Stevan Sremac iz Sente književni hroničar juga – 170 godina od rođenja pisca koji je (o)živeo Niš 

Malo ko je tako verno i toplo oslikao dušu juga Srbije, kao čovek koji se rodio na današnji dan pre 170 godina u Senti. Iako je u Nišu proveo samo devet godina, Stevan Sremac, smatra se jednim od najvažnijih pisaca srpskog realizma, ali za Niš on je bio književni hroničar. Profesorka srpskog jezika i književnosti Danijela Gašević iz gimnazije nazvane po njemu kaže da je svoje učenike savetovao da je duša naroda u dijalektu, a koliko je bio značajan za Niš govori i činjenica da se njegovim imenom zove i Narodna biblioteka, ulica, da ima svoj spomenik, književnu nagradu i spomen-sobu u centru grada. 

Stevan Sremac je u Niš stigao 1879. godine, sa samo 24 godine, kao profesor istorije u tek osnovanoj gimnaziji.

Grad je tada bio tek oslobođen, a dolazak Sremca nije bio samo službeni premeštaj, već početak jedne od najvažnijih godina za književnost na jugu Srbije.

Njegova biografija počinje mnogo pre nego što je postao akademik. Bio je dobrovoljac u ratu, a po dolasku u Niš, nije se samo držao katedre. Sremac je bio strastveni lovac, boem i, što je najvažnije za kulturni život grada, osnivač prve pozorišne družine „Sinđelić“, zbog čega se njegova bista danas i nalazi u lobiju Narodnog pozorišta.

Ipak, Stevan Sremac je danas najpoznatiji kao jedan od najznačajnih predstavnika realizma u srpskoj književnosti. 

Profesorka srpskog jezika i književnosti Danijela Gašević ističe da je za skoro 10 godina boravka u Nišu uspeo da upozna narod, mentalitet, govor, kao i običaje na jugu Srbije, što mu je zapravo postalo i glavna inspiracija za književno stvaralaštvo. 

Vodio nas je ulicama Niša, verno prikazivao Niš i Nišlije iz 19. veka,  njihove navike, govor, humor i društvene prilike u tom periodu. Samim tim, on je postao jedan od najznačajnih književnih hroničara našeg grada. Bio je majstor karakterizacije i dijaloga posebno po upotrebi narodnog jezika i humora – rekla je Gašević.

Smatra da je uspeo da spoji umetničku vrednostu i narodni duh, doprineo razvoju srpske pripovetke i romana i da je ostavio trag u kulturnom identitetu Srbije. 

Ono što je takođe vrlo bitno, profesorka Gašević kaže je da je lokalni dijalekat uneo u književnost i na taj način dokumentovao jedno vreme i jezičku stvarnost juga Srbije.

Kažu da je bio strog profesor, ali duhovit, da je bio oduševljen niškim izrazima i stalno ponavljao svojim đacima da se u jeziku naroda krije duša Srbije. Likove koje je stvarao zasnovani su stvarnim Nišlijama i dan danas se Niš trudi da mu se na bilo koji način oduži za ono što je ostavio ovom gradu. – rekla je.

Kada je reč o stvarnim likovima, jedan od takvih, Jovan Đorđević Smuk, za list vreme 10. aprila 1927. godine rekao je da je Sremac bio “poštena i dobra duša”, ali da mu se ne sviđa što ih je tako verno opisao u Ivkovoj slavi.

Ej, Sremče, Sremče, Bog da ti dušu prosti, ali što mi ostavi ime Smuk, da se i danas ne mogu od dece odbraniti (…) Ej, naš dobri Sremac, poštena i dobra duša. Samo mu ne valja što me u knjigu metnu, te mi se ceo svet ruga. A on veli, nije ništa, to je slika iz našeg narodnog života. E sad da si u novine metneš i ovo: Dobro bi bilo, kad bi Narodno pozorište održalo jednu predstavu za mene siromaha. Ja im ne tražim kao Koštana da s njima delim, već da me malo pomognu. Ja sam, gospodine, star i pošten domaćinski čovek. Najviše apelujem na one glumce s kojima sam u Skadarliji pio. A ja bi na dan predstave došao u Beograd, da se predstavim beogradskoj publici – pisalo je Vreme.

Smuk je detaljno opisao i kako je (Ž)Ivkova slava tekla i šta je sve inspirisalo Sremca da napiše knjigu.

Osim spomenika ispred Kazandžijskog sokačeta gde u društvu Čape, sluša Kalčine priče, Niš se Sremcu odužio i tako što je biblioteku nazvao njegovim imenom, dok se njegovim imenom zove i ulica između Apelacionog suda i škole “Kralj Petar Prvi”. 

Najvažnija niška književna nagrada nosi ime Sremca, a od zaborava, njegovi lični predmeti čuvaju se u spomen-sobi nedaleko od Muzeja koji ih je otkupio 1951. godine.

Tu se čuva njegova radna soba iz Beograda, delovi originalnih rukopisa koje je pisao, porodične fotografije, kao i one sa kolegama i prijateljima, što je, kažu iz Muzeja, značajno jer nije voleo fotografije i nema ih mnogo.

Po jedna stranica iz njegove čuvene beležnice od koje se nije odavajao i zbog kojeg su ga zvali “pisac sa beležnicom”, krase vitrine spomen-sobe, ali tu su i lični predmeti poput štapa, ogledala i raznih knjiga, a zbog toga što je svu svoju odeću donirao onima kojima je bila potrebna, iz Muzeja kažu da nije sačuvana.

Naredne godine, 12. avgusta, navršiće se tačno 120 godina otkako je preminuo u Sokobanji.