‘Bio sam mrtav 40 minuta i evo šta sam naučio o životu’

Umiranje obično ne donosi novi život, ali upravo to se dogodilo Patriku Čarnliju.

Uspešni korporativni advokat, čovek koji je svaki trenutak odmora smatrao „izgubljenim vremenom“, neumorno je jurio karijeru i uspeh.

Tokom pandemije 2021. godine, radio je neprekidno.

A onda je, sa samo 39 godina, ovaj do tada potpuno zdravi otac dvoje dece iznenada doživeo srčani zastoj.

Veče koje je počelo sasvim obično, večerom uz kobasice i pomfrit na kauču, završilo se dramatično.

Srušio se bez svesti.

Zbog naslednog oboljenja, srce mu je stalo.

Patrik je bio klinički mrtav punih 40 minuta.

Njegova supruga mu je pružala reanimaciju, dok su njihova ćerka i sin, tada stari devet i sedam godina, potrčali po pomoć.

Pokušaji bolničara da ga defibrilatorom vrate u život nisu uspevali.

U očajničkoj borbi za život, lekari su posegli za injekcijama adrenalina, priseća se Patrik.

„Iznova i iznova su pokušavali da mi pokrenu srce“, dodaje.

U tim trenucima, njegova supruga počela je da gubi nadu, uverena da ga je zauvek izgubila.

A onda – čudo.

Srce je ponovo počelo da kuca.

Posle nedelju dana provedenih u komi, Patrik se probudio kao drugi čovek.

Imao je oštećenje mozga koje je uticalo na njegov vid, pamćenje i izdržljivost.

Više nije mogao da radi, niti živi tempom kojim je nekada živeo.

Ipak, upravo ta dramatična promena, kaže u podkastu Ready to Talk, novinarke Eme Barnet, donela mu je novu perspektivu.

Danas je, ističe, prisutniji u sopstvenom životu i odnosima s bližnjima.

To je promena pogleda na svet koji, čak i kada je mogao nije želelo da poništi povratkom na stari način života.

‘Probudio sam se slep’

Ipak, put do današnjeg prihvatanja bio je duboko traumatičan.

„Probudio sam se slep“, priseća se Patrik prvog sećanja posle kome.

„Doživljavao sam stvari oko sebe, ali nisam uspevao da ih povežem, da ih zaista razumem“, dodaje.

Gubitak vida pokrenio je snažne i živopisne halucinacije.

Reč je o fenomenomu poznatom kao Šarl Boneov sindrom, načinu na koji mozak „popunjava praznine“, nastale iznenadnim gubitkom vizuelnih doživljaja.

Dok su neke od tih vizija bile zastrašujuće, druge su, kaže, delovale „veličanstveno“ i neobično lepo.

Posle operacije otvorenog srca, Patrik je u jednoj od halucinacija bio ubeđen da medicinska sestra pokušava da ga ubije.

Halucinacije su mu ponekad pružale i mir.

Jedna ga je odvela u sanatorijum u Alpima, gde je posmatrao snežne planine dok su medicinske sestre razgovarale u susednoj sobi.

Ovo iskustvo mu je pružilo „blaženo“ osećanje sigurnosti.

Kako mu se vid polako vraćao, lekari su shvatili da su problemi s vidom posledica povrede mozga.

Njegov vid i dalje je ograničen, poput posmatranja sveta kroz teleskop.

Rani kognitivni testovi otkrili su da je Patrik u donjih dva odsto po sposobnosti pamćenja i brzini mentalne obrade informacija.

Pravi efekat povrede postao je vidljiv tek kada se vratio kući.

Teška iscrpljenost primorava ga da pažljivo raspoređuje energiju.

„Nikada, ama baš nikada se ne budim odmoran. Svakog jutra se budim iscrpljen, a kako dan odmiče, osećam se sve gore“, kaže.

Mentalne promene takođe su zahtevale prilagođavanje.

Patrik je otkrio da mu posle inicijalnog oporavka „nije bilo stalo ni do čega“.

To nije bila depresija u pravom smislu, već stanje poznato kao patološka apatija, koje on opisuje kao „lebdenje kroz vreme“ bez tla pod nogama.

Terapija i lekovi pomogli su da mu da povrati motivaciju, dok ga je psiholog podsticao da oplakuje život koji je izgubio.

Ipak, Patrik otvoreno govori da mu nedostaje spontanost svakodnevnog života, prilika da se uklopi sa ljudima vlastite dobi kroz „aktivno učestvovanje u društvu“, ali i da se bez ograničenja igra sa decom.

Takođe, oseća krivicu prema supruzi, kojoj, kako kaže, zapravo „prenosi“ sopstveno pamćenje.

„Istina je da je ona zapravo moja negovateljka. Živim gotovo kao da sam veoma, veoma star“, priznaje.

‘Živim bogatiji život’

Uprkos svim dramatičnim promenama, Patrik kaže, da na mnogo načina, ipak više voli ovaj život.

Promenio je karijeru, postao pisac i sada ima više vremena da uživa u životu.

„Sada živim polako, ne iz izbora, već zato što moram. Ali to zaista i cenim. Primećujem više lepote u stvarima nego ranije, imam osećaj da živim bogatiji život upravo zato što živim sporije“, kaže on.

„Moja perspektiva je potpuno izmenjena. Zahvalan sam što sam živ“, napominje.

Njegov odnos sa porodicom takođe se promenio – nabolje.

Sada može da se smeje zajedno sa njima na račun neobičnosti sopstvenog stanja.

„Mislim da smo sada jači nego ikad… veza između nas je mnogo bliža zbog svega što se dogodilo“, dodaje.

„Najvažnija stvar za mene oduvek je bila porodica, ali sada mogu da joj dam mnogo više sebe. Ranije sam gotovo samo površno bio prisutan u životu s njima“, kaže Patrik.

Njegova jedinstvena situacija omogućila mu je da se oslobodi svakodnevne trke za poslom.

„Toliki broj ljudi oseća isto… previše su zauzeti da bi živeli pravi život. Ne bih menjao ono što mi se dogodilo.

„Čak i sa ograničenjima, sada volim vlastiti život. Volim biti kod kuće kada se deca vrate iz škole. Volim što ne jurim s jedne obaveze na drugu.“, zaključuje.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• ‘Rizik od HPV-a je stvaran’: Apel oca koji je umalo ostao bez jezika zbog raka
• ‘Lekari su otkrili bebu koja raste u mojoj jetri’
• ‘Bila sam na ivici samoubistva, a sada pomažem majkama sa postporođajnom depresijom’
• Kako je živeti sa ‘pola srca’: Priče Miloša i Skarlet
• Deci „zamorčićima“ davana krv zaražena HIV-om i hepatitisom tokom istraživanja, otkrio BBC
• „Vreme vam nije prijatelj“: Život „dece leptira“ u Srbiji