Niš – instagram varoš ili carski grad?

Autor

Nikola Marković

Projektni koordinator u Južnim vestima i pisac romana "Smrt je placebo"

Uz uvažavanje naučnog rada i aktivističkog delovanja gospodina Cvetičanina, teško mi je bilo da ne odreagujem na tekst o “niškoj varoši“, jer osećam da se poenta maši, ne samo u terminologiji, već i u izostanku suštinske vizije, koja korelira sa stvarnošću. Utoliko mi je teže jer je njegova kritika dobronamerna i dolazi sa sličnog spektra mišljenja. Ipak…

Prvokrunisani srpski kralj Stefan je, još pre osam vekova u Žitijama Svetog Simeona, dva grada nazvao slavnim. Jedan je bio Bar. Drugi Niš. Ne bez razloga.

Istina je da Niš, već duže vreme živi svoju lošiju verziju, gde se kultura svodi na „koe ima po grad“ filozofiju, a vrhunac arhitekture predstavlja investitorski urbanizam dizajniran u “paintu“. 

Kićenje grada nefunkcionalnim i estetski upitnim spomenicima koji se ističu totemskom, a ne monumentalnom prirodom, direktna su posledica korupcije i talova.

Zgrade niču gde ne treba, a kulturni prostori nestaju sa mesta gde su bez sumnje morali da ostanu. I povrh svega, već nam se duže vreme nameću Potemkinove kulise.

Predlog uvaženog gospodina Cvetičanina, iako nudi širok spektar mogućnosti, ne nudi viziju koja bi prevazišla ponor u koji Niš upada, već samo alternativnu varošizaciju i vašarizaciju grada.

Kada već pričamo o spomeniku Konstantinu, Niš treba zamišljati kao carski grad iz koga se rodilo “legalno Hrišćanstvo”, a ne kao pleh-kasabu sa dekoracijom. Zbog toga Niš zaslužuje mnogo više od jednog spomenika Konstantinu, koji svakako mora da bude grandiozan.

Nišu je potrebna nova produkcija, izdavaštvo, ulaganje u nove talente, smeli pozorišni komadi. Ne treba mu novo pozorište, jer ni u staro više niko ne ide. Treba mu narod koji tamo želi da ide zbog predstava, a ne zbog premijera.

Svega će toga, nažalost, izostati, dok god razmišljamo o upriličivanju još jednog seta za Instagram story. Da umesto golubljim izmetom ukrašenog Vuka Karadžića, (bez kog istini za volju Sremac i ne bi pisao bukvama kojima piše) stavimo Zonu i Maneta. To predlaže uvaženi profesor.

 Još jedan foto-ćošak u kome ćemo se praviti da je sve u redu.

Ideja o “niškoj varoši” deluje mi kao estetski pokušaj da se kompenzuje sve ono što se u kulturi decenijama zapuštalo.

Stari smo Niš svi zajedno zabatalili, ili ga makar nismo odbranili, pa mu se sad odužujemo, praveći lepši i stariji, čineći od njega ono što nikada nije bio.

Umesto knjižara koje profesor pominje, hajde da za početak, makar sajam knjiga ne izgleda kao tezga za otkup starih udžbenika i lektira koji se ad hoc pojavljuje tamo negde koncem godine, i niko ne zna hoće li se desiti.

Shvatimo li jednom da Palilula nije Monmartre, shvatićemo i da nema potrebe da je kičevito činimo time. Što ne znači da nam htenja i težnje ne treba da idu u pravcu kupaže Pariza i Istanbula, na moderan, i dovoljno balkanski način.

“Niška varoš” zvuči kao bend koji bi bio dostojan naslednik “Groša”, ali ako je to put kojim treba da se vodi čitava estetika grada, nek muzika krene sa svirkom, dok skroz ne potonemo.

Niš je grad. 

Veliki. Neuređen. Ponekad frustriran. 

Ali ipak grad. I to ne bilo kakav. Carski.

Nije varoš.

“City je, a ne town”, ako moramo da se poslužimo anglosaksonskim. 

Pun potencijala.

Niš nije han, ni kasaba, ni palanka, ni trgovište.

A nije ni varoš (čak i ako je profesor to koristio kao eufemizam za njegove mane), ili makar to nije trebalo da postane. 

Namera mi, na kraju, nije bila da sačinim task listu za bolji grad kontra profesorove, već da predložim jedno. 

Vreme je da prestanemo da razmišljamo kao ukrasitelji ruševina, i počnemo da gledamo Niš bez filtera. Na nama je da osmislimo novi kadar i prebaždarimo misli drugačije od onih koje kritikujemo.

A Niš je, uprkos svemu i dalje grad.
Veliki.
Carski.