Kad južni dert dobije beat

Autor

Nikola Marković

Projektni koordinator u Južnim vestima i pisac romana "Smrt je placebo"

Teško je danas, u XXI veku, biti u isto vreme “mainstream“, kritički nastrojen i originalan.

Još je teže uspeti u velegradu, ako dolaziš iz provincije. 

Taj uspeh se teško prašta. I u velegradu. I u provinciji. Naročito u provinciji.

Kada mi je palo na um da viviseciram poeziju novog albuma Slobodana Veljkovića Cobija, na tren sam zastao sa pitanjem – šta će reći svet o tome. U doba velikog srastanja stilova, kad su bastioni slobodnih opština i folkeri i rokeri i reperi, nemam prava da tvrdim pazar i sitničarim sa sopstvenom etikom, jer je Coby napravio pravu južnjačku urbanu rapsodiju, koja je hronika bola i prkosa – rečju hronika sadašnjosti.

Zbog toga, estetski i moralni puritanci, ne morate čitati dalje.

Da je Toma Zdravković živeo u XXI veku, njegove bi pesme verovatno zvučale kao da je boravio u studiju Basivity. Lična mi je impresija ta, kako posle Bore Stankovića ili pomenutog šlager pevača, dugo niko nije ubo sentiment koji nosi jug tako dobro kao čovek koji se sa prokupačkog asfalta svojevremeno otisnuo u Beograd, pa istom tom Prokuplju vratio himnični album u kom se prepliću tuga i sreća. A sreća često i nije kontrast tugi.

Coby, bez sumnje čini da mu i mi, kojima ovakva forma muzike nije prvi izbor, na keca poverujemo. 

Savremenim jezikom, sa taman toliko neophodne patetike i verom u bol o kojoj peva, album „Dar i kletva“ definitivno je promenio narativ. Već dugo vlada donekle i opravdana odbojnost u vezi sa onim što mnogi danas zovu „autotjunom“, ali toga na ovom albumu ponajmanje ima.

A čega ima?

Posebnu autentičnost nudi pomalo getoizirana estetika juga, koja je u isto vreme i ruralna i urbana, u kojoj su dobrodošli i sintisajzeri i truba. Cobi je u svojoj muzici već uspeo da nam pokaže kako je ono što je Atlanta za trep, Prokuplje za dert, i u nekim prethodnim pesmama, ali je taj zvuk geta Tabak male, najbolje i najcelovitije oslikao u poslednjem albumu.

Sa rizikom da se samoparodira i na momente zapetlja u manirizam, zbog sličnih motiva i strukture pesama, “Dar i kletva“ se na kraju ipak veoma uspešno iskobeljao i pokazao da doslednost nije nužno i slabost.

A da bi se to desilo, doslednost mora da nosi istinu.

Zanimljiv je jezički registar u kom se odvija čitava poetika novog albuma, a i ponekih prethodnih, jer kroz pojedine pesme, Coby kao da se pravda onima bez kojih ne može, dajući im glas da kroz njega kao medijum progovore.

Jer kako kaže u jednom oksimoronu –„Ovde što je moje, to je tvoje – duša me boli, al mi nikad nije bilo bolje“

Paleta stilskih sredstava

Osim što je album duboko oslonjen na izraz koji podcrtava južnjački mentalitet, a to je potreba za povratkom na staro, što na bosiljak miriše, album već u naslovu nagoveštava da će obilovati stilskim figurama poput oksimorona i metafora.

Dualnost koja je u naslovu istaknuta, izražava i dvostrukost u izvedbi, ali i u emociji. Ono što izdiže, to i slama, to je poruka koja do srži pogađa sudbinu čoveka koji sa talentom nosi i prokletstvo. Baš onako kako južnjaci mogu da iz svega glasa sa grčem u grudima, pevaju o sreći. To su melodije iz sokaka, iz kojih se od začurenog neba ne vide zvezde, ali se sanja visoko, jer druga opcija i ne postoji.

Simplohe i anafore u pesmama su dominantni stilski alat, jer se kao i u narodnoj tradiciji i govoru, nastoji da se svaki bol mora isplesti u ritam, da bi se lakše podneo.

Sve pesme sa albuma zvuče u isto vreme kao neka kafanska zakletva i kao pokajni psalam, a sve je začinjeno najvećim kontrastima od krvavog hleba do zlatnih čuka, od sirotinje do glamura.

Neko će me verovatno osuditi zbog stavljanja Cobija u istu ravan sa Borom Stankovićem, ali ako govorimo o životu punom strasti, časti, sukoba i patnje, i jedan i drugi svedoče o traniziciji iz stare u nove svetove, prikazujući generacijske i vrednostne horizonte.

Ono što je međutim, u prelasku sa tradicionalnog kafanskog praga u predvorje zlatnog i urbanog repa, ostalo da čuči – jeste duša juga.

Za kraj

Cobi je, naracijom koja se kreće od teških ruku i geto tarabuke do kuršuma i tuge koja se oberučke prihvata, uspeo nešto što turistička organizacija Prokuplja nikada nije. Učinio je, (ironijom rečeno) da ljudi što gube živce zbog PK tablica u kružnim tokovima, zavole to isto Prokuplje u kom je ponikao, iako tamo možda nikada nisu ni bili.

To je ljubav prema Toplici, koja je gorela, koja je davala ratnike i dizala ustanke. To je ljubav koja para stomak, ljubav prema ljudima koji se ne izvinjavaju zato što postoje, ljubav prema raspuklim temeljima.

Cobijevo Prokuplje, nije više toponim sa juga, nego je stanje svesti. I zbog toga ovaj album treba gledati i kao kritički, jer je on mešavina lož ulja i presne rakije. Miks tatar bifteka i supe iz kesice. Fuzija Moeta i tamjana. Jer je lament nad sopstvenom mladošću, koju je neko drugi oteo.