Lepa toplička sela zaboravljena gore [dokumentarac Južnih vesti]

Više od 600 požara zabeleženo je u jednom danu u Srbiji, najviše na jugu – u Prokuplju, Kuršumliji, Žitorađi i okolnim selima proglašena je vanredna situacija. U Konjarniku, Dubovu, Žitnom Potoku i Starom i Novom Momčilovu gorele su kuće, vinogradi i uspomene, a meštani tvrde da su neki objekti spašavani po partijskoj liniji, dok su drugi nestajali u plamenu. I pored toga – niko nije otišao. Jer za mnoge tamošnje porodice, zemlja vredi više od svega što je izgorelo. Kiša je kažu u selima uslišila njihove molitve, ali prekasno.

Toplica. Južna Srbija. Opština Žitorađa. Zabačeni kraj za one koji je ne poznaju, svakodnevica za one koji ovde žive. Topli vetar ne donosi kišu. Donosi dim. Miris smole i izgorelog voća. Gore brda, plastenici. Šume koje su grejale domaćinstva. Gore voćnjaci koje su sadili decenijama. Gore kuće koje su podizane polako, ciglu po ciglu.

Na tlu koje se pominje još u 14. veku, gde je, prema istorijskim spisima, vojska kneza Lazara prošla na putu za Kosovo – zemlja je tada drhtala pod vojskom, danas pod vatrom.

Mnogi su ostali bez ičega, ali niko nije otišao – jer nije stvar samo u imovini. Stvar je u topličkoj zemlji, poreklu, istoriji i nasleđu.

Mesta za koja mnogi nikad nisu čuli, sada su u svim vestima. I u pepelu. A meštani pokazuju šta znači boriti se za nešto svoje, čak i kad gubiš. Zato ova mesta i vrede.

Oni koji su ovde – nisu tu zato što nemaju kuda. Nego zato što znaju gde su.

Jul 2025. Prokuplje, Kuršumlija, Žitorađa – pod vanrednom situacijom. Vatra se širi brzo, nosi sve pred sobom – suvo rastinje, nisko drveće, vinograde, pa i kuće. U nekim selima struja nestaje već prvog dana. Voda ne dolazi. Pomoć kasni. Nema vremena za čekanje. Sve je u njihovim rukama.

Više od šest stotina požara tokom jednog dana u Srbiji, najviše u topličkim selima – ali u njima, svaki je bio ličan. Plamen se ne računa po kvadratima, već po ljudima koji su izašli iz kuće i rekli – “Danas gasim”.

U Dubovu, ljudi kažu da su vatrogasci čuvali imanje predsednici Mesne zajednice. U istom trenutku, nekoliko kuća dalje – plafoni su goreli. Nisu bili prioritet. Prioritet su bili i vinogradi predsednika Opštine Žitorađa.

To je tačno. To je drugi deo gde je predsednica Mesne zajednice. Zanimljivo je da tamo stoje, a ovde gori. U tom trenutku tamo nije bio požar. Da li nisu imali vodu, ja ne znam šta su radili gore. Ovde su došli kada je već počelo, ali nemaju vodu. Kažem im imam bunar da spasimo čoveku kuću, kažu nemaju adekvatnu opremu. Katastrofa. Vatrogasci nemaju vodu, nama je nestala posle nekoliko sata. Vatrogasci iz Pirota su bili sa leđnim pumpama. Većinu požara gasili su meštani, vatrogasci nemaju vodu, nije mi jasno kako. Svaki deo sela je zahvaćen. Svaka druga kuća – kaže meštanin Dubova. 

U Starom i Novom Momčilovu, kuće se brane kofama, šerpama, crevima koja vuku iz bunara. Dve kuće nestaju u plamenu. Ljudi kažu: “predsednik obećao da će biti nove za osam dana”. Gledaju u pepeo i broje sate.

Taj požar bio je nezaustavljiv. To sam samo na filmovima gledao. Ogroman vetar, 30 metara brzine išla vatra. Jedva smo se izvukli sa traktorima. Jedva smo se izvukli. Bilo je pomoći ljudi, ali za sat i po, dva sve je otišlo. Dve noći nisam spavao, sve oko vatre. Svako ko je mogao da pomogne. Voda je problem svugde. To što smo imali u rezervoarima davali smo vatrogascima. Svi smo bili zajedno. Prvo smo evakuisali stare da ne bi bilo žrtava. Sposobni su se vratili da gase. Dobili smo obećanja da ćemo dobiti arterski bunar – kažu meštani.

U Žitnom Potoku – niko ne dolazi. Savet koji su dobili bio je da zatvore vrata i sačekaju da prođe. Nisu poslušali. Ispred svojih domova, gasili su sami, bez ičega, ali uz pomoć studenata iz Prokuplja. Kažu da vodu čekaju već petnaest godina. Sada je trebalo da je imaju da bi spasili kuće.

Zvala sam vatrogasce. Kuće gore, vatra se približava ne znamo šta da radimo, izgorećemo. Rekli su mi da uđemo u kuću, zatvorite vrata i sedite unutra. Tu su mi bila deca, unučići, kako da zatvorim vrata. Helikopteri sa vodom prolaze, mi im mašemo, ali niko ništa. Rekli su mi da ne mogu da dođu jer mnogo kuća gori. Uz svu muku, mi smo bez vode 10, 15 godina. Ideš na posao, vratiš se uveče ne možeš da se istuširaš. Dotrčali su mladići sposobni i da nije bilo njih cela kuća bi izgori – kažu u Žitnom Potoku.

U Konjarniku, tri generacije su gradile jednu kuću. Plamen je to uzeo za manje od 10 minuta. Komšija koji je prvi dotrčao – nije gledao svoj krov. Gledao je njegov.

Ovi ljudi nisu heroji zato što žele da budu. Nego zato što nemaju opciju da ne budu.

Nisu čekali. Nisu zvali da pitaju kada će doći neko da pomogne iako im je pomoć bila neophodna. I nisu pitali da li vredi. Gasili su, jer je to njihovo. Jer su tu rođeni. Jer znaju kako to miriše kad izgori.

U mnogim selima ništa nije ostalo. Ali oni nisu otišli. U nekima, kiša je stigla prekasno. Ali molitva je ipak bila uslišena.

Nisu tražili mnogo. Samo priliku da ne izgube sve. I nisu izgubili ono što je najvažnije – sebe.

Oni i dalje motre. I kad padne noć. I kad više ne gori.

Ovo nisu samo požari. Ovo je pitanje, šta ostaje kad izgori sve što si pravio, i ko ostaje kada ostane samo pepeo.

Toplica neće nestati zbog vatre. Može samo ako je svi zaborave.

Podsetimo, prošle godine meštani sela Kare pored Dubova jedva su odbranili selo. Ove godine imali su sreće, požar je došao „samo“ do sela, a opet nisu imali i nemaju vodu.