Ivan Redi

Gost: Ivan Redi

Razgovor vodio: Vesna Milić

---

JV: Nišlija koji se puno angažovao za boljitak ovog grada, kao i za boljitak ljudi koji u njemu žive. Osim Svetosavskog bala organizovao je i mnoge druge humanitarne akcije u gradu. Svetosavski bal će se ove godine održati po 5. put. Uz grupu drugih entuzijasta on je pokušao i da promeni ali i promenio već neke stvari u gradu. Arhitekta koji godinama živi na relaciji Niš - Grac Hadži Ivan Redi u studiju. Dobro došli.

Dobar dan.

JV: Mnoga, mnoga humanitarna dela, mnoge akcije su za vama, šta vas motiviše da tako postupate?

Može da se sažme sve u jednu reč ljubav. Znate. često se pogrešno tumači pojam ljubav, za mene ljubav znači dati nekome i onda ostvariti ljubav. Bez davanja nema ljubavi. I tako još od nekih sredine 60-tih godina, kada sam poeo tim putem da idem i danas, koja je sada 17. skoro pola veka ja idem tim putem i mislim da je to dobra stvar.

JV: Šta kažu ljudi koji su pored vas, vaši najbliži, kako oni reaguju, kako vaša okolina na to reaguje?

Ja sam imao veliku sreću, da pre svega, da je moja supruga imala puno razumevanja za taj moj put. To neko moje trojstvo, trojstvo koje se sastojalo od braka, posla koji sam sa ljubavlju radio i mog javnog angažovanja. Ona je imala puno razumevanja da sam u tom trojstvu u stvari ja i uvek me je podržavala, tako da, deca takođe. Njima je drago da tata ostvaruje nešto lepo. Dakle imam punu podršku.

JV: A što se tiče ljudi koje susrećete u vašem radu. Da li možda i njih inspirišete, kako delujete na njih? Polaze li oni tim putem?

Da, odgovor je nedvosmisleno da. Vezaću se samo za period, neću ići daleko u prošlost. Sredinom 60-tih osnivanje kluba Mladih aritekata na fakultetu i okupljanje jednog broja mojih kolega, sa kojima smo vodili predivne rasprave u Galiji o arhitekturi. to je već bio taj prvi iskorak. Kasnije u okviru Društva arhitekata, kao predsednik društva, kasnije i u drugim funkcijama, okupljanja mojih kolega, stručna putovanja, jedna zajednički život. Pa da onda preskočim jedan čitav period i da dođem do osnivanja Mosta Grac - Niš, kada sam sa našom decom, koja su u Gracu i sa decom koja su ovde napravili jednu građevinu koja je 814 km dugačka. To je najduži most na svetu. I preko tog mosta su prelazili i ovamo i tamo na stotine mladih. I ne samo mladih nego i profesora sa fakulteta i privrednika i svih drugih. Svi oni su mene podržavali u tome. Zapravo, ja nikada nisam tražio pomoć. Ja polazim od jedne devize šta jamogu da učinim za vas a ne šta vi možete za mene.

JV: Ono što poslednjih godina činite za Niš to je inicijativa da se Balkanska i Davidova ulice pretvore u svojevrsni umetnički kvart. Dokle se stiglo sa tim?

To je jedna akcija koja ima opet za svrhu jedno davanje moje prema mladima koje sam upoznao pre otprilike godinu i po dana. Jer sada sam uglavnom u Nišu, za razliku od prethodnog perioda gde sam bio pretežno u Gracu a sada je to obrnuto. Dakle, upoznao sam jednu veliku grupu mladih ljudi okupljenih oko Mladih ambasadora. Jedna inzvaredna asocijacija mladih koja mi pokazuje da Niš ima budućnost. Znate, kada se sretnete sa njima, kada pričate sa njima, kada otkrijete njihove želje, kada otkrijete šta oni hoće, gde oni hoće da idu vi onda shvatite da ovaj grad ima budućnost. Ja sam onda rekao šta možemo da učinimo za njih. I jednog trenutka, sasvim spontano pojavio se jedan vrlo neprijatan detalj u celoj priči da je iza sinagoge bilo jedno ogromno đubrište, u Balkanskoj ulici, i tu je ta inicijalna kapisla bila. Da učinimo nešto da ti mladi imaju jedan bolji prostor. Prvo je išlo krenuli smo sa đubretom, sklonili smo đubre, postavili smo podzemne kontejnere u Davidovoj ulici, sada to dosta dobro funkcioniše, naravno ima još uvek ekscesnih situacija. Pojedini našiu sugrađani još uvek ne shvataju da je taj prostor svima nama namenjen ali stvari se odvijaju dobro. Ta mlada generacija koju sam upoznao vratila mi je veru u budućnost i družeći se sa njima ja nalazim za sebe jedno ogromno zadovoljstvo.

JV: Upravo prilikom postavljanja tih podzemnih kontejnera u Davidovoj ulici, vi ste doveli jednog uličnog svirača da svira frulu, simbolično na otvaranju. Taj čovek je rekao da ste mu vi inspiracija, da ste mu puno pomogli. Kako ste uopšte došli do njega i na ideju da dovedete njega tu?

Vi možete da pomažete bilo kome i to je lepo i legitimno. Ja opet kažem, osećam se pozvanim da pomažem onima kojima je pomoć neophodna. Pitali ste za bal, pomenuli ste bal. Bal je pre svega dobročiniteljski, dakle davanje. Pa tek onda sabornost, svetosavski i bal kao zabava urbanog tipa. Ali je pre svega dobročiniteljski. Svo ovo vreme od 2013. pa evo sve do 2017. svca sredstva do poslednjeg dinara, bez ijednog honorara, bez ijednog bilo gde odlivanja su išla na pozu ljudi kojima je pomoć potrebna. Pre svega deca. Ljudi nekako izađu i pored svih teškoća izađu na kraj, međutim, deca su ta nevina, ničim kriva da njima pomognemo. I tako je krenulo sa domom Duško Radović, pa sa školom 14. oktobar, pa sa Drugačijim zajedno. Ove godine i to je važno da se kaže specijalna škola Bubanj, deca sa posebnim potrebama.

JV: Šta ćete njima obezbediti?

Njima ćemo obezbediti nešto, odnosno, trudićemo se da obezbedimo što je moguće više sredstava za kupovinu jednog kombija za prevoz dece sa posebnim potrebama. Naime pokazalo se na 2. Svetosavskom balu kada smo kupili kombi za školu 14. oktobar da je to u stvari, kako gospodin Nikolić, tadašnji direktor te škole govorio: “gospodine Redi otvorio nam se svet. Mogli smo po prvi put sa našom decom da izađemo iz 4 zida.” Moja velika želja i svih ovih koji rade samnom, to ne treba zaboraviti, SKC koji svom snagom, svim svojim resursima učestvuje već godinama u ovoj priči. To je niz mojih poznanika koji su pevali, igrali bez ijednog dinara honorara. Znate, prelep je osećaj kada vi pozovete nekoga pa mu kažete šta hoćete a on ni jednog trenutka ne pita ono čuveno: “A gde sam ja tu?”

JV: To sve deluje tako jendostavno, da se ljudi skupe i za jedan dan prikupe novac na jednom balu. A šta je u suštini potrebno za to, da ljudi ne traže novac ni bilo šta, šta mislite zbog čega?

Ne znam, neko kaže da ja to što radim deluje ubedljivo. Ja znam da radim čista srca i da to što mi je na umu to kažem i to uradim. Sve ove godine, svi ti balovi su tako tekli. Ja sam smislio 2012. onda sam to krajem 2012. i rekao, 2013. smo imali bal. tako je isto bilo i za 2. i za 3. to je jedan važan princip u životu, znate. Kada smislite kažete i uradite. Ni jedna od tih reči sama za sebe nije dovoljna. Jer na to se nadovezuje nešto drugo. Nadovezuje se sledeća stvar kako mislite, kakve su vam misli takve će vam biti reči. Kakave su vam reči takva su vam dela. Očigledno da sam ja našao jednu ravnotežu u tome i da to ljudi prepoznaju. Taj most traje već 15 godina. Ja nijedared, ni sa jednim a stotine su ljudi iza mene od predstavnika vlade Austrije do do Generalštaba naše vojske. Jer ne treba zaboraviti da je prvi put u istoriji Srbije jedna vojna formacija izašla iz Niša u inostranstvo, bio je to vojni orkestar. U punom sastavu je on bio u Gracu, predstavljenj ambasadorima koji su bili tamo akreditovani. Ni oni, ni bilo ko drugi nikada nije doveo u sumnju to što ja radim.

JV: Da li možemo iz toga da izvučemo zaključak da su Nišlije zapravo humani ljudi ali treba im da imaju poverenje više u institucije, u neke ljude?

Ja mislim da jesu. To me je skoro neko pitao šta ja mislim o dobročinstvu u Nišu. Ja kažem da ja to pratim već dugi niz godina i primećujem da je to kao jedna pozitivna plima narasta. Pre mnogo godina su to možda bili pojedinačni slučajevi. Međutim, iz dana u dan, vi možete na elektronskim medijima mnogo lakše to da pratite, taj fenomen činjenja dobrog narasta. To je jedan proces, verujem da se stvorila jedna kritična masa, znate. U svemu što radite, na tom javnom planu, jako je važno da imate kritičnu masu. Ja to nisam uvek imao u životu i trpeo sam teške poraze u odnosu na ono što sam želeo, što sam svim srcem verovao da je dobro za Niš, za grad. Morao sam da se povučem. Znao sam da sam izgubio tu bitku. Međutim, izgubiti bitku je legitimno ali ja nisam gubio rat. Ja sam samo tu bitku gubio, otišao drugim putem ili odozdo ili odozgo ili sa strane i konačno sam ipak dobijao rat. Tako da taj proces dobročinstva se širi, ti je mnogo grupa koje sada već rade, tu je mnogo koncerata, grandioznih akcija. Sećam se za onog malog kome su koštzanu srž trebalo dati. 4.000 Nišlija se odazvalo da da, da učestvuje.

JV: Da pomenemo i Marinu Adamović, koja u Obrenovićevoj ulici skuplja novac. Vi ste i njoj pomogli, napravili ste projekat za njeno sklonište. Jel tako?

Ja sam, projekat je fizička stvar. Ja sam srećniji zbog toga što sam u duhovnoj sveri pomogao Marini. Što sam je podigao duhovno. Ona je prošle godine, avgusta meseca bila u vrlo teškom duhovnom stanju. Razumem i zašto. Ona mi je tada pokazala jedan papir na kome je služba, gradska, Opština Medijana ili bilo ko, nije važno, su je odbili da joj se obezbedi jedan mali krović nad glavom. Da ne bude na ulici, da ne bude na kiši, na vetru, na suncu, na snegu. I to je mene dirnulo. Ja sam Marinu upoznao, baš dobro, 2013. kada je ona došla na otvaranje česme koju sam ja projektovao na Trgu Patrijarha Pavla. To je mene dirnulo, ja sam u principu emotivan i pored ovih godina. I rekoa sam: “Bože što je to lepo”. Kada neko u kolicima smogne snage da od sasvim drugog dela grada dođe i prisustvuje jednom takvom činu. avgusta meseca je ona to meni pokazala i ja sam onda po onom sistemu tog trojstva rekao šta ja mogu da učinim. Onda sam smislio da ja kao arhitekta mogu da joj napravim zaklon. Jer to je deo mog posla. To sam rekao i mediji su to dobor propratili, ona je postala “medijska zvezda”, onda su sve češće dolazili. Ja sam radio na tom projektu i onda sam došao u jednom trenutku u jedan ćorsokak. Naime, moja ideja je bila da to bude mobilna struktura. Nešto što na ovim prostorima, čak na širim, rekao bih evropskim, nije viđeno. Jedna sklopiva mobilna struktura koja bi njoj omogućavala da ona po svakom.

JV: Kazali ste da je ona sama odbila da ima takvu strukturu.

Sada ću kratko da vam objasnim. Ona je to prvo prihvatila, jer poklon je poklon. Ja ga dajem od sveg srca. Međutim u razgovoru sa njom sam shvatio da to nju plaši, da ona nije sigurna kako će sa tom mobilnom strukturom, koja ni meni samom nije bila porpuno rašćišćeno šta je, kako to treba da funkcioniše. Pojavio se još jedan problem da studenti arhitekture sa kojima sam ja morao da to radim, da to ni njima nije bilo mnogo blisko. Da je to izlazilo iz onoga što oni studiraju. I onda sam ja rekao, pošto ja ceo svoj život, to isto želim da istaknem, ja sam svoj poziv arhitekte posvetio čoveku. Ja nisam u svom životu nikada stavljao sebe u prvi plan. Vi ste meni važni ako za vas radim, ako pravim. Ako ste vi zadovoljni i ja sam zadovoljan.

JV: Sada ste pomenuli i studente arhitekture. Šta mislite da li oni trebaju biti oni koji guraju stvari napred, nosioci promena na bolje? U ovom gradu, u ovoj zemlji.

Oni jesu. Navešću vam drugi primer. Ovo nije uspelo iz sasvim razumljivih razloga. Zato postoji jedna akcija koja je izvaredna, koja je uspela fenomenalno. To je Balkanska i Davidova ulica. Ja sam sa njima napravio 40 projekata. Svaka grupa, bile su to grupe od par njih koji su radili projekat za te dve ulice. Fenomenalni mladi ljudi koji imaju ideje, koji se trude, koji traže svoje mesto.

JV: Možete li da ih uporedite? Mlade ljude u Nišu a i sam grad, eto sa Gracom.

Mogu. Mladost je u principu svuda ista. Druge, prateće stvari ih izdvajaju.

JV: Koje?

Ono što meni uvek blisko to je biblioteka. Biblioteka na Arhitektonskom fakultetu u Gracu je raj za nekoga ko voli da uči. Raj po svim parametrima. Po tehnici, po broju knjiga, po načinu pribavljanja knjiga. Mongo je dece nakon mog odlaska za Grac, mnogo je dece došlo kojima sam ja pomagao i kod uspisa i kasnije u ovome. To su moji puleni bili. Ja sam im uvek govorio deco iskoristite, to što vam ta biblioteka pruža, to je najlepše što može da vas u životu, u tom studenskom zadesi. ot je razlika. Drugo, nastava i pristup arhitekturi je slobodniji. Mi smo još uvek dosta, kako bih rekao školarci. Ja se sećam i mog vremena. Važno je bilo overiti semestar, skupiti sve potpise. Nije to najvažnije, nije to. Arhitektura je mnogo bogatija, mnogo slojevitija, mnogo svestranija nego što je to skupiti potpise.

JV: Gospodine Redi hvala vam puno na gostovanju.

Hvala i vama.

JV: Vi ste gledali 15 minuta a ja sam Vesna Milić.