratnom Sarajevu, govori o ljudima koji su netom izašli iz rata. Ja igram PTS-ijovca koji je vlasnik frizerske radnja u Baš-čaršiji. Moj brat koji je ostao bez posla, alkoholičar, rastao se sa ženom, jedan taksista i jedan prodavač knjiga. Unutar te neke psihološke drame i njihove konverzacije oni tragaju za smislom. Potraga za smislom je univerzalno stanje duha kada je u pitanju geografija na kojoj mi živimo, pa možda globalna pošast. Cela planeta je dovedena do jednog metalnog zida i svi traže neku vrstu eureke. Tu predstavu igramo 10 godina, odigrali smo 250 predstava, po celome svetu. Pretakli je u film, sada smo u Nišu. Jako sam sretan da će film biti večeras prikazan na niškoj tvrđavi jer ja sam jako senzibiliran na ovaj festival i na ovaj grad. Ja jako volim Niš, ja sam ovde osvajao i nagrade za svoje filsme uloge, imam puno prijatelja koji nisu iz samog esnafskog miljea, glumačkog, filmskog i teatarskog. Ja kažem postoji još jedan grad u Hrvatskoj i ovaj koji ima taj sarajevski štih. To je u Srbiji Niš, a u Hrvatskoj je to Split. Ta 3 grada imaju neku neobjašnjivu zajedničku auru, makar sam je osetio.

JV: Često kažu da je Niš Split bez mora.

Da.

JV: Kako vam se čini niški Filmski festival. On je nekada bio u rangu Pule, jedan od najznačajnijih na prostoru bivše Jugosavije. Čini se da je sarajevsi festival dosta prešišao niški i ostale. A da niški nikako ne može da izađe iz tih domaćih granica, da postane regionalni festival, to je tema već nekoliko godina ali ništa se tu konkretno ne dešava.

Sve je do koncepta.

JV: Vi ćete večeras biti strani glumac.

Da. Što je smešno. Ja imam 9 igranih filmova u Srbiji, imam ozbiljne i značajne nagrade, od granprija na FEST-u u Beogradu, preko teatarskih nagrada, Zorana Radmilovića, imam narade Sopota, Leskovca kod Bajića, 2 nagrade u Nišu. Sve je do ljudi i do strateških vizija, šta vi želite da radite sa Južnim vestima, šta neko hoće da radi sa nekom fabrikom čipova, šta neko želi da radi sa festivalom. Sarajevski festival je postoa jedan od najznačajnijih festivala. Sam podatak da je ove godine bilo akreditovano 850 novinara iz 54 zemlje sveta, da je bilo 5.000 gostiju i da je prikazano 266 filmova na 13 lokacija govori o tome koliko je taj festival narastao. To je koncept i to je vizija nekoliko ljudi koji su znali šta žele i šta rade. Mislim da niški festival nosi naziv Festival glumaca i kada imate 10 filmova, sa 150 glumaca a dođe vam na festival 15 glumaca, znači da u konceptu treba nešto menjati. Treba ga oživeti. Ja nisam ni za kakvu retro priču, ja sam prvi festival na ovom festivalu imao pre tačno 30 godina Život radnika, Miroslava Mandića, sa Anicom Dobrom i Mirom Banjac. Tada je pre naše projekcije bio film Živeti kao sav normalan svet sa Sonjom Savić i Buletom Goncićem, Miloša Radivojevića, tačno je bilo pre 30 godina. Atmosfera tada i atmosfera danas to je neuporedivo. U smislu dobre aure nad festivalom. To se može promeniti da ponovo niški festival dobije jednu auru koja ga je krasila. Ja da dolazim da se takmičim kao strani glumac to je stvarno apsurdno. Pogotovo što je Srbija koproducent filma Žaba. Srbijanski fond je dao za film 60.000 evra. Makedonci su unutra, Hrvati su untra i nekako sada ja dolazim kao strani glumac. To je nečija odluka, to je tako. Ali celu priču zavrte ljudi. Ja verujem u sistem, ja sam legalista, poštujem institucije. Ali jedan pravi čovek, na pravom mestu može sve stvari da okrene. U Sarajevu je Mirsad Purivatra je lučonoša jedne vizije i strategije, oko njega su bili ljudi koji su ga dobro pratili. Ja sam sretan da sam u Nišu i nek je festivala, sreća da nije ugašen, ali mislim da mu treba vratiti tu svežinu a ona se vraća tako što ćete dovesti sve glumce koji su na filmu. Ja sam bio u Nišu, na festivalu, imao neku malu epizodnu ulogu u jednom bosanskom filmu, pričam o dešavanjima pre rata, mislim da je bio film Milutina Kosančića, u kojem su igrali Bata Živojinović, Vera Todorović, Zora Oda, Aleksandar Berčeg. Ja sam tu imao malu ulogu ali sam dobio poziv. Bio sam tu 3 dana sa jednom epizodom. Ako je već glumački festival treba da bude puno glumaca.

JV: Kada ste već kod epizode vi ste dobar deo karijere izgradili na upečatljivim epizodama. Da li vam je epizoda mala, da li je bolja glavna uloga, šta je bolje za jednog glumca? Gde može bolje da se izrazi?

Ja imam jendu tezu, svoju, da ne postoje velike i male uloge, postoje loše i dobre uloge. Ja sam prihvatao uloge od 2 dana snimanja i odbijao sam glavne uloge od 40 dana snimanja. Ja dok čitam scenario, ako taj lik koji je meni ponuđen da ga odigram ne prođe organski kroz neku moju duhovnu i umetničku selekciju, ja sam to vraćao. Vratio sam u karijeri 5 ili 6 glavnih uloga a igrao sam, ima jedna anegdota, ja sam sa Brankom Šutom, hrvatskim rediteljem uradio 4 igrana filma i imam 8 snimajućih dana. Ali to što sam napravio napravio sam merakom. Napravio sam jako sretan i ponosan sam na te male uloge, kasnije će stizati i velike uloge u filmovima Armin, Takva su pravila, Smrt čoveka na Balkanu, Karaula. Uglavnom, tako sam i svoje studente učio ne gledajte na to da li je snimanje 1, 2 ili 40 dana, vidite da li je to kvalitetan, da li ćete se vi u tome dobro osećati, da li sa tim likom možete da poručite nešto u ta 2 dana. Na kraju krajeva umetnost ima 2 zadatka da otvara probleme i popravlja ljude, pa tako i film. Sve to što sam ja radio a imam 57 igranih filmova, volim brižnu statistiku, neće niko drugi ako ne vodim ja, od toga je 7 ili 8 glavnih uloga i 50 epizoda.

JV: Ja sam negde pročitao da je 9 glavnih uloga. Malopre smo pomenuli sistem i da ste legalista. Vi ste pokušali kroz sistem da popravite stvari, bili ste ministar kulture kantona Sarajevo. Da li ste uspeli da promenite nešto?

Moram priznati da jesam. To je bila jedna avantura, ima jedna reč na ovim prostorima, mislim da je nigde više nema, zove se inat. Nije dobro kada se stvari rade iz inata, to nije dobro. Stvri treba da imaju svoj organski tok ali ja sam sjedeći u noćima sa svojim prijateljima, rediteljima, glumcima, producentima, scenografima, unutar jedne kafane gde se mi skupljamo pokraj akademije. Mi ovako samo trulimo, ajde da nešto pokušamo promeniti i ući u politiku. Da vidimo može li se odatle nešto napraviti. To je bila ovako da kažem, neka zajebancija. Onda sam na tim izborima dobio puno glasova kantona Sarajeva i onda je moja faktura bila uspostavljena da budem ministar. Dugačak bi bio spisak stvari koji sam sa mojim saradnicima promenio u kulturi i u sportu. Nekako nisam odgojen da pričam o prvom licu jednine i a počinjem rečenicu sa ja, voleo bih da ljude koji su unutar te 2 kategorije pitati šta smo za te 2 godine napravili. Može se promeniti, pojedinac može da promeni dosta stvari, naravno da ima suport svojih saradnika. Ja sam utvrdio da kultura dobija 4 puta više para nego sport, ja sam prebacio dosta novaca sportu a kulturi je ostalo manje ali je to manje bilo dostatno da se ne zaljulja ni jedan festival, da se ne zaljulja ni jedna institucija kulture, da se ne zaljulja ni jedan kulturološki segment u gradu Sarajevu a sport smo digli. U moje vreme rukomet je igrao Ligu šampiona sa Barselonom, Bosna je igrala košarkašku Evropsku ligu, tenis je doživeo procvat, svi borilački sportovi. Ja verujem u moć pojedinca.

JV: Imali ste dosta kontakta sa političarima u to vreme. Da li je njima potrebna kultura?

Njima nije potrebna kultura, to je najbolje pitanje. Oni nas osećaju kao takmace, vidite da je došlo do jedne civilizacijske inverzije. Došlo je do toga da su u novinama sa fen karejima, sa frizurama, versaći odelima, našminkani i napuderisani sada političari. Sve manje govore književnici, slikari, glumci i reditelji, pjesnici. Mi smo ekstradiktirani iz medija i govorimo u emisijama i za portale i za novine slične vama. A novine su preplavili političari, ta vrsta ega i ta vrsta potrebe da se slikaju i da budu u elektronskim i tiskanim medijima je do te mere napravila to, da tako kažem, inverziju jednu u kulturološkom i civilizacijsku. Ja sam baš neki dan došao do nekih primera, do Starta, vi ste mlad čovek pa se ne sećate tih novina, osim te lascitivne dupletice gde bi se pojavila neka zgodna devojka, bio list kakav ne možete verovati kakvi su tu bili članci. Intevju Markesov u Dubrovniku, Slavenka Drakuić pisala, Igor Kulić, najbolji novinari iz regije. Reportaže sa Iransko - Iračkog rata, umetnici, glumci, jedna ozbiljna novina. Vi danas uzmete ove novine to je preplavljeno politikom. Za razliku od par novina kakav je Nedeljnik u Srbiji, kakav je Vrem, NIN, koji još drže dignitet i daju ozbiljan prostor umetnosti. Ja kada god treba nešto da kažem i da kritikujem politiku, paralelno kritikujem tu već plemenitu i najznačajniju otrcanu frazu “mi smo saučesnici u mobingu koji nad nama rade”.

JV: Neko će reći narod to traži.

Jeste. Mi živimo u lobotomičnim društvima. Ja sam to već govorio za medije. Većina ljudi se kreće kao Džek Nikolson u filmu Let iznad kukavičijeg gnezda. Nama treba taj indijanac koji će podići tu česmu, kako se ta česma zove u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, govorimo o geografijama gde mi živimo. Ne bih išao dalje, to je neki, kako bih rekao sukus koji je i doveo do frustracija unutar svih nas. To je pripremljena stvar. Pa zar vi mislite da je ova zatupljena gomila zatupljena juče. Na tome se vrlosistematski radi dvadesetak godina. Pogledajte šta vam se u primaćim sobama uvlači godinama, taj rijaliti šou, ti kao zombiji koji nas zabalvljaju. Mene i vas igurno ne zabavljaju ali većina ljudi dakle. Zamislite do koje mere je to atak na ljudski mozak kada ljudi sede sa kokicama, grickalicama i gledaju do ujutru kako neki ljudi u nekim kućama spavaju. Oni spavaju a oni ih gledaju. To je znači razmena te, kako bih rekao, jedne zombijevske energije i sve je to ozbiljno pripremljeno. Ja u taj projekat verujem. Ima jedna divan filozof poljskog porekla Lipovicki, on u Grenoblu predaje inače u Francuskoj živi. On je napisao knjigu era praznine. U toj knjizi era praznine on kaže: “Doći će vreme kada će ljudi osvjesiti da je moguće živeti bez cilja i smisla”. Mi sada živimo to vreme. Ljudi ćive bez cilja i smisla, to je jedan mentalni pakao. Koliko god mi sondirali i utvrdili egzakno utvrdili šta nam rade političari, mislim da je glasačka kutija saučesnik.

JV: Vi imate sada opšte izbore u Bosni i Hercegovini. To je još jedna vrsta rijalitija svuda, ne samo u Bosni. Moje pitanje je hoće li Bosna opstati na kraju? I šta kažete kada vam kažu da ste multikulturalista koji je u stvari unitarista?

Još jedno dobro pitanje. Bosna će opstati, Bosna je prolazila u svojoj istoriji i kroz turbulentnije stvari nego što je ova. Drugi podatak je da je pragmatičan život u Bosni dematirate te zastrašujuće medijske informacije koje dolaze. O podeli, o disoluciji. Premijer naš Veća ministara se vratio pre 5 dana iz posete Nemačkoj, gospođa Merkel je, po ko zna koji put, poručila da nema promene granica. Ja mislim da niko u Bosni nije frustriran do te mere da bi se delio. Mi živomo na spin geografijama, znate i ja sam rekao, reći ću i u vašoj emisiji, moja najveća frustracija zadnjih 20 godina je da argument ne znači ništa. Kada u jednoj državi argument kao sredstvo komuniciranja pogine i postane beznačajan ta država, ili bolje reći društvo, putuju u besmisao. Tako da spin je reč koja je instalrana ove pre nekih 2, 3 godine. Ja nisam znao šta je spin, ja znam šta je spin u tenisu. Onda su ta spinovanja dovela su do razvlačenja pameti ljudima ali zaista odgovorno vam tvrdim da situacija u Bosni nije nimalo dramatična kako je prenose razni mediji. Bosna će opstait zbog toga što, biće Bosne mnogo jačih neprijatelja od njih. Dugačak je spisak kriznih perioda Bosne od Kulina bana i neke prve državotvornosti Bosne iz XII veka do danas. Ja taj period dobro poznajem ali to nije tema ovog razgovora. Puno ljudi unutar Bosne želi jednu državu u kojoj će se osećati dobro, u kojoj će se osećati slobodno, u kojoj će deca rasti bez žrtve ili đelata. Ako vam kažem da na neuralgičnijoj bosanskoj tačci u Srebrenici život funkcioniše sjajno unutar Srba i Bošnjaka. Ja tamo često idem, osnovali smo tamo jednu školu glume. Ako bi negde trebalo biti problema trebalo bi ih biti u Srebrenici. Ako je u Srebrenici jedna vrlo harmonična situacija unutar života Srba i Bošnjaka, što to ne bi bilo u Banja Luci, Sarajevu ili bilo kojem drugom gradu. Isto tako u takozvanoj Herceg Bosni postoji jedan festval dokumentarnog filma gde se mi okupljamo, koji je srce Hercegovine, u Grudama. Gde fenomenalno ljudi između sebe funkcioniše. Ali znate zlo je aktivno, dobro je pasivno. Nije više vest da smo mi napravili dobar intervju nego bi vest bila da nam je ovde uletela vrana u studio ili nešto gore. Što se tiče multkulturalnog i unitarnog da još jedan paradoks ako hoćete sociološki, kulturološki, pa i civilizacijski a to je da protivnicima Bosne, političkim protivnicima Bosne i političkim fašizmima unutar Bosne ne smeta nikakva radikalna varijanta sa jedne, druge ili sa treće strane. Nego im smeta ta građanska varijanta, ta priča o multikulturi. Mene su pre nekih pola godine napali zbog teksta koji zapravo širi misiju dobrote zajedničkog života, tog povjesnog i religijskog kruga kome pripadam i zapravo koristeći tu komparativnu prednost mi šaljemo jednu snažnu poruku iz Bosne i Hercegovine da su katolička i pravoslavna crkva, sinagoga i džamija nešto gde smo se mi rodili i sa čim smo odrastali, što ne damo. To jednostavno ne damo, verujte mi, ja sam to izjavio i izjaviću za Južne vesti i ja se ne bi dobro osećao u državi u kojoj žive samo Bošnjaci. Nisam tako odrastao, moj život i moje detinjstvo je bilo na 50 metara se odvijalo od katoličke i pravoslavne crkve u Tuzli. Ja bi se osećao hendikepirano da ne čujem zvona sa pravoslavne i katoličke crkve, to je deo mene i to je moj bekgraund i porodični i državotvorni, kakv hoćete. Ta vrsta priče ponovo smeta nacionalistima.

JV: Na kraju smo razgovora. Vezano za vaš glumački poziv i za pomenutu neuralgičnu tačku, koju smo malopre pomenuli. Šta biste vi uradili da vam neko ponudi ulogu Ratka Mladića?

Prihvatio. Samo zavisi ko je reditelj.

JV: Kako vi taj lik?

Prihvatio bih i to bi privatio oberučke. Igrao sam ja zloćince već u filmu Dina Mustafića Rimejk. Prihvatio bih zato što se ja bavim poslom gde ulazim u mentalna stanja likova koji nisu samo dobri momci. Igrao sam i ubice, igrao sam kriminalce, igrao sam ljude koji su sa one strane zakona. Prihvatio bih naravno. Kako bih ja doneo tu ulogu u dogovoru sa rediteljem, to je neka druga priča. Ponovo se vraćamo napriču o ponuđenom scenariju, to mora biti dobar scenario, nemam ja sa tim nikakav problem.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala vam i još jednom želim vam uspeha u radu. Vi ste jedan moralni svetionik unutar države Srbije a i regije. Samo da vam kažem da se jako pratite i čitate u Sarajevu. Ja sam stalni pratilac Južnih vesti i želim vam puno uspeha u daljem radu a svema ostalog vam ne nedostaje. Hrabrosti najviše.

JV: Hvala. Bila je ovo emisija 15 minuta a moje ime je Milan Zirojević.

  • emir hadžihafizbegović

    Emir Hadžihafizbegović: Saučesnici smo u mobingu političara nad nama

    Društva u regionu su lobotomična, živi se bez cilja i smisla, a argument kao sredstvo komunikacije je poginuo, kaže glumac Emir Hadžihafizbegović, ali u svojoj kritici ne štedi ni građane, rekavši da su oni i njihovo (ne)glasanje saučesnici u svemu što im političari rade. Za niški filmski festival navodi da mu treba svežina i aura koju je nekad imao.

    detaljnije