Južno krilo pobunjene Srbije – godišnjica studentske borbe u Nišu [dokumentarac Južnih vesti]

“Blokiramo predavanja da bismo vama održali jedno”. Tom rečenicom studenti su 6. decembra 2024. godine započeli blokadu Filozofskog fakulteta u Nišu. Uskoro su blokirani svi niški fakulteti. U dokumentarnom filmu Južno krilo pobunjene Srbije, studenti i profesori svedoče o danima nade, ali i danima straha, neizvesnosti i pritisaka. Vraćaju nas na trenutke koji su pokazali da je Niš i dalje grad bunta i govore o tome – šta dalje.

Nakon što su 4. decembra prošle godine zauzeli Rektorat i od lokalne akademske zajednice zatražili da odreaguje na napad nad studentima Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, niški studenti su, dva dana kasnije, blokirali Filozofski.

Prvo čega se sećam jeste osećaj da smo svi zajedno u nečemu što je veliko i važno. Naravno, u tom trenutku nismo znali koliko će to biti veliko – kaže studentkinja Filozofskog Anđela Jeremić.

Tadašnja dekanka, sada profesorka Filozofskog fakulteta, Natalija Jovanović, taj dan vidi kao “dan opšteg buđenja”.

Doživela sam to kao neku vrstu katarze. Najzad, desilo se. Predugo smo čekali. Moja generacija je gotovo 30 godina, čini mi se, čekala taj dan, da se jedna generacija probudi u ime svih nas – navodi ona.

Da je u tom trenutku vredno i neophodno žrtvovati predavanja i vežbe zarad viših ciljeva, redom su na plenumima izglasavali studenti Filozofskog, Prirodno-matematičkog, Fakulteta umetnosti, Elektronskog, DIF-a, Fakulteta zaštite na radu, Mašinskog, Građevinsko-arhitektonskog, Pravnog, Ekonomskog i Medicinskog fakulteta.

Da li je to mogao neko drugi da uradi, da li su morali studenti da se dese – važno je da smo mi u tom trenutku bili spremni na apsolutno bilo koju žrtvu. Smatrali smo da akademska zajednica, kao bitan društveni faktor, može da vrši određeni pritisak na institucije kako bi one započele svoj rad – kaže studentkinja niškog Pravnog Lana Kocić.

Studentkinja Fakulteta umetnosti Ana Veličković kaže da su se njene kolege i ona vodili time da “umetnici ne smeju da ćute”, a student PMF-a Nemanja Ignjatović priseća se prvog plenuma na tom fakultetu.

Pričali smo o stvarima koje mi tada nismo ni razumeli, o politici za koju nismo nikada mislili da ćemo njome morati da se bavimo – ističe Nemanja.

Prvi problemi, ali i sukobi sa policijom, desili su se na Medicinskom, koji je poslednji blokiran i gde studenti nisu imali gotovo nikakvu podršku svojih profesora i apsolutno nikakvu podršku Uprave.

Ovaj fakultet je u kandžama režima i teško je izaći na kraj sa takvim sklopom ljudi. Uprkos svim pravilima i regulativama, nastava se neko vreme odvijala onlajn, što je bilo neverovatno. Na naš fakultet je u jednom trenutku upalo 20 inspektora u civilu koji su nas legitimisali i svi smo dobili poziv na informativni razgovor. Tu su, međutim, bili građani, koji su bili velika podrška i koji su sve vreme bili uz nas – kaže student Medicinskog Luka Đorđević.

Podrška građana rasla je iz dana u dan, gotovo neprimetno, a onda kao lavina. Ulicama Niša ubrzo su koračale ogromne kolone ljudi, koji su u studentima videli spasitelje, oslobodioce. 

To su reakcije nasuprot idejama da postoji neki master plan, nekakvi centri moći, gluposti neke, to su bile emotivne reakcije na nepravdu koja postoji, a onda se otvarala jedna po jedna nepravda – ističe profesor Fakulteta umetnosti Predrag Cvetičanin.

Ta podrška kulminirala je 1. marta, kada je u Nišu održan “Studentski edikt”. Reke građana, studenata, profesora, radnika, veterana, penzionera, porodica sa decom slivalo se niškim ulicama prvog dana marta.

Ljudi su nakon protesta govorili da se ovde osetio taj niški merak. Sama ta parola i najava bile su mnogo važne, sad cela Srbija zna šta znači to majanje – kaže Ana Veličković.

Doživotno će taj dan pamtiti i Lana Kocić, koja kaže da nije imala osećaj da su tu ljudi iz raznih krajeva zemlje jer su svi bili zajedno, ujedinjeni. Nemanja Ignjatović priseća se dočeka pešaka i biciklista iz cele Srbije.

Nameštali smo sa profesorima, nastavnicima i upravom krevete na fakultetu, nabavljali opremu, donacije, merili koliko ljudi i stvari ovde može da stane. Uvodili smo unutra pešake koji nisu mogli da hodaju, po kiši – priča Nemanja.

Upravo doček pešaka i biciklista, koji se veče ranije desio ispred Narodnog pozorišta u Nišu, mnogi pamte kao još emotivniji nego sam 1. mart.

Emotivno je ispred niškog Pozorišta bilo i aprila. Tog meseca, Nišlije su čekale svoje sugrađane, studente Lava i Nadu, da se vrate iz Strazbura, gde su išli biciklima sa kolegama iz drugih gradova. 

Svi ti ljudi došli su ispred Pozorišta zbog Nade i mene, uzvikivali su naša imena, voleo bih da se svakom nešto tako desi bar jednom u životu. Spavali smo kod naših ljudi iz dijaspore koji su nas jako lepo ugostili. Po celu noć smo bili budni i pričali sa njima, uživali su u tome da pričaju s nekim iz svoje zemlje. Na narednim zasedanjima Parlamenta potegla se ova tema, pričalo se mnogo o tome kako korupcija ubija ljude u Srbiji, o tome kroz šta ljudi ovde prolaze – priča student Mašinskog Lav Stojanović.

Međutim, usledili su meseci koji su pokazali koliko je borba zapravo teška i kakav je protivnik. Sukobi s policijom bili su svakodnevnica na niškim ulicama skoro celog leta. Nasilje, hapšenja, privođenja. Umesto rečima “dobro jutro”, Nišlije su letnja jutra počinjale porukom: “Je l nisi uhapšen sinoć?”.

Jako je teško dovesti policijsku profesiju na dno, ali je naš ministar, koji se retko meša u svoj posao, uspeo u tome. U Nišu je bilo veliko iznenađenje. To odavno nije narodna policija, već paravojna formacija jednog čoveka – ističe Lana Kocić.

Da su sukobi s policijom bili iznenađenje u Nišu, smatra i profesorka Lidija Dimitrijević.

Toliko sam verovala niškoj policiji da mi se činilo da novosadska policija treba da dođe u Niš da od njih nauči nešto. Međutim, od letos ja više ne znam ko je policajac i ne verujem policiji više ništa – kaže ona.

O “bliskom susretu” sa policijom govorila je studentkinja Mašinskog fakulteta Milica Najdanović.

Kolega i ja smo hteli da prođemo kada se desio neki haos, da vidimo šta se desilo, privukao nas je zvuk. Dobila sam udarac štitom, a taj isti žandarm je kolegu tako jako stisnuo za ruku, da je morala da dođe Hitna pomoć i kolegi je ustanovljeno nagnječenje. Policija koja treba da štiti nas štiti kriminalce. Umesto njih, hapse nas koji samo želimo da branimo slobodu ove zemlje – navodi ona.

Profesor Fakulteta umetnosti Predrag Cvetičanin osvrnuo se, takođe, na sukobe studenata i građana sa policijom, ali i na formiranje “ćacilenda”.

Kad hoćete da vladate samo silom, to ne uspeva, to može da bude samo kratkoročno. To pokazuju sve okupacije. Ne možete da okupirate društvo koje vas ne želi. Njih sada održavaju policija i žandarmerija, više nego te 2.000 kriminalaca u ćacilendu – ističe Cvetičanin.

U proteklih godinu dana, smatraju studenti i profesori, postignuto je mnogo i promenilo se mnogo toga.

Svi smo mislili da su to deca zarobljena u digitalnom svetu, koja ne reaguju na to što se oko njih dešava. Pogrešili smo i odlično je što smo pogrešili. Pokazali su nam da nisu deca, da su to zreli ljudi koji jako zrelo razmišljaju o svemu što se dešava – kaže Natalija Jovanović.

Jedna od najznačajnijih stvari koja se desila, smatra profesorka Dimitrijević, jeste to što se “sistem potpuno ogolio”.

Cvetičanin napominje da su se, za razliku od protesta koji su se u Srbiji dešavali prethodnih godina, ovi studentski protesti pretvorili u pokret.

Ranija strategija režima bila je: ‘Pustimo ih da malo protestuju, pa će prestati’. Tako je i bilo sa protestima ‘1 od 5 miliona’, ‘Srbija protiv nasilja’ itd. Ovde je jasno da je protest prerastao u pokret i da će taj pokret ostati do kraja ove krize, ma kako se ona završila. Čak mislim da će u slučaju nekog negativnog ishoda on ostati kao neki pokret otpora koji će osloboditi Srbiju – navodi Cvetičanin.

Smatra i da odlazak režima nije pitanje boljeg ili lošijeg života, već da će Srbiji, ako on uskoro ne ode, ostati zatrovana zemlja, voda i vazduh, kao i “zakon džungle”, dok studenti ističu da će ostati na ulici dok god bude potrebno.

Ne želim da svojoj deci ostavim državu i sistem sa kojim će oni morati da prolaze kroz isti pakao kroz koji mi prolazimo svakog dana i na svakom koraku – navodi Luka Đorđević.

Lana Kocić kaže da bi želela da se sva energija i bes usmere na dva zahteva.

Na ostavku Aleksandra Vučića i na raspisivanje izbora na svim nivoima. Radimo vredno na samoj listi jer će morati da ih raspiše kad-tad, a neminovno je da će se to uskoro desiti – ističe ona.

Šta će biti dalje – odgovor zavisi od onih koji su ovu priču započeli, od studenata koji su prvi rekli “dosta”, od građana koji su ih pratili i od svih nas koji smo gledali kako se Niš budi. I kako se probudio.