Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

11:32, 30. 4. 2013.

Olivera Bobić

Gost: Olivera Bobić, sekretar Veća SSS u Nišu

Razgovor vodio: Zoran Marjanović Zoza


JV: Bliži se 1.maj, stiže vest koja je obradovala sve članove društva za zaštitu životinja - Sindikalci, ovi iz Samostalnog sindikata, prave protest na Trgu Nikole Pašića, ispred Doma sindikata, a ovi iz društva za zaštitu životinja kažu: Što više sindikalaca u Beogradu na protestu, to veći procenat preživljavanja jaganjaca o prvomajskom uranku! Ima i trećih skeptika koji podsećaju da poslednjih godina ima sve manje radnika koji imaju šansu da se druže sa jaganjcima o 1.maju. Da li je to baš tako, pitanje za Oliveru Bobić, sekretara Veća SSS Grada Niša. Ko sada lakše preživljava - jaganjci ili radnici?

Jaganjci sigurno. Radnici više nemaju para za jaganjce.

JV: Pa, da li je baš dotle došlo? Ja mislim da će opet sva izletišta biti puna.

Izletišta će biti puna - mi smo Srbi, mi se uvek snađemo. Naša mogućnost snalaženja je zaista neverovatna, čak i u ovim vremenima kada bi ove nacije na zapadu odavno izumrele u ovakvim uslovima. Mi još uvek živimo.

JV: Ako ništa drugo, imamo bolji jogurt nego te zapadne nacije, pa taj jogurt može da bude zamena za jaganjce.

Pa, kad promenimo pravilnik, on je odličan.

JV: Ali, šta ćete, osim što ćete da čuvate jagnje, da radite još u Beogradu na protestu?

Mi smo stalno ovih godina imali primedbe da sindikat generalno, nijedan, ne obavlja tu svoju osnovnu funkciju i da bi sindikat trebalo da bude za 1.maj na protestu sa radnicima. Stalno nam se prebacuje da smo, umesto da protestujemo, stalno na proplancima i u šumama i da satiremo životinje, dok smo to mogli.

JV: Sećam se onog lidera vama konkurentskog sindikata koji je demonstrativno odbio da pravi bilo kakve proteste za 1. maj upravo zbog jaganjaca. Šta je to što je vas opredelilo da ipak rešite da se okupite u Beogradu i da pošaljete poruku kome?

Mi šaljemo poruku prvenstveno našim članovima, a i radnicima, da, ako čekamo da se neko drugi izbori za naša prava, a mislimo da je sada vreme... Kada su se valjda pre 127 godina, ako dobro računam, kada su se ljudi borili za neka svoja prava, da smo mi sada došli u situaciju da se borimo za ista prava! Iako je prošlo toliko godina, ne borimo se za neki viši standard prava, nego za ta osnovna prava... da, ako čekamo da se drugi izbore za naša prava, da ćemo onda zaista čekati večno.

JV: Pa ko bi sada više trebalo da se bori za radnička prava - radnici ili “neradnici”, odnosno oni što nisu zaposleni, ili oni što su zaposleni, pa moraju da ćute?

Moraju da se bore svi! I oni koji ne rade, nisu to neradnici, neradnici su nešto drugo...

JV: Pod navodnicima...

I oni koji ne rade treba da se bore za bolje uslove da bi mogli da računaju na bolju budućnost, da se bore za svoju decu, a oni koji rade da se bore da se konačno priznaju ponovo neka prava za koja su se davno izborili, ali ih i davno izgubili u ovoj zemlji.

JV: Ne mogu, a da ne pitam, ima li sindikat bilo kakva uporišta među nezaposlenima u Nišu koji, kažu, ima bar 37 hiljada, oficijalno, nezaposlenih?

Imamo mi uporište. Mi smo davno statutarno predvideli to, hteli smo da te ljude organizujemo, da oni koji su privremeno nezaposleni, koji su u ovoj katastrofalnoj privatizaciji ostali bez posla i završili na tržištu rada, da ih uključimo u sindikalno organizovanje. Ljude koji su na tržištu rada morali smo da organizujemo kao kolektivne članove, jer je zakon takav, da on poznaje kao člana sindikata samo onog koji je zaposlen kod poslodavca. Imamo takvu organizaciju, ona funkcioniše u delu naših prostorija. U toj organizaciji su se ljudi ono borili kad su bili zakinuti u onim naknadama koje su bile nepravilno i nepravedno obračunavane. Čak su ti ljudi možda organizovaniji, jer oni nemaju šta više da izgube. I onda su oni organizovaniji i malo agresivniji u toj borbi za to neko pravo, makar na tu naknadu, dok imaju prava na nju. Po preduzećima, po ustanovama, ljudi su jednostavno toliko preplašeni, jer ima toliko malo posla, a nema nikakve budućnosti, nema izgleda da se otvore u nekoj bližoj budućnosti nova radna mesta, da su ljudi toliko uplašeni, da ćete vi teško pokrenuti zaista onog ko ima posao... Makar i da prima minimalac, čak i onog ko radi neprijavljen, teško ćete ga danas pokrenuti da se odazove na poziv sindikata i da se izbori na neki način za svoja prava.

JV: To znači da je u ovoj gomili apsurda kojom je zasuta zemlja Srbija došlo dotle da se nezaposleni bore za prava zaposlenih koji ne smeju da kažu šta ih tišti.

Praktično to ispada tako. Jer ko ovih dana protestuje u gradu za svoja prava? Protestuju oni bivši radnici, oni koji su ostali bez posla.  A država, preduzeća... U principu je sve to država, jer su to radnici uglavnom iz društvenih preduzeća koja su tako katastrofalno privatizovana. Oni se praktično za svoja prava bore, ta prava potražuju od države, jer je država bila vlasnik, pa ona duguje njima to što im duguje.

JV: Vaš borbeni poklić iz Beograda, sa Trga Nikole Pašića, biće prvenstveno upućen radnicima i reći ćete: Hajde ljudi da nastavimo da se borimo, da nešto menjamo! Da li je dovoljno obratiti se samo radnicima?

Nije dovoljno. Mi se, naravno, obraćamo i građanima, jer vidimo kako to funkcioniše na zapadu. Tamo je sindikat pokretač, iako je tamo mnogo manji procenat učlanjivanja u sindikate, a protesti su masovni. Tu je sindikat taj koji nešto pokreće i poziva, a obraća se građanima koji podrže te proteste. I mi moramo da se obraćamo građanima, jer je radnika sve manje. Mi smo u proteklim godinama sigurno izgubili 800 000 radnih mesta! Ove je godine naša vlast pravila neku projekciju da će u celoj godini ostati bez posla 8 000 ljudi. To su njihova predviđanja...

JV: Samo 8 000? Izvinite, u kom selu?

Lepo ste to rekli! Znači, 8 000 ljudi je već ostalo bez posla u prva dva meseca, tako da su te prognoze zaista katastrofalne i nema nikakvog optimizma.

JV: Trudio sam se da vas pažljivo pratim - objasnili ste da ćete se obratiti praktično čitavom društvu, i radnicima i onima koji ne rade i svim građanima ove zemlje, a šta je sa onima koi su eksponenti tih građana, koji su izabrani da tumače volju, želje, potrebe tih istih građana i koji se sada zovu vlast?

Mi smo se njima obraćali godinama. I sada se i njima obraćamo. Međutim, prosto vi ne znate šta da tražite! Jer, kako koja vlast se smeni, radnicima je sve isto. Prosto, mislim da smo ih sve potrošili i da više ne znamo da, ako bi tražili smenu jedne vlasti, koja bi to neka bolja nova došla? Radnicima je loše bilo i u onoj i onoj prethodnoj, a ova sad takođe nam ne deluje da će nam nešto bolje omogućiti. Lepo je što su obećavali ljudima u početku! I moglo je to par meseci - da je prethodna vlast ostavila ovo, ostavila ono... To je dozvoljeno možda par meseci, ali sada je već dosta sa tim! Sada treba ljudima reći šta ćemo mi kao vlast da učinimo za njih i kako čemo nešto malo bolje da im ponudimo.

JV: Šta mislite - da li je bilo lakše da se reši problem Kosova, ako je rešen, ili da se reši problem radnika?

Eto, očigledno će naći neko rešenje za problem Kosova, a za problem radnika nema nikakvog rešenja.

JV: U Nišu znamo da, bar po statistici koja se zvaničo daje, ima oko 37 000 nezaposlenih. Možda i više... U Nišu, kao i u celoj državi, postoji tzv. socio - ekonomski savet i već dosta dugo čekamo da vidimo šta će taj savet da radi. A on izgleda do sada radi samo na tome da se ovaj ili onaj izaber. Šta se, u stvari, radi?

U Nišu, prvo i ovaj podatak od, lepo ste rekli, 37 000 nezaposlenih (nije tačan)... To je, jednostavno, ona statistika koja nije tačna! 37 000 ljudi, ali zaboravi čovek, jedan dan zakasni da se javi, a oni ga skinu sa evidencije, pa sve kreće iz početka. Broj nezaposlenih je daleko veći! A po pitanju socijalnog dijaloga? Socijalni dijalog, jednostavno ne možemo da kažemo da on funkcioniše tako da ispunjava svoju svrhu. Takav socijalni dijalog kakav smo mi pokrenuli sa ovom prethodnom gradskom strukturom, koja tri godine nije htela da čuje za bilo kakav socijalno-ekonomski savet, ni na jedan poziv sindikata nije se oglašavala, pa je onda rešila da pola godine pre izbora formira savet... Naravno, nije joj padalo na pamet da se uključi, makar na kraju mandata, u rešavanje nekih konkretnih problema! Jednostavno je verovatno htela da taj savet iskoristi u predizborne svrhe. Ova vlast ga je formirala sada na početku, u prvoj godini. Međutim, mi smo se konstituisali pre tri meseca, ali još, po ocenama nas iz Samostalnog sindiakta, ne mogu da kažem da smo nešto konkretno uradili. Na jednoj sednici smo se konstituisali, na drugoj smo birali predsedavajućeg, na trećoj radna tela i komisije, a jedino smo pod tekućim pitanjima, na naše insistiranje, stavljali problem preduzeća u Nišu, stavljali na dnevni red problem pivare i rekli da, ako ne možete da dovedete strane investitore, i to su vaši građani, nemojte da dozvolite da se ta pivara zatvori! Način, ako hoćete nešto da uradite, može da se nađe, da se bar ono što imamo  i što može da se pokrene, da se pokrene... Međutim, lepo smo se ispričali, a nakon toga se ništa ne događa.

JV: Uoči praznika, sve to zvuči vrlo sumorno. Gde je izlaz? Gde je svetlo na kraju tunela, kako se to obično kaže? 

Mi odavno, ne samo u sindikatu, već i radnici, praznik rada (tako ne doživljavamo), on se samo tako definiše još u zakonu. Mislim da ga niko ne doživlajva kao praznik, jer nemate šta da praznujete. To je nekada bio praznik u slavu rada, ali rada više nema, jer niko nema posla, pa se više ništa ne radi u ovoj zemlji. Jednostavno, mi ga obeležavamo kao dan sećanja na neku borbu, kada su se neki ljudi, neki radnici borili za svoja prava, kada su ispoljili neku svoju međusobnu solidarnost radničku koje više nema, jer je ova nemaština čak i tu solidarnost među ljudima potpuno uništila. Svi smo okrenuti sami sebi, ne verujemo nikome, uvek su nam neki drugi krivi, a sami nismo spremni da kažemo: Dosta je! Ja nešto moram da ucinim za sebe!

JV: I onda to kao da objašnjava situaciju vezanu za večito novo donošenje zakona o radu ili njegove izmene. Nikako da taj zakon dovedemo u sklad sa onim šta hoćemo, a najviše hoćemo da radimo. A dok ne radimo, pričamo o zakonu o radu i najviše o pričamo o tome šta će biti po tom zakonu kad prestanemo da radimo. Šta ćemo da radimo sa penzijom, šta ćemo da radimo sa doprinosima za penziono osiguranje? Da li ćemo te doprinose, koji su bili neotpisiva obaveza poslodavaca, sada pretvoriti u nešto što posle pet godina može da se zaboravi legalno?

Upravo je tako. Znači, izmene zakona o radu, izmene zakona o štrajku, izmene tih nekih poreskih zakona, sve su usmerene na to kako ćemo da regulišemo otpremnine da ih smanjimo, što znači da planiramo da i dalje ljudi ostaju bez posla, i to očigledno veliki broj ljudi, ako nam je to veliki kamen spoticanja. Toliko se sa sindikatom vlast oko toga bori da se otpremnine drastično smanje! Ako je to tako, onda vlast definitivno smatra da će i dalje biti velikog optuštanja radnika. (Zatim), kako da sprečimo da što manji broj ljudi odlaskom u penziju pritiska državni budžet, pa je sada, verovatno kao probni balon, puštena neka radna verzija nacrta zakona o poreskoj administraciji. Do sada su doprinosi imali tretman javnih prihoda, a javni prihodi ne zastarevaju po zakonu, jer država neće da dozvoli da ono što ona ubira ikad može da zastari, pa su takav tretman imali i doprinosi. Sada se polako ispituje javnost i gura rešenje po kojem doprinosi postaju obično potraživanje koje pogađa, naravno, zastarelost. Pa sada, pet ili 10 godina... A sve kako bismo armiju ljudi koji imaju nepovezan radni staž i neuplaćene doprinose, što je država morala radnicima da obezbedi, jer je ranije Fond bio zadužen da naplaćuje doprinose, sada u poslednje vreme Poreska uprava, država ništa po tom pitanju nije radila i sada smo našli rešenje da opet udarimo po tom radniku, da ga onemogućimo da ode u penziju.

JV: Gospođo Bobić, putujte u Beograd, pokušajte da budete što glasniji i srećan vam Praznik rada.

Hvala.