Rat za srpski jezik i “krivopis“

Autor

Nikola Marković

Projektni koordinator u Južnim vestima i pisac romana "Smrt je placebo"

Da može da se udvoji, čovek bi izvesno zaratio sa samim sobom, dok ne ustoliči jedan od dva idiolekta kojim govori, kao onaj “lep“, “čist“ i jedini ispravan. A onda bi ovaj što je pobedio, onako filmski najurio gubitnika na smetlište, narcisoidno laskajući samom sebi.

Evo, danima već kruži snimak iz Skupštine kako premijer posprdno dugouzlazno akcentuje reč “bežite“, sve u nameri da uz karakter jednog od poslanika veže i jezičku osobinu. Pa se poslanik, reklo bi se potpuno opravdano, branio od pokušaja da “ad hominem“ argument preraste u sprdanje sa čitavim jednim govornim područjem. A nama se, običnim smrtnicima, ispod žita servira priča o tome kako je svako štrčanje od pravila, po svaku cenu korov. Pa me to nešto podseti na onaj snop žita u kom sekira kreše svakog ko bi proklijao.

Al se opet s druge strane utešim kad shvatim da je korov taj koji polju daje boju, jer se ovaj veštačkim đubrivom tretiran proizvod guši od aditiva i sopstvene sterilnosti.

A sad, da se manemo alegorije. Jasno je da je književni jezik i te kako važan, ali samo do one mere dok se ne nakiti sjajem slučajno stečenim. A onda, kad tako ulickan počne da paradira, glumeći mangupa sa “bogom danim“ darom da ostale ponižava, zaliči na provincijalca koji se po povratku u zavičaj podsmeva rođenoj majci. Da, baš tako. Jer se nijedan još nije rodio, a da je na normiranom, standardnom, onom RTS – ovskom jeziku progovorio. Baš kao što se niko nije rodio, na jeziku Ludviga Lazara Zamenhova, što je 1887. osmislio esperanto.

Nego, meni ovih dana pažnju prvilači armija onih što bespogovorno brane dijalekat, ali na jedan vrlo nepraktičan način. Oni što, kada se nađu u čeljustima realnih situacija podviju rep, pa polome jezik da se što više dopadnu sagovorniku koji veruje da je njegov jezik jedini ispravan. I tako, zaneti u strahu od želje da govore pravilno, od maternjeg jezika naprave papazjaniju koju ni sagovornik, ni rođena majka govornika ne bi razumeli. A onda se, kada se razgovor završi, vraćaju jeziku na kom su još u prenatalnoj fazi taktirali u stomaku. Pa na društvenim mrežama, na YouTube kanalima, veličaju dijalekat koji su sami obezvredili, diveći se niskim karakterima u serijama i filmovima na koje su kalemljene jezičke pojave juga ili istoka, čineći tako da se jezik juga uvek vezuje za nešto što je loše, smešno i konačno priglupo. I onda po tom uzoru, ne sluteći pogrešnost, od svog jezika prave skeč, koji se po automatizmu dalje vezuje za nešto što ne valja.

Da se razumemo, filozofija odbrane jezika, bilo da je reč o standardu ili dijalektu, nije od juče. Borbe latinskog i onog vulgarnog pučkog jezika vodile su se mnogo pre nego što su nastali i Šojić i Đoša i Radašin i svi oni koji dijalekt karikiraju karakterom. Dante je svoju “Božanstvenu komediju“ pisao na narodnom jeziku, pa se, evo održala već sedam vekova, diktirajući društveni ukus.

Bitno je da se razgraniči da dijalekat (pogotovo južnjački) nije samo jezik skeča i zabave, kao što ni dijalekti bliski standardu nisu stvoreni samo za “bistrenje visoke politike“. I, da, što je najvažnije po njega, on se najpre mora zaštititi od svojih zaštitnika, kako bi konačno stao rame uz rame sa bilo kojim drugim, jer su njegovi najveći protivnici upravo izvorni govornici.

Oni su ti koji ga, braneći se od bespotrebnog stida, neprirodnim korekcijama u konverzaciji, kopaju sve dublje. A ko se stidi svog jezika, koliko god bežao ili bežAo, od sebe ne može dalje.