Pre 55 godina „Daltoni“ svirali 28 sati neprekidno – „niški Bitlsi“ bili prozor u svet generacijama mladih

Kako bi oborili rekord koji je držala sarajevska grupa Čičak, „niški Bitlsi“, kako ih je javnost nazivala, grupa Daltoni, održala je 7. i 8. marta 1970. godine koncert koji je trajao 28 sati. Jedan od članova benda basista Žarko Bajagić ističe da su zahvaljujući identičnoj opremi kao Bitlsi i pločama, koje su stizale direktno iz Londona, bili istinska „privilegija za publiku“. To, 55 godina nakon obaranja svetskog rekorda, potvrđuje i rok kritičar Nikola Todorović i kaže da je ogroman značaj benda bio u tome što su, u vreme bez medija, bili „prozor u svet“ mladima u Nišu.

U vreme dok je prefiks VIS bio neizostavan ispred naziva benda, Niš je sredinom šezdesetih imao dva rivalska benda – Daltone i Rubinse. Prvi su bili bolji insturmentalisti, dok su drugi imali bolje vokale. 

Pojavom Bitlsa i svetskom slavom koju su za kratko vreme stekli, Daltoni su poželeli da u svoje redove dovedu pevače koji će verodostojno preneti višeglasno pevanje karakteristično za liverpulski bend.

Prvi je iz Rubinsa prešao Goce Nikolovski, ali se tu nije zaustavilo. Da bi dobili pun, višeslojni vokalni zvuk, u bend su ubrzo stigli i basista Žarko Bajagić Baja i gitarista Dragan Nikolić Nune koji su pevali prateće vokale.

Sa Rubinsima sam počeo da sviram 1965. i u gradu su postojala dva rivalska benda Daltoni i Rubinsi. Bilo je i drugih bendova, ali mi smo se izdvojli od ostalih. Daltoni su bili odlični instrumentalisti, imali su i pevače, ali nisu bili u rangu Goceta Nikolovskog koga su imali Rubinski. Krajem 1967. godine dolazi do novog transfera, pošto Goce je tražio vokale koji će da ga prate. Zato su ponudili meni da pređem. Ja sam tu video kvalitetnu priču, pa smo Nune i ja iz Rubinsa prešli. Našim dolaskom sa Gocetom i Žarkom smo imali 4 vokala i bili neprikosnoveni. Ostavila je trag i prethodna ekipa Daltona, ali nakon našeg prelaska, ubrzo smo snimili singlicu za Jugoton i bili prvi bend iz Niša koji je to učinio – rekao je Žarko.

Ovaj „transfer“, međutim, nije prošao mirno i postao je prava gradska afera koja je pokazala kolika se strast krila iza rokenrola.

Odem na prvu probu u Voždovu 43, bazu Daltona. Preko puta ulice svi Rubinsi čekaju odgovor. Prelazimo ulicu Daltoni preko puta Rubinsa lice u lice. Pitaju me pred svima da li je moja odluka konačna. I kada sam rekao da jeste, kao da je neko dao znak krenula je tuča. Jurnjava po ulici, mahanje lancima od bicikala. Našem gitaristi Žaretu je u toj tuči polomljena vilica, pa se mesecima hranio samo na slamčicu. Taj naš prelazak u Daltone i tuča bila je velika afera koja je obeležila period. Čak su se i mladi svađali među sobom ko je bolji mi ili oni. Ali, posle smo sve to izgladili i svako je nastavio da radi svoje. Strastan pristup rokenrolu – kaže Bajagić.

Nakon turbulentnog početka, nova postava kreće u “pohod na Jugoslaviju”. 

Već 1968. postaju prvi niški bend koji snima singl ploču za Jugoton u pitanju je pesma Ruka od sna, a iste godine na prestižnoj beogradskoj Gitarijadi, preteči zaječarskoj, proglašeni su za najbolju vokalnu grupu u zemlji. 

Njihov status „niških Bitlsa“ nije bio slučajan.

Nišlije su imale privilegiju da imaju Bitlse u Nišu. Instrumenti na kojima su svirali Bitlsi, Daltoni su svirali na istim takvim. Pol Mekartni je imao Vox pojačalo, imao sam i ja. Lenon i Harison svirali su na Voxu AC30, naš Žarko je svirao na istom. Naš bubnjar Kenedi je dobio Ludvig bubnjeve. Menadžer Laza Baron ode do Londona i donese celu top listu singlica – objašnjava Bajagić.

Vrhunac karijere desio se 7. i 8. marta 1970. godine u sali za fizičko današnje škole „Radoje Domanović“, tada poznatoj kao „Sokolana“. 

Inicijativa da se obori rekord sarajevskog Čička potekla je od pevača Goceta Nikolovskog.

Rekao je: ‘A što ne bismo mi?’ Spremili smo oko 500 pesama sa namerom da za tih 28 sati ne ponovimo nijednu. Svirku smo počeli u 6 popodne. Publika je dolazila-odlazila, mnogi su prenoćili sa nama. Bilo je naporno. Bubnjar Kenedi u jednom trenutku nije mogao više da sedi, pa dok Nune i ja pevamo, Goce je seo za bubanj, a Kenedi je trčao dva kruga oko Sokolane da se razmrda. Ja sam stajao čitavih 28 sati na nogama, nisam želeo da sednem. Prelepo je bilo. Bina je bila puna, sala puna. Preko noći su neki ljudi otišli da spavaju, ali plesači su sve vreme bili tu i igrali svih 28 sati bez prestanka, kao i još publike. Ideja je bila da ne ponovimo nijednu pesmu. Ali, neke pesme nismo mogli da otpevamo jer smo promukli. Salu je ukrasio naš dizajn maestro Mile Radičević koji je oslikao celu salu i od najobičnije fiskulturne sale, lepio novine kao tapete, pa oslikao oldtajmere i ukrasio celu priču, binu dizajnirao – priseća se Bajagić.

Publika ih je obožavala. Kaže da su dok su prolazili korzoom, svi pogledi bili uprti u njih – „kao da su Bitlsi sišli u Obrenovićevu“.

Fenomen koji je doneo rokenrol na jug

Značaj Daltona, međutim, daleko prevazilazi priču o jednom bendu, njihovim uspesima ili čak Ginisovom rekordu. Oni su, kako objašnjava rok kritičar Nikola Todorović, bili kulturološki fenomen koji je nepovratno oblikovao generacije mladih u Nišu.

Rokenrol je tako stigao u Niš i uz pomoć Daltona stotine i hiljade mladih imale su priliku da čuju tu muziku. Nismo imali specijalizovane radio stanice, osim Radio Luksemburga. Diskografska industrija bila je u povoju. Da bi se informisali, mladi su morali da se sami organizuju, da razmenjuju ploče i znanje. A onda imaš bend u Nišu koji svira po svetskim standardima – objašnjava Todorović.

Njihova uloga nije bila samo da odsviraju pesmu – oni su donosili ceo duh epohe.

Za jednu noć naučili su da sviraju ceo album i kostimirali se kao Bitlsi. Mladi su mogli ne samo da čuju originalnu muziku, već i da vide stajl i poruku koju su Bitlsi slali. Prekjuče se pojavi nešto na svetskoj sceni, a nekoliko dana kasnije čuješ to uživo od vrhunskih muzičara u Nišu. Veću privilegiju retko ko je imao u tadašnjoj Jugoslaviji – kaže Todorović.

Koncert od 28 sati, u tom kontekstu, bio je više od obaranja rekorda – bio je praznik koji je, kako kaže Todorović, „pretvorio generacije u rokenrol“.

Kada pričamo o Daltonima, ne pričamo samo o bendu. To je fenomen koji nas je tih godina stavljao rame uz rame sa ostalim rokenrol nacijama sveta. Baš u vreme Stounsa i Bitlsa, Daltoni su predstavljali neverovatan fenomen koji mora ostati zabeležen u istoriji – zaključuje Todorović.

Zbog toga, kaže on, Daltoni ostaju „kulturni ambasadori, edukatori i heroji jednog vremena“, čiji podvig i uticaj i danas, 55 godina kasnije, predstavljaju jedan od najsvetlijih trenutaka u istoriji niške i jugoslovenske muzike.