Kako je viktorijanski istoričar zamislio vremensku kapsulu ispod Stounhendža

Istoričar Frederik Harison je 1877. želeo da ispod antičkog britanskog spomenika zakopa nasleđe za 29. vek.

Činili bi ga poezija, muzika, skelet i vodič kako biti pravi Kokni (žitelj radničkog dela Londona).

Tokom proteklih nekoliko godina, u izradi je bio ambiciozni plan kopanja ispod tla u blizini Stonhendža.

Nacionalna agencija za autoputeve želela je da izgradi tunel koji bi istovremeno umanjio lokalne gužve u saobraćaju i učinio predeo lepšim.

Projekat je 2024. završio u vestima jer je komitet Ujedinjenih nacija (UN) najpre izrazio zabrinutost da bi moglo doći do narušavanja temelja spomenika ukoliko bi tunel bio prekratak.

Komitet je u julu stavio na glasanje predlog da se taj spomenik uvrsti na listu ugrožene svetske baštine, ali on nije prošao.

To nije bio prvi put da neko iznese radikalni predlog o kopanju ispod Stounhendža.

Pre više od 130 godina, britanski istoričar Frederik Harison je smatrao da je prokopavanje zemljišta ispod spomenika dobra ideja.

Samo što on nije želeo da tamo postavi tunel, već je predložio zakopavanje civilizacijske vremenske kapsule.

Ovaj donkihotovski plan ostavljanja nasleđa za „studente 29. veka“ možda nije uspeo, ali predmeti koji su trebali da se nađu u vremenskoj kapsuli nam pokazuju čime su ljudi bili zaokupljeni u viktorijansko vreme – ali i danas.

Harison je bio književni kritičar, rođen u Londonu 1831.

Tokom života je pisao knjige o raznim temama, ali je možda najpoznatiji kao „slobodni mislilac.“

Ovaj termin je korišćen za šarenoliki pokret viktorijanskih radikala, progresivaca i ikonoklasta koji se protivio verskom fanatizmu i dogmama, zalažući se za prilagođavanje tradicionalnog shvatanja morala svetovnim potrebama.

Kad je reč o modernoj nauci, Harison je bio naročito zainteresovan za izmenu ideja o „zagrobnom životu“ – tačnije o posthumnim nagradama za ono što je čovek činio tokom života.

Harison je živeo i u vreme kada se sve više verovalo da će u budućnosti čovekov životni vek biti veoma dug.

Bila je to velika promena u odnosu na prethodne generacije, makar u Evropi.

U 17. veku je polihistor ser Tomas Braun bio ubeđen, poput mnogih, da se svet nalazi nadomak religiozne apokalipse.

Braun se stoga podsmevao običaju Egipćana da u piramidama čuvaju nasleđe za buduća pokoljenja, nazvavši te monumente neobičnim proizvodima antičke „oholosti“.

Krajem 19. i početkom 20. veka, nauka, umesto religije, preuzima primat kad je reč o predviđanjima o trajanju čovečanstva.

Tako se došlo do teze da je ono zapravo u fazi deteta.

Pogledajte priču o jednoj od najvećih lokacija sa tragovima dinosaurusa na svetu

Harisona je brinula i mogućnost da veliki deo toga neće doći do budućih generacija ukoliko najvrednije stvari ne budu zbrinute.

Nije bio usamljen u takvim razmišljanjima.

Drugi, poput američkog astronoma Persivala Lauvela, bili su zabrinuti zbog „beznačajnosti“ doba kom pripada, u poređenju sa egipatskim građevinama.

„Mi gradimo za trenutak, oni za večnost“, napisao je.

Imajući na umu buduće generacije, Harison je napisao esej „Pompeja za dvadesetdeveti vek„.

U njemu je najpre izneo predviđanje da će London jednog dana biti jednako „opustošen“ koliko i antički ostaci stare egipatske civilizacije, da bi potom, krajnje zabrinuto, ukazao na potrebu da epoha kojoj pripada treba da se očuva na način na koji to nijedna ranija nije.

Zapazivši da je to bilo „doba arheoloških istraživanja“ – zaokupljeno ostacima poput „Kamena iz Rozete“ i opsednuto „strašću za gledanjem unazad“ – Harison smelo ocenjuje da je doba u kom živi potcenjeno u odnosu na druge periode.

„Zaokupljeni smo razmišljanjem o našim precima“, kaže on. „Zašto ne bismo našim potomcima nešto rekli o nama?“

U skladu s tim, on je predložio rešenje: treba „pripremiti Pompeju“ pod zemljom za buduće istraživače.

Harison nije mislio bukvalno – nije želeo da utamniči pravi, živi grad.

Nasuprot tome, zamislio je vremensku kapsulu veličine „malog muzeja“ u kojoj će biti pohranjena viktorijanska Engleska u malom.

Da su makar prethodne generacije ostvarile sličan poduhvat konzerviranja, savremenicima bi daleko više bila poznata „biografija ljudskog roda“, maštao je on.

Posle podrobnog razmišljanja o tome, kao i o do tada nasumično sačuvanom kolektivnom sećanju ljudskog roda, Harison je izložio plan, uputivši najpre poziv: „Hajde da to više ne prepuštamo slučaju.“

Kako zaštititi „muzej“ od savremenih radoznalaca?

Harison zaključuje da on mora da bude na mestu gde ljudi ili prirodna katastrofa neće moći da ga unište.

Očigledno rešenje za dugotrajno spremište je bilo, tada kao i danas: groblje vanzemaljaca.

Pogledajte kako se trogodišnji projekat „obnove“ piramide našao na meti mnogobrojnih kritika

Nagon za sačuvanjem

Ljudi su oduvek gledali kako da sačuvaju sećanja.

Stari Egipćani su preporučivali da uvek kada govorimo imamo buduće naraštaje na umu.

Kad je reč o piramidama, one su nedvosmisleno pravljenje s ciljem da impresioniraju.

Ipak, nije jasno da li su stari Egipćani budućnost zamišljali malo drugačije u odnosu na vreme kad su živeli.

Zabrinut zbog toga što će buduće generacije živeti u potpuno drugačijem svetu, Harison je bio među prvima koji je predložio očuvanje doba kom je pripadao pomoću „vremenske kapsule“.

Tokom proteklih nekoliko dekada, javljale su se slične ideje, često odražavajući apokaliptične strahove kad je reč o budućnosti Zemlje.

Svemirska letilica je 2025. sletela na Mesec sa kopijom Vikipedije utisnute na ploču od nikla, kako bi mogla da traje eonima.

Uskoro treba da budu sprovedeni drugi slični planovi, s tim što je destinacija Mars.

Bliže domu, iako i dalje pokretno, Svalbardsko globalno skladište semena – otvoreno u istoimenom gradu 2008. – skladišti seme najvažnijih kultura, a ideja je gotovo ista: njihova zaštita od uništenja u korist budućim pokolenjima.

Harison je razmišljao o ideji kopiranja piramide (neki i danas to predlažu kada se radi o zakopavanju nuklearnog otpada), ali je zaključio da bi bilo nepraktično.

Suštinski, smatrao je, podzemna odaja bi najbolje poslužila svrsi.

Ali gde?

Pošto je razmatrao Jezersku oblast, Harison je ipak odabrao Stounhendž, kako iz praktičnih, tako i zbog poetskih razloga.

Ne samo da je mesto koje gotovo sigurano neće biti meta budućih gradskih arhitekata „već povezati vekove pre i posle nove ere“.

Sadržaj vremenske kapsule

Kada je razrešio nedoumicu „gde“ Harison je prešao na pitanje „šta“.

Odnosno – čime ispuniti „nacionalnu kriptu“?

Harisonov odgovor je bio očekivan: pesme, fotografije i fonografi, vojne mape, rečnici i enciklopedija Britanika.

Predložio je i neke neuobičajene predmete, od minijaturnih modela viktorijanskih vojnih brodova, lokomotiva do ženske garderobe po poslednjoj tadašnjoj modi, do snimaka Adeline Pati, čuvene operske pevačice i seminara iz „koknizma“.

Zanimljivo je videti šta jedna epoha smatra da treba da ostavi potomstvu.

Pošto živimo u vreme neizvesnosti, želimo da sačuvamo useve na Arktiku ili ostavimo tragove na Mesecu jer smatramo da bi naša budućnost i sama mogla biti oskudan izvor.

Odnosno, da bi globalna civilizacija veoma brzo mogla doživeti slom.

Međutim, u Harisonovo vreme je vera u dugovečnost ljudskog roda ispunjenog nesmetanim rastom, nasuprot strepnji od uništenja bila u punom piku.

Ali to samo znači da su ljudi verovali da su druge stvari ugrožene i da treba da ih sačuvaju.

Harison je posebno „vodio računa“ da se u spremištu nađu životinje i biljke koje jedva opstaju zbog „neumitnog napretka civilizacije“.

Reč je o „melanholičnom shvatanju“ da naši „potomci“ nikada neće videti ili dodirnuti „slonovaču“, mislio je on.

Zašto? Zato što što do 2.800 godine „slonovi će u sećanju ljudi biti daleko maglovitiji od mamuta“.

• Kineska letelica donela na Zemlju uzorke tla i stena sa udaljene strane Meseca
• Istorija: Indijska letelica uspešno sletela na južni pol Meseca
• U netaknutoj arktičkoj prirodi krije se grad sa najčistijim vazduhom na svetu

Kao viktorijanac do srži ubeđen da je „progres“ nezaustavljiv bez obzira na cenu, Harison je smatrao da je izumiranje žalosno, ali neminovno.

Ne samo da će, predviđa on, slonovi za nekoliko vekova biti daleka prošlost, već će ista sudbina snaći i nosoroga, nilskog konja, lava, tigra, kengura, medveda i bizona.

Čak su i čoveku mnogo bliže životinjske vrste, poput lisice, „osuđene na rano izumiranje“.

Harison zato moli da one budu prezervirane u njegovoj kripti, kako buduće generacije ne bi morale da mozgaju dok rekonstruišu njihove ispreturane skelete, što Harisonovi savremenici rade dok proučavaju dinosauruse.

On je predviđao i da u budućnosti neće biti prirodnih materijala.

Za nekoliko vekova, tvrdio je, „ljudska rasa će iscrpeti zlato, srebro, ugalj, slonovaču, uši (koje kitovi imaju namesto zuba) i možda hrast i mahagoniju“.

Stoga bi uzorci tih materijala takođe morali da se nađu u njegovoj vremenskoj kapsuli.

Kitovi i slonovi još uvek postoje, ali možda Harisonova predviđanja tek treba da se ostvare.

Savremeno doba nas uči, u najvećoj meri, da je potpuno uništenje ekosistema stvar političke i ekonomske odluke.

Pošto je daleke 1890. bio ubeđen da su ti gubici neizbežni, Harison se usredsredio na najbolje načine za očuvanje dragocenog blaga za buduća pokoljenja.

Predložio je nekoliko metoda, među kojima su „fotografije na kamenu“ i „zapis urezan u lavu i zaštićen staklom“.

One bi, Harison je bio zadivljen, mogle da „opstanu sve dok traje život na planeti“.

Umesto da teži konzistenciji, on je predložio raznovrsnost tehnika prezerviranja.

Najzad, stižemo do pitanja o finansiranju takvog poduhvata.

Harison je predložio inovativno rešenje: neku vrstu javnog otvorenog fonda, koji bi radio tako što će ime svakog ko priloži sredstva biti upisano negde unutar kripte.

Zanimljivo je da je tim koji je ove godine poslao alternativu Vikipedije na Mesec planirao da podrži buduće misije tako što će pružati priliku donatorima da se njihov DNA potpis nađe u budućim iteracijama ove lunarne biblioteke.

U planu je i da sledeće verzije sadrže genome ugroženih vrsta.

Dok se druge stvari menjaju, ti genomi ostaju isti.

Kada je jedan od Harisonovih prijatelja čuo za ideju o Pompeji za 2800, odbacio je zamisao rekavši da je „prosto samo jedan od najskorijih primera samosvesti o 19. veku“.

Možda ima taštine u ideji da će biti iole važno u budućnosti.

Međutim, Harison je smatrao da čak i zapis o uobraženosti iz njegovog vremena može biti poučan za pokoljenja.

Predvideo je da budućnost može delovati nebitno u poređenju sa „većinom stvari koje u današnje vreme veličamo“ i zbog toga su mu smešni „prostota, neznanje i greške njihovih predaka.“

Harison ne koristi reč „samosvest“, već naum opisuje kao „istorijsku brigu“.

Vek kasnije, pravedno bi bilo reći da smo postali još više istorijski zabrinuti.

Stalo nam je šta će buduće generacije misliti o nama jer smo prihvatili da možda neće biti salgasni sa nama, ali da će i u tom neslaganju oni najverovatnije biti u pravu.

• ‘Neverovatno arheološko otkriće’ svedoči o luksuzu Pompeje
• Zadivljujuće freske pronađene u Pompeji
• Pronađeni otisci dinosaurusa u Velikoj Britaniji – najveća lokacija do sada

Bilo je potrebno nekoliko vekova, ali današnja generacija ima donekle razvijen osećaj koliko je trenutna situacija loša.

Zbog toga moramo da se nadamo da će, jednog dana, budućnost pokazati koliko smo bili glupi.

Harisonova ponuda da donira devetnaestovekovni Pompei za 2800. godinu nikada se nije ostvarila.

Ipak, postigao je nešto slično u duhovnom smislu, mada manje ambiciozno.

Reč je o saradnji sa Udruženjem modernog istorijskog arhiva, kluba osnovanog 1911, delimično inspirisanog Harisonovim idejama, koje teži stvaranju arhiva savremenog života.

Harison je 1912. predao tom Udruženju „zapečaćeni koverat“ sa „predskazanjem“, koji je potom ostavljen duboko u pećini.

Ono nikada nije pronađeno, a mi možemo samo da nagađamo šta je Harison predvideo.

Možda je tako i najbolje.

Zauvek izgubljeno proročanstvo sigurno nikada ne može biti potvrđeno ili osporeno.

Uvek će biti negde između.

Na ovaj način, i makar u ovom slučaju, ispostavlja se da dugovečnost podjednako može proizilaziti iz zaboravljenosti koliko i iz večnog sećanja.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Stounhendž posut narandžastim prahom u protestu eko-aktivista
• Najveći praistorijski spomenik pronađen blizu Stounhendža
• Misterija francuskog Stounhendža koja do danas zbunjuje stručnjake