Natalija Jovanović

Gost: Natalija Jovanović, dekan Filozofskog fakulteta u Nišu

Razgovor vodila: Vesna Milić

---

JV: Jedna je od retkih niških profesora koji su podržali studente i mlade Nišlije u protestima protiv diktature. Viđali su je kako sa demonstrantima šeta ovih dana ulicama Niša, a sada je sa nama u studiju. Natalija Jovanović dekanica Filozofskog fakulteta i profesorka sociologije. Dobro došli u 15 minuta.

Dobro vas našla, moram da kažem odmah, ja nisam toliko retka, jako je puno naših kolega sa svojim studentima. Nismo svi u prilici da svake večeri budemo, mladost je to, to je energija. Zaista je potrebno puno i mnogo više naše energije i mnogo više naše snage da bismo sve ispratili.

JV: Da, ali vi ste bili nekoliko dana za redom, šetali po nekiliko sati, izdržali ste to.

Izdrdržala sam to, ja imam trening. Tako da meni to nije problem. Mislim da je važno da budem tu kao podržka i meni to čini zadovoljstvo i mislim da je to i moja obaveza.

JV: Da li je to vaš jedini motiv? Podrška studentima ili ima još nečega?

To je moj glavni motiv. Zato što sam prepoznala u pokretu ovih mladih ljudi i u njihovim namerama nešto što je čisto, što je dobro, što je dobro za čitavo društvo.

JV: Neke vaše kolege sa Filozofskog fakulteta, profesor Zoran Jovanović, Draško Bjelica, Bojan Blagojević oni su viđeni na protestima. Zbog čega nema još ljudi sa Niškog univerziteta? Kakav je vaš utisak?

To biste trebalio njih da pitate.  Ja sam potpuno uverena, videla sam kolege sa drugih fakulteta. Neki su smatrali da je dovoljno da se pojave jedno, dva puta i da pokažu svoju solidarnost shvatajući značaj toga da budu stalno uz svoje studente. sa druge strane postoji nešto što je legitimni strah. I što mnoge ljude prosto parališe i mnogi smatraju da nisu u obavezi da demonstriraju na taj način.

JV: Pojedini su u predizbornoj kampanji i podržali Vučića, njegovu kandidaturu za predsednika. Pojedini profesori Niškog univerziteta, zajedno sa rektorom. Da li mislite da je to razlog zbog čega oni nisu izašli, ne vode istu borbu kao njihovi studenti?

Ne bih rekla. Ja ostavljam svakom pojedincu da po svojoj savesti i da po onome što smatra da je ispravno reaguje. Kao građanin jednostavno ima pravo na svoje političko opredeljenje i svoje političko mišljenje. Ja nisam partijski opredeljena ali to ne znači da nisam politički. Naime ovo sve pokazuje da jesam politički, posebno što ja predajem socioligiju vaspitanja i obrazovanja, gde je jedan dobar deo semestra posvećen upravo studentskom buntovništvu. Gde ja objašnjavam studentima šta znače studentski protesti. I kada su oni politički a kada to nisu i kakvu težinu za društvo imaju kada su politički a kada nisu šta to znači, i za njih i za društvo.

JV: Kako vam se čine ovi protesti, kako bi prokomentarisali ove proteste kao profesor?

Kao profesor socoologije i sociologije obrazovanja ja sam izuzetno zadovoljna što vidim da su studenti politički zreli, što prepoznaju i traže svoja neka politička prava. Što reaguju kao odgovorni politički građani. Odgovoran politički građanin je ideal jako starih društava. Ne možete demokratuju osvojiti u jednoj generacji i očekivati da se ona neprekidno obnavlja. Moramo demokratuju da osvajamo uvek, sa svakomk novom generacijom.

JV: Vi ste bili sa njima u kolonama više puta. Da li vam se čini da u svakom trenutku zanju šta rade? Mnogi su komentari na to da oni nemaju konkretne zahteve, da su preobimni, da Niški studenti usvajaju zahteve Beograđana i Novosađana. Kakav je vaš utisak što se toga tiče?

To su mladi ljudi i oni prolaze različite etape u tom svom pokretu. Ja to vidim kao jedan pokret studenata i meni je jasno šta oni traže. Oni traže bolje društvo. Nema boljeg društva bez demokratije. Nema boljeg društva bez slobode, bez sloboda medija, vi to najbolje možete da posvedočite. Ako nemamo slobodne medije, ako nemamo slobodne izbore, ako nemamo reguralne uslove gde bismo igrali utakmicu, ta utakmica nije dobra. Kao što vidimo u sportu one utakmice koje se nameštaju polako se osipa publika i ti klubovi jendostavno nestaju sa sportske arene. To će se dogoditi i u političkom životu. Ako se nameštaju političke utakmice i ako se unapred zna ko će pobediti u političkoj igri, ako pritom činimo sve da taj ko treba da pobedi, vezuje ruke i noge svima ostalima, onda kakva je to utakmica. Ko će prisustvovati toj utakmici? Rezultat toga je ogroman broj naših mladih, najpametniji, vrlo pametnih ljudi koji odlaze iz zemlje. Mi smo u samom vrhu zemalja u svetu gde imamo odliv pameti, odliv mozgova. To nije dobro ni za jendo društvo.

JV: Kako će to da utiče na Srpsko društvo za 20, 30 godina?

Već sada utiče. Već sada utiče a možete misliti kako će tek da utiče. Ja znam da je teško, najzeže je prvoj generaciji onih koji odlaze. Teško je i onima koji ostaju. Najteže će biti nama koji ćemo ostati, kao ostanem ja. Zato što moramo da živimo sa posledicama toga što smo dozvolili da se desi. Ja sam zato sa svojim studentima jer oni znaju da žive u društvu u kome je donet Zakon o zabrani zapošljavanja, mladih posebno. U društvu koje mogu da menjaju ili će sami otići. To da odu mogu uvek a neka probaju da nešto promene.

JV: Pošto su rekli da ih je sve manje, jer posle uskršnjih prazika pomalo jenjava protest, mada opet se vraćaju na ulice u malo većem broju. Neki od njih kažu da protesti jenjavaju baš zbog toga što nemaju vođu.

Ja sam bilo uz svog supruga, vi dobro znate ko je moj suprug, kada je bilo najteže. I kada je SPO bio pokret koji je na ulicama okupljao više nego iko, što se ikada okupljati. Rezultat toga je bio da su se stalno gubili izbori. To kliki će broj ljudi biti svakodnevno na ulici, isto je bilo i 96, 97. godine kada smo se borili za promene. Bilo je dana kada je bilo jedva desetak ljudi na ulici. to ništa ne znači. Postoji energija, ja sam je videla, ne samo među tim mlađim ljudima, postoji energija koju smo probudili kod građanstva. Oni nam mašu, pozdravljaju, pale, gase svetla sa prozora. Izlaze stari mladi, izlaze deca, roditelji sa decom. Prolaze kolone automobila i nikome ne smeta što mi zaustavljamo saobraćaj, naprotiv, trube u znak pozdrava. Pozdravljaju i mašu iz svojih automobila. to je nešto što sam videla i tih devedesetih i 2000. godine. kada su se dešavale promene. Problem je u tome što se promene nisu desile do kraja. sistem nije demontiran. Praktično je potrebno vreme, vi kada dobijete kijavicu morate bar nedelju dana da odležite. Valjda je to tako i u društvu, da bi se desile neke promene potrebno je neko vreme gde prosto nešto treba da stasa.

JV: Da li vidite epilog ovih protesta?

U ovom trenutku ja ne vidim ali ove proteste vidim kao pripremu za buduće izbore, ja se nadam vanredne. Izbore na svim nivoima. I na kraju ono što se dešavalo juče u Zaječaru, pa i nekim drugim gradovima zapravo pokazuje da je ipak moguće da se dese neke promene i da će se one dešavati. Koliko god bila jaka manipulacija strahom, zastrašivanjem, nasiljem, silom, to ipak negde mora da izađe na videlo i sa tim mora da se prestane.

JV: Kakavu ulogu imaju profesori? Vi ste izašli. Šta oni treba da rade da bi došlo do toga što ste upravo pomenuli? Kod profesora. Da li je dovoljno da izađu i da podrže studente ili na neki drugi način?

Mi smo pred kraj nekih svojih karijera. Mi prosto treba da pratimo te mlade ljude koji zaista treba da se bore za svoju budućnost. Mi svoju budućnost živimo sada. Zato mislim da je naša obaveza da oslušnemo, da pratimo i da damo podršku onima koji treba, kojima je zadatak da se izbore za svoju budućnost. A to su studenti svakako.

JV: Pomenli ste malopre političko angažovanje profesora. Kako to komentarišete? I to da svi znaju da je vaš suprog Branislav Jovanović, on je već decenijama uticajan političar i na lokalu i u republici. Vaš komentar vezano za to?

Mi imamo svoje paralelne karijere. Ja sam se trudila, kad god sam prepoznavala i svoje interese, da budem uz njega. Jer je on uvek meni bio, na neki način, moj politički lider. Jer sam znala da iskreno nastupa i kad god je to bilo i kada je bila potrebna podrška ja sam bila tu. Ali sam ja na isti način podržavala i vrlo često su se podudarali naši politički pogledi, da tako kažem. Ja nisam bila član SPO-a, niti sam ga dalje pratila partijski. Ali sam ja tu bila kao građanin koji je prepoznavao te ciljeve za koje se on borio. Vrlo često su se naši ciljevi podudarali ali sam uvek bila uz svoje studente. I tada devedeseth i 2000. i danas.

JV: Kakav je generalno vaš komentar na političko angažovanje profesora? Nekih vaših kolega.

Negde smo pozvani i prozvani da damo svoje mišljenje. trebalo bi da imamo svoje mišljenje, pa i političko mišljenje. Zašto bi to bilo sramota.

JV: Mislim na partijsko angažovanje.

Mi imamo jednu atmosferu koje je sada stvorena da sada treba da te bude srmaota ako se politički angažuješ. Potpuno pogrešno. Najstarija društva koja su uspravo počivala na političkoj angažovanosti svojih građana. I tako smo došli do građanskih društava. Bez toga nema građanskog društva. Ajde da se utopimo u autoritarnost. Ima i takvih modela. Koji je bolji? Ja ipak biram onaj gde je građanin na prvom mestu. Kada je reč o partijskoj angažovanosti profesora, prepostavljam da to pokušavate da me pitate. Ja sam i dalje na poziciji pustimo neka svako od profesora proceni ali nek snosi i ličnu odgovornost. I za sadašnji i za svaki budući trenutak.

JV: Da li mislite da i studenti treba da se angažuju? Da li imaju opciju u ovom društvu?

Oni će to pokazati snagom da iznesu ovo što su započeli. Oni u ovom trenutku, prosto, reaguju na nešto što osećaju kao nepravdu. Negde mlad, pametan čovek bilo bi nenormalno da on ne reaguje. Neki od nas, koji smo ušli u neke sisteme, gde smo na nekim pozicijama valjda nešto rizikujemo, neki prosto nisu spremni u određenim godinama ali treba da se proceni. da li hoćete društvo u kome ćete se vi boriti da kažete šta mislite, da javno istupite, da se vaš komšija boji. Mene bi bilo jako sramota da se moj komšija plaši i strašno me ponižava to da me neki komšija tapše ili neki moj prijatelj tapše i kaže hrabra si ali ja ne smem jer moj šef će mi zameriti. to meni strašno smeta. Ja ne želim da živim u takvom društvu. Zaista ne želim.

JV: to su i studenti pokazali. Čini se da oni kažu da pregovaraju sa raznim sindikatima, organizacijama. Sindikat Nezavisnost Filozofskog fakulteta ih je podržao, Unija prosvetnih radnika. Kao da vape za nekom podrškom. Da li mislite da će da je dobiju? Zvali su i SANU, makar kažu da ih podržavaju.

Koliko sam ja videla SANU je stala protiv diktature i izašla je na proteste, mislim da to nije ništa sporno. Jedino što možda negde nedostaje je ta jasna svest o tome da studenti o tome kada su izašli na ulice, sa zahtevima koji su politički, oni su već postali jasan politički akter. Oni mogu izavrati nekoliko puteva, da tako kažem, za svoju političku borbu. to može da bude anarhija, da očekuju da dođe ovaj ili onaj ko se prepozna, ko vidi svoj interes a da pritom nemaju organizaciju, a da pritom ne znaju kako će dalje i kako će sutra. Sa druge strane mogu i mislim da je u tome smisao delovanja studentskog protesta, jeste da održe lekciju  opozicionim političkim partijama. jer opozicione političke partije su se u dobrom delu pokazale nezrele za političko delovanje i potreban je jedan cement koji će ih povezati i održati im lekciju i pokazati kako dalje.

JV: Hvala vam puno na gostovanju u emisiji 15 minuta.

Hvala i vama na pozivu.

JV: Ja sam Vesna Milić a vi ste gledali 15 minuta.