Bivši predsednik SAD Džimi Karter, u crnom odelu sa sivom kravatom i u beloj košulji, sa suprugom Rozalin u sivom kompletu i beloj majici prelazi granicu i ulazi u Severnu Koreju u junu 1994. godine. Oko njih je grupa vojnika i novinari sa fotoaparatima — Bivši predsednik SAD Džimi Karter sa suprugom Rozalin prelazi granicu i ulazi u Severnu Koreju u junu 1994. godine

Pre više od tri decenije, svet se nalazio na ivici nuklearnog obračuna – sve dok se Džimi Karter nije obreo u Severnoj Koreji.

U junu 1994. godine, bivši američki predsednik stigao je na pregovore u Pjongjang sa tadašnjim liderom Kimom Ilom Sungom.

Bio je to do tada neviđen događaj, prvi put da je neki bivši ili aktuelni američki predsednik došao u posetu ovoj zemlji.

Bio je i izuzetan čin lične intervencije, za koji mnogi veruju da je za dlaku uspeo da spreči rat između SAD i Severne Koreje koji je mogao da odnese milione života.

I doveo je do perioda veće interakcije između Pjongjanga i Zapada.

Sve se to verovatno ne bi desilo bez niza diplomatskih šahovskih poteza Džimija Kartera, koji je 29. decembra 2024. umro u 100. godini.

„Kim Il Sung i Bil Klinton su se teturali ka sukobu, a Karter je uskočio u procep, uspešno pronašavši put za ispregovarano rešenje pat-pozicije“, rekao je za BBC stručnjak za Severnu Koreju Džon Deluri, sa Univerziteta Jonsei.

Početkom 1994. godine, napetosti su bile visoke između Vašingtona i Pjongjanga, dok su zvaničnici pokušavali pregovorima da dođu do ukidanja severnokorejskog nuklearnog programa.

Američke obaveštajne službe sumnjale su da je, uprkos tekućim pregovorima, Severna Koreja možda u tajnosti razvijala nuklearno naoružanje.

Potom je, u zapanjujućem saopštenju, Severna Koreja obelodanila da je počela da povlači hiljade šipki za gorivo iz nuklearnog reaktora Jongbjon za preradu.

To je bilo kršenje ranijeg sporazuma sa SAD prema kom je takav potez zahtevao prisustvo inspektora iz Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), nadzornog tela za nuklearna pitanja.

Severna Koreja je takođe najavila povlačenje iz IAEA.

Američke sumnje dostigle su vrhunac kad je Vašington postao uveren da Pjongjang priprema oružje i američki zvaničnici su prekinuli pregovore.

Vašington je počeo da priprema nekoliko mera odmazde, među njima i uvođenje sankcija UN i slanje pojačanja trupama u Južnoj Koreji.

U naknadnim intervjuima, američki zvaničnici otkrili su da su takođe razmatrali da bace bombu ili ispale projektil na Jongbjon.

Bio je to potez za koji su znali da bi najverovatnije za rezultat imao rat na Korejskom poluostrvu i uništenje glavnog grada Južne Koreje Seula.

Karter je napravio vlastiti potez upravo u jednoj tako febrilnoj atmosferi.

Njemu se u tišini godinama dodvoravao Kim Il Sung, koji mu je slao lične pozive da poseti Pjongjang.

U junu 1994. godine, kad je čuo za vojne planove Vašingtona, i nakon razgovora sa kontaktima u američkoj vladi i sa Kinom, glavnim saveznikom Severne Koreje, Karter je odlučio da konačno prihvati Kimov poziv.

Nuklearna elektrana Jongbjon snimljena 2008. godine pre nego što je kula za hlađenje razmontirana — Tenzije su porasle posle sumnji Sjedinjenih Država u vezi sa nuklearnom elektranom Jongbjon

„Mislim da smo bili na ivici rata“, ispričao je on za američkog emitera PBS godinama kasnije.

„Lako je moglo da dođe do drugog Korejskog rata, u kom je moglo da strada milion ljudi, i da se nastavi proizvodnja materijala za nuklearnu fisiju… čak i da nismo imali rat.“

Karterova poseta bila je obeležena umešnim diplomatskim radom i političkim postupcima visokog rizika.

Kao prvo, Karter je morao da stavi na probu Kimovu iskrenost.

On je izneo niz zahteva, od kojih je svaki dobio pristanak, sem poslednjeg: Karter je želeo da dođe u Pjongjang iz Seula preko Demilitarizovane zone (DMZ), pojasa zemlje koji služi kao tampon zona između dve Koreje.

„Njihov momentalni odgovor bio je da niko to nije uradio u poslednje 43 godine, da je čak i generalni sekretar Ujedinjenih nacija morao da stigne do Pjongjanga preko Pekinga.

„A ja sam rekao: ‘E, pa onda ne idem'“, ispričao je on.

Nedelju dana kasnije, Kim je poklekao.

Sledeći korak je za Katera bio teži – da ubedi vlastitu vladu da mu dopusti da ide.

Robert Galuči, glavni ondašnji američki pregovarač sa Severnom Korejom, kasnije je rekao da je postojala „nelagoda u skoro svim krugovima“ zbog toga što su Sjedinjene Države praktično „za vođenje vlastite spoljne politike“ angažovale jednog bivšeg predsednika kao podizvođača.

Karter je prvo tražio odobrenje od Stejt departmenta, koji ga je glatko odbio.

Nepotresen time, odlučio je da naprosto obavesti tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona da on ide, bez obzira na sve.

Našao je saveznika u potpredsedniku Alu Goru, koji je presreo Karterovu komunikaciju sa Klintonom.

„Al Gor me je pozvao telefonom i rekao mi ako budem preformulisao ‘Odlučio sam da idem’ u ‘Snažno naginjem ka tome da idem’, on će pokušati da obezbedi dozvolu direktno od Klintona…

„Pozvao me je ponovo naredno jutro i rekao mi da imam dozvolu da idem.“

Putovanje je bilo spremno.

‘Veoma ozbiljne sumnje’

Petnaestog juna 1994. godine, Karter je prešao granicu Severne Koreje, u pratnji supruge Rozalin, male grupe savetnika i televizijske ekipe.

Susret sa Kimom predstavljao je moralnu dilemu za Kartera.

„Prezirao sam Kima Il Sunga 50 godina.

„Bio sam u podmornici na Pacifiku tokom Korejskog rata, a mnogi moji saborci poginuli su u tom ratu, za koji verujem da ga je on nepotrebno izazvao“, ispričao je Karter za PBS.

„I zato sam imao veoma ozbiljne sumnje u njega.

„Kad sam stigao, međutim, ophodio se prema meni sa velikim poštovanjem.

„Bio je očigledno veoma zahvalan što sam došao.“

Tokom nekoliko dana, Karterovi su se sastali sa Kimom, bili odvedeni na turu razgledanja Pjongjanga i pošli na krstarenje luksuznom jahtom u vlasništvu Kimovog sina Kima Džonga Ila.

Karter je otkrio da ga njegov predosećaj nije prevario: Severna Koreja ne samo da se plašila američkog vojnog udara na Jongbjon, već je i bila spremna da se mobiliše.

„Pitao sam Kimove savetnike konkretno da li prave planove da pođu u rat.

„I oni su mi odgovorili veoma konkretno: ‘Da, pravimo'“, ispričao je on.

„Severna Koreja nije mogla da prihvati osudu njihove zemlje i sramotu koju bi njihov vođa doživeo i morala bi da odgovori.

„I mislim da su ova mala i samopožrtvovana zemlja i duboka religiozna posvećenost koju je osećala prema voljenom lideru, njihovom Velikom vođi, kako su ga zvali, značili da su spremni na bilo kakvu žrtvu masovnih gubitaka života u Severnoj Koreji da bi očuvali integritet i čast, što bi po mom mišljenju bio ogroman debakl.“

Karter je predao spisak zahteva iz Vašingtona, ali je izneo i vlastite sugestije.

U njih su spadali nastavak pregovora sa SAD, započinjanje direktnih pregovora sa Južnom Korejom, uzajamno povlačenje vojnih snaga i pomoć Americi da pronađe posmrtne ostatke američkih vojnika sahranjenih na teritoriji Severne Koreje.

„Pristao je na sve. I tako, stekao sam utisak da je veoma predusretljiv“, rekao je Karter.

„Koliko sam znao tada i koliko znam sada, bio je potpuno iskren prema meni.“

Ključno od svega, Karter je osmislio pogodbu prema kojoj bi Severna Koreja prekinula svu nuklearnu aktivnost, dozvolila inspektorima IAEA da se vrate u njene reaktore i na kraju razoružala pogone Jongbjona.

Zauzvrat, SAD i njeni saveznici bi izgradili reaktore sa lakom vodom u Severnoj Koreji, koji bi mogli da generišu nuklearnu energiju, ali da ne proizvode materijale za oružje.

Džimi Karter sede kose u crnom odelu i Bil Klinton prosede kose i u crnom odelu snimljeni kako se skupa smeju 2000. godine — Džimi Karter i Bil Klinton 2000. godine

Iako je oduševljeno prihvaćen u Pjongjangu, sporazum je dočekan sa velikim oklevanjem među američkim zvaničnicima, kad ga je Karter predstavio u telefonskom razgovoru.

On im je potom rekao da će se pojaviti na CNN-u sa detaljima ovog sporazuma, ostavivši Klintonovoj administraciji vrlo malo drugog izbora nego da pristane na njega.

Karter je kasnije opravdao pritisak koji je izvršio na vlastitu vladu rekavši da je „morao da progura rešenje za nešto što je smatrao veoma ozbiljnom krizom“.

Ali to nije baš prošlo najbolje kod kuće – zvaničnici nisu bili zadovoljni Karterovim „slobodnim stilom“ i pokušajem da „satera Klintona u ćošak“, kako je rekao Galuči.

Pred kraj putovanja rekli su mu da prenese poruku Severnokorejcima, ponovivši Klintonov javni stav da će SAD nastaviti da traže sankcije UN.

Karter se sa tim nije složio, prema izveštavanjima medija iz toga vremena.

Nekoliko sati kasnije, on je pošao na brod sa Kimom i po hitnom postupku batalio ugovoreni scenario.

Dok su televizijske kamere bile uključene, saopštio je Kimu da su SAD prekinule rad na nacrtu sankcija UN direktno protivrečeći Klintonu.

Iznervirana Bela kuća brzo se ogradila od Kartera.

Neki su otvoreno izrazili nezadovoljstvo, predstavivši bivšeg predsednik kao nekontrolisanog.

„Karter čuje samo ono što želi da čuje… on stvara vlastitu realnost za sebe“, požalio se onomad viši zvaničnik Vašington postu.

Pogledajte video o Džimiju Karteru – od uzgajivača kikirikija do Bele kuće

Mnogi u Vašingtonu su ga takođe kritikovali zbog samog sporazuma, rekavši da su ga Severnkorejci iskoristili.

Ali je Karterova umešna upotreba medija za vršenje pritiska na Klintonovu administraciju funkcionisala.

Emitujući u javnost vlastite pregovore gotovo momentalno, ostavio je američkoj vladi vrlo malo vremena za reakciju, a odmah posle njegovog putovanja „bilo je moguće pratiti razvoj američke politike prema Severnoj Koreji maltene sat za satom“, kada je ona ublažila ton, napisao je reporter CNN-a Majk Činoj, koji je izveštavao sa Karterovog putovanja.

Iako je Karter kasnije izjavio da se pogrešno izjasnio po pitanju sankcija, takođe je na kritike odgovorio sa tipičnom tvrdoglavošću.

„Kad sam se vratio u Seul, bio sam zapanjen i uznemiren negativnom reakcijom koju sam dobio iz Bele kuće.

„Poručili su mi da ne dolazim u Vašington na brifing, poručili su mi da idem pravo kući“, rekao je.

Ali on se oglušio o njihove želje.

„Odlučio sam da je ono što imam da ponudim suviše važno da bi se ignorisalo.“

Konačni dramatičan epilog ove epizode desio se mesec dana kasnije.

Devetog jula 1994. godine, istog dana kada su američki i severnokorejski zvaničnici seli za pregovarački sto u Ženevi, državni mediji su saopštili zapanjujuću vest: Kim Il Sung je umro od srčanog udara.

Karterova pogodba momentalno je bila dovedena u pitanje.

Ali pregovori su se nekako nastavili i nedeljama kasnije skovan je formalni plan poznat kao Dogovoreni okvir.

Iako se ovaj sporazum raspao 2003. godine, bio je značajan po tome što je zamrznuo nuklearni program Pjongjanga na skoro čitavu deceniju.

‘Karter je imao petlju’

Robert Karlin, bivši zvaničnik CIA i Stejt departmenta koji je predvodio delegacije u pregovorima sa Severnom Korejom, istakao je da je pravo Karterovo dostignuće bilo navođenje američke vlade na saradnju.

„Karter je, manje-više, naišao na otvorena vrata u Severnoj Koreji. Vašington je bio taj koji je predstavljao veći problem.

„Ako ništa drugo, Karterova intervencija je pomogla da se zaustavi teretni voz američkog donošenja odluka koji je jurio pravo ka provaliji“, rekao je on za BBC.

Karterova poseta takođe je bila značajna zbog otvaranja puta ka zbližavanju, koje je dovelo do nekoliko kasnijih putovanja, među njima i onoga iz 2009. godine kad je otputovao sa Klintonom da dovede kući zarobljene američke novinare.

Dobio je i zasluge za utiranje puta susretu Donalda Trampa sa Kimom Džongom Unom, unukom Kima Ila Sunga, 2018. godine, jer je „Karter učinio zamislivim“ da se aktuelni američki predsednik sastane sa severnokorejskim liderom, rekao je Deluri.

Taj sastanak je propao i, naravno, na duže staze Karterova poseta nije uspela da otkloni sablast nuklearnog rata, koja je u međuvremenu samo narasla – sada Severna Koreja ima projektile za koje se veruje da mogu da pogode američko kopno.

Ali Kartera su hvalili zbog političkog kockanja.

Ono je bilo u oštrom kontrastu sa njegovim vremenom na predsedničkoj dužnosti, kad su ga kritikovali za pasivannost u spoljnoj politici, naročito zbog načina na koji je rešavao iransku talačku krizu.

Njegov put u Severnu Koreju bio je „izuzetan primer konstruktivne diplomatske intervencije jednog bivšeg lidera“, rekao je Deluri.

Njegova zaostavština nije lišena kontroverze, imajući u vidu kritike da je uzeo stvari u svoje ruke.

Kritičari veruju da je odigrao rizičnu i komplikovanu igru time što je, kako kaže Majk Činoj iz CNN-a, „želeo da zaobiđe ono što je doživljavao kao pogrešnu i opasnu američku politiku sastavivši sam elemente nuklearnog sporazuma“.

Ali drugi veruju da je u to vreme Karter bio pravi čovek za taj posao.

Imao je „veoma veliku snagu volje“, ali je i bio „nedvosmisleni čovek mira“, kaže Han S. Park, jedan od nekoliko ljudi koji su pomogli da Karter ugovori putovanje iz 1994. godine.

Iako je njegova tvrdoglavost takođe značila da se „nije slagao sa mnogo ljudi“, na kraju je ta mešavina atributa pokazala da je on najbolja osoba da „spreči izbijanje još jednog Korejskog rata“, kaže profesor Park.

Više nego bilo šta drugo, Karter je bio ubeđen da radi pravu stvar.

„Nije dozvolio da ga zakeranje i zavrtanje ruke američke vlade zaustavi“, kaže Robert Karlin.

„Karter je imao petlju.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk