„Ako ti ne valja, znaš gde su vrata“: Psihologija straha i kontrole na radnom mestu

Autor

Jelena Krstić

Psiholog i psihoterapeut.

Ova rečenica, naizgled tako jednostavna, a zapravo duboko represivna, često može da se čuje u radnim sredinama i kolektivima, upućena zaposlenima od strane poslodavaca, šefova, nadređenih. Poruka je jasna. Ili ćeš se prilagoditi, prihvatiti ono što se nudi ili ćeš otići. Autoriteti su neprikosnoveni, nedodirljivi a zaposleni ne smeju čak ni da izraze nezadovoljstvo i neslaganje. Drugačije mišljenje je nepoželjno . Poslušnost je jedini prihvatljivi odgovor.

U našoj sredini, i rečenice poput “Ćuti, barem imaš posao”, “Može to i gore” ili “Gledaj nek ti ide radni staž” takođe često mogu da se čuju kao saveti ili ohrabrenje upućeni zaposlenima da izdrže na radnom mestu, kakvi god da su uslovi rada. Ali šta ako posao postane svakodnevni izvor stresa, pritiska, degradiranja? Šta kada odlazak na radno mesto više nije izvor sigurnosti, već strepnje, fizičke i psihološke iscrpljenosti? 

Mobing ili psihološko zlostavljanje na radnom mestu nije izmišljotina niti preterivanje. To je realnost mnogih ljudi, bez obzira na radnu poziciju i obrazovanje a izraženiji je u siromašnijim krajevima gde su radna mesta malobrojna a ljudi prinuđeni da trpe. A trpljenje ima svoju cenu, često onu najvišu i najvredniju-ljudsko zdravlje. Mnogi misle i da se mobing dešava samo u velikim inostranim firmama i korporacijama, fabrikama. I da, često jeste tako, naročito u našim krajevima. Međutim mobinga ima i u manjim firmama, insitucijama, čak i u ustanovama koje deluju na prvi pogled ugledno i stabilno; bez obzira da li je u pitanju državni ili privatni sektor.

Vrste mobinga

Mobing može da se ispolji na mnogo načina; otvoreno, verbalno, emocionalno, socijalno, suptilno ili kroz sistemske pritiske. Verbalni mobing podrazumeva uvrede, ponižavanja pred drugima, stalne kritike bez osnova, sarkazam i ismevanje, vikanje, pretnje, nepristojan ton, omalovažavanje. Socijalna isključenost uključuje ignorisanje prisustva osobe koja trpi mobing, niko joj se ne obraća, izoluju je, izbacivanje iz timskih sastanaka, neinformisanje o važnim stvarima, ogovaranje, širenje tračeva, poluistina i laži. Profesionalna degradacija se ispoljava davanjem besmislenih zadataka, davanje zadataka ispod nivoa kvalifikacija i stručne spreme kao vid poniženja, onemogućavanje napredovanja, oduzimanje zaduženja da bi izgledalo kao da osoba ništa ne radi ili preopterećivanje radnim zadacima uz skraćivanje roka za njihovo izvršenje. Zloupotreba položaja moći ogleda se u ucenjivnju, zastrašivanju, pretnjama otkazom, ismevanju privatnog života ili fizičkog izgleda, uplitanju u private odnose, prisiljavanju da se ostaje prekovremeno bez nadoknade. 

Skriveni mobing

Mobing ne mora uvek biti transparentan i očigledan. Često se dešava tiho i postepeno i takav suptilan način degradacije je možda i najštetniji jer čini da osoba koja trpi mobing počne da sumnja u sebe. Neki od vidova skrivenog zlostavljanja na poslu su narušavanje prava na ličnu i profesionalnu autonomiju uz zabranjivanje javnog predstavljanja ličnih kvalifikacija zaposlenog, pokušaj kontrole identieta i van radnog vremena i ograničavanje profesionalne slobode, komentarisanje privatne aktivnosti zaposlenog posle radnog vremena i pokušaj “moralne” kontrole i zadiranje u privatnost, pokušaj svojatanja stručnog identiteta, suptilna prisila stavljanja lojalnosti firmi ispred profesionalne slobode, narušavanje privatnog vremena i nerazlikovanje radnog i ličnog prostora, nametanje krivice i optuživanje bez dokaza, manipulisanje ili sluđivanje zaposlenog koje ima za cilj da probudi sumnju u vlastito prosuđivanje i preispitivanje sopstvene realnosti. Ovakvo ponašanje od strane nadređenih je emocionalno manipulativno i predstavlja sistematsko narušavanje profesionalnih i ličnih granica zaposlenog. Ne mora neko da viče i vređa, dovoljno je da stvara kontinuirani, hronični pritisak, nelagodu i kontrolu.

Kako da prepoznate da trpite mobing?

• Postoje nekoliko znakova na koje je potrebno obratiti pažnju:
• Redovno se osećate napeto, anksiozno, uznemireno ili uplašeno pred odlazak na posao.
• Na poslu osećate stalno nemir, grč i kao da ćće neko stalno da vam nešto zameri ili da će vam pronaći neku grešku.
• Imate osećaj da vas ignorišu ili sabotiraju.
• Pogoršava vam se mentalno i fizičko zdravlje; javlja se nesanica, problem sa apetitom, glavobolje su česte, osećaj hroničnog umora, pad imuniteta, česte infekcije.
• Počinjete da sumnjate u sebe i u svoju vrednost, iako ste ranije bili sigurni u svoje sposobnosti, gubitak samopouzdanja.
• Radna atmosfera je atmosfera straha; niko ne sme ništa da pita ili kaže.

Zašto je važno govoriti o ovoj temi?

Na jugu Srbije, ćutanje o maltretiranju na poslu nije samo posledica ličnog straha, već je ekonomski i društveno uslovljeno. Ovaj deo zemlje se dugo suočava sa viskom stopom nezaposlenosti, finansijskom nesigurnošću, odlaskom mladih u inostranstvo, manjim platama i nesigurnim radnim mestima. U takvim uslovima, mnogi kada dobiju posao dožive to kao dobitak na lutriji i žele da ga zadrže po svaku cenu. Čak i ako to znači da trpe nepravdu. U malim sredinama ostati bez posla može da znači i gubitak ugleda i sramotu. Tako nastaje narativ trpljenja; naučeni smo da je ćutanje znak pristojnosti, trpljenje znak snage a traženje pomoći slabost.

Zato je važno govoriti jer ćutanje samo produžava patnju a mobing ne prolazi sam od sebe. Često se pojačava, utiče na zdravlje, na porodične odnose, na kvalitet života, na radnu i životnu efikasnost i sposbnost obavljanja obaveza. Ljudi se povlače, gube veru u sebe, razbole se. Zato je važno osvestiti da nije sramota tražiti pomoć, da ne krivite sebe, da nije normalno da vas neko stalno omalovažava na poslu, da imate pravo da budete poštovani i zaštićeni i kao čovek i kao radnik. Suština je u tome da se za početak prepozna šta se dešava, da se ne normalizuje ponižavanje kao sastavni deo posla. Potrebno je da i društvo i sistem ali i mi sami počnemo da postavljamo granice. Ne moramo da uvek biramo između potčinjavanja, submisivnosti i otkaza, već da kao društvo prestanemo da tolerišemo ugnjetavanje na poslu, da država bolje štiti radnike ali i da sami naučimo da se zauzmemo za sebe i tražimo adekvatnu zaštitu.