Niški pisac o romanu „Dug je put do zore“ u „15 minuta“: „Hteo sam da pokažem i svetlu i tamnu stranu Solunskog fronta“

Dok se zvanična istorija decenijama fokusira na neupitno herojstvo srpske vojske, Nikola Marković u svom novom romanu Dug je put do zore piše o dezerterima, profiterima i kriminalu koji je cvetao u pozadini Solunskog fronta. U emisiji „15 minuta“ Južnih vesti, Marković objašnjava kako se sudbine iz 1917. godine prepliću sa današnjicom i zašto se matrica ljudskog zla, uprkos vremenu, suštinski ne menja. Takođe otvara i pitanja o “senkama predaka” koje nas stižu čak i kada mislimo da sami biramo svoj put.

Radnja romana paralelno prati dve priče, jednu smeštenu u 1917. godinu, u vreme velikog solunskog požara i borbi na Kosturinu, i drugu, savremenu, koja se odvija u današnjem Solunu. Ključna nit koja povezuje ove dve epohe su zapisi irskog vojnika, pripadnika 10. irske divizije, čiji dnevnik pronalazi protagonista.

Želeo sam da na platnu istorije oslikam i svetlo i tamu. Svetlost je herojstvo koje nam je poznato, ali u Solunu je tada postojao i ogroman broj dezertera i nečasnih radnji. Kroz likove poput Stanka Milojevića, koji je časni redov, i onih koji su u ratu videli samo priliku za profit, prikazao sam taj nečasni deo rata koji prati svaku istorijsku epohu – kaže Marković.

Marković ističe da se oblici zla menjaju, ali da šablon ostaje isti. Kriminal iz 1917. godine, koji je u romanu personifikovan kroz vojne begunce i njihove zakulisne radnje, služi kao direktna paralela sa modernim oblicima kriminala i društvenih anomalija.

Istorija svetskog zla samo traži novu formu. Kroz zapise irskog vojnika vidimo da se stvari po pitanju kriminala nisu mnogo promenile od 1917. do danas. Suština onoga što tera čoveka da posegne ka mračnim stranama društva ostaje ista, samo se danas to pakuje u drugačiju foliju – objašnjava pisac.

Glavni junak romana, grafički dizajner koji živi u digitalnom dobu, ali veruje samo analognim vrednostima, kroz istraživanje prošlosti zapravo dešifruje sopstveni život. 

Marković u emisiji naglašava da nas „senke predaka“ i kolektivno pamćenje stižu čak i kada mislimo da sami biramo svoj put. Ta transformacija protagoniste kulminira na Zejtinliku, u susretu sa čuvarem Đorđem Mihailovićem, koji u romanu služi kao putokaz ka istini.

Detalje o tome koliko je trajao proces istraživanja, zbog čega je napravljena duga pauza između prvog romana Smrt je placebo i novog, ali i više o samoj radnji i istinitim događajima koji su se odvijali iza herojstva srpske vojske u Velikom ratu, kao i to zašto je istina uvek bolna pre nego što donese olakšanje, kako se ljudski vek svede na broj udisaja i zašto je za ovaj roman bilo presudno da ga objavi baš niški izdavač, gde se može i naručiti, pogledajte u emisiji Južnih vesti.