(Ne)milosrdni anđeo po drugi put u Nišu

Autor

Danijel Dašić

Dugogodišnji regionalni predstavnik USAID u Nišu.Aktivista Nacionalne koalicije za decentralizaciju.

Sirene najavljuju opasnost. Crkvena zvona zvone. Ulična rasveta pogašena. Napolju je mrak. Baš mrkli mrak. Prolaznici ubrzavaju korak, sapliću se i psuju. Vozači su u žurbi, nervozno pokušavajući da izbegnu u mraku pešake i rupe na ulicama. Čuje se zvuk aviona. Jedino se lopovi raduju, trljaju ruke i spremaju opremu.

Za sve vas koji ne živite u Nišu, malo pojašnjenje. Ne, nije ovo priča o 1999. Sve ovo se dešava ovih dana, 20 godina kasnije. Mladi bi rekli ludilo. Stariji da je bolest. Ne znam šta je, ali sigurno da ima neku dijagnozu, neki F sigurno. Ali ne od onih F-15 ili F-16 što su nadletali Niš 1999. Ovaj F je od nekih drugih, onih što sleću u Toponicu ili Kovin.

Kako nam se desilo ovo pomračenje svesti? Nema druge, mora da je to od osiromašenog uranij(uma). Izgleda da deluje mnogo brže, jače i bolje, nego što naučnici tvrde. Jer kako normalnoj Srbiji objasniti zašto je potrebno veličati tragediju i jedan od najvećih poraza Srbije u svojoj istoriji? I to dobro zna ova vlast. Oni su bili na vlasti više-manje i tada, te 1999. kada je odigran poslednji čin kreiranja Velike Srbije. I kad je od granica i linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica ostala samo linija Niš-Vranje. Oba citata o granicama su od našeg predsednika. Samo sa 20 godina razlike.

Zar nemamo dovoljno pobeda kojima bi trebali da se ponosimo? Umesto toga naša vlast veliča poraz. Kako se to lepo kaže u Srbiji “čega se pametan stidi, budala se ponosi”. Jedno je sigurno.

Treba se setiti te 1999. I ne dozvoliti da ode u zaborav. Ali zar ne bi bilo bolje recimo uspostaviti Dan heroja sa Košara? Ili Dan orlova – posvećen našim hrabrim pilotima? Ili ako je to pretežak zadatak, barem ne izbacivati iz stanova na ulicu veterane, borce i oficire, koji su branili ovu zemlju tokom ratova 90-tih? Baš zbog toga, zbog ove vlasti, koja uporno odbija da oda počast herojima, potrebno je zapamtiti i neke druge stvari iz te 1999. Da su se tada, dobar deo naše vlasti, pa i naš predsednik useljavali u nove stanove, dok se ostatak Srbije “useljavao” u podrume, skloništa i rovove. Ili da je sadašnji ministar vojni, tada samo dugokosi pešadinac “branio” mostove presrećan što ne mora da bilo šta brani na ratištu.

Šta reći. Izgleda da smo kreirali u Srbiji zonu osiromašene inteligencije. I da više utiče na zdravlje od osiromašenog uranijuma. Barem mentalno. I zato je malo jasnije zašto je sve ovako naopako kod nas. Ne verujete? Ima li zemlje u svetu u kojoj na mesto ministra finansija dolazi čovek koji se sumnjiči za finansijske malverzacije? Ili da za ministra policije bude izabran čovek koji se sumnjiči da je plagirao doktorat? Ili da ne idemo uvek u taj Beograd za negativne primere. Možemo da se osvrnemo i oko sebe, pogledamo svoje dvorište i zapitamo se kako je moguće da čovek koji je u invalidskoj penziji može uspešno da vodi grad?

Eto, da ne bude da samo kritikujem, na kraju sam našao i jednu jedinu dobru stvar, čemu može da posluži ova “mračna” napredna proslava. Ako ste se pitali i imali dileme, ovo je u stvari ubrzani kurs učestvovanja u ratu za sve koji su izbegli da „osete“ čari bombardovanja te 1999. godine u Nišu.

Jer poučeni uspešnim iskustvom ministra Vulina koji je konačno “odslužio” vojni rok od čak 15 dana, dok je ostatak normalne Srbija uglavnom služio i do 15 meseci, sad dajemo priliku svima da u samo dva dana u Nišu završe napredni kurs bombardovanja i da dobiju vrednu diplomu koju mogu da okače uz ostale instant diplome škola, fakulteta i doktorata.

Ovde govorimo o tome da ih je i Nušić još pre stotinak godina odlično opisao u svojoj komediji od četiri čina – DR.

A koji je ovo čin naprednjačke tragikomedije? E to već zavisi samo od nas.

Jer pametniji više ne sme da popušta!

Mislite o tome.