Boj u Kosovu

Autor

Nikola Marković

Projektni koordinator u Južnim vestima i pisac romana "Smrt je placebo"

Kada se za nekoga kaže da živi u Ulici generala tog-i-tog, podrazumeva se da u njoj ima kuću, stan ili makar sklonište od kiše i vetra, gde ponekad stigne i koja opomena za neplaćenu struju. Kada se iz Ulice preseli na ulicu, stvari su jasne. Zašto onda taj vekovni kosovski mit ne spava u Kosovu, već tako nesvrstano jezdi na ulicama, proplancima, livadama, na internetu i na duši?

Kada sam pre nekoliko dana, inspirisan crnogorskim kršom i dračom, poželeo da istražim geografiju, reljef i klimu Kosova, po navici najpre, idući na srpsku verziju Vikipedije, prosto ukucavši Kosovo, dobio sam informacije o začecima ideje o nezavisnosti, vladi, ustavu, politici, privredi i administraciji. Ni reč o onome što me interesuje.

Potom sam prebacio na Hrvatski (ne ulazeći u problematiku da li je reč o istom jeziku) i naišao na skromnu priču o zemljopisu.

Da bih iznova saznao da balkanski ris, suri orao i evropska tisa čine autentičnu floru i faunu ovog prostora, morao sam da prebacim na anglosaksonske varijacije surovog zapada koji mora da nam je zabranio da o svom okruženju govorimo baš mi.

U engleskoj verziji još sam doznao i informacije o arhitekturi, umetnosti i kuhinji. Tu se ne završava priča, jer internet enciklopedija nudi informacije o velikanu jugoslovenskog glumišta Bekimu Fehmiju, kog bezuslovno svojatamo, ali i o muzici, modi i filmu uopšte.

Da je mit o Kosovu, odavno počeo da nam kao čir leži na duši, umesto da ga poput ljubavi pohranimo u duši, vrlo je jasno, još otkako je jedan već zaboravljeni skupljao jeftinopatetične političke poene, umislivši da je reinkarnacija Miloša Obilića. Pa odveo i Kosovo i celu tadašnju Srbiju u propast.

Njegovi naslednici na priči o Kosovu, krčme ono malo države što je ostalo, potežući je kad treba zataškati afere ili pred izbore. Samo što je od današnje sablje u koricama ostala još jedino drška, pa bi i ako je izvade mogli da se suoče još jedino sa sredstvom za šiljokurenje, a nikako za boj.

Otkud su se srpska sintaksa i morfologija tako namestile, da predlog „na“ leži uz Kosovo kao uz kakvo ostrvo na koje smo se brodolomno nasukali, pa sa njega i onomad 1690. i 1737. bežali gonjeni od balkanskog risa, surog orla i alergični na evropsku tisu?

Politička će propaganda, kako se krenulo, uniformisati i balkanskog risa i surog orla i evropsku tisu sve dok na brdovitim krajolicima ne nestane i poslednje amebe. Pa će dve strane, srpska i albanska, osuđivati jedna drugu da je kriva za nestanak vegetacije.

A na Kosovo ćemo, ( što nam predlog «na» i kazuje) kao što to sezonski činimo idući na more, kao što brodovi odlaze na Bahame ili Karibe, odlaziti kako drugačije nego kao turisti. Da posetimo još jedino uvele božure, o kojima, gle čuda, kao ni o turizmu, ništa ne piše na srpskoj Vikipediji.