Prva niška učiteljica nema ni ulicu, ni spomenik, ni školu, ni obeležje

Anastasija Nasta Dimitrijević bila je prva učiteljica u Nišu koja je 1845. godine, dok je ovaj kraj bio pod Turcima, počela da radi u mešovitoj školi koja je postala ženska škola. Radila je 40 godina na obrazovanju devojčica i dečaka, ali je kraj života dočekala u siromaštvu u oslobođenom Nišu. Sada u ovom gradu ništa ne nosi njeno ime, a Staniša Kostadinović, predsednik Društva učitelja Niša koje su Nasta i Učitelj Tasa osnovali 30. novembra 1881. godine, kaže da su predlagali da se bar jedna ulica zove po njoj i ponovo će.

Anastasija Nasta Dimitrijević bila je veoma značajna za ovaj grad koji joj se nikad nije odužio. Prva je učiteljica u ovom gradu, a nema nijednog obeležja koje će pričati deo njene priče.

Rođena je 1816. godine u Prizrenu, a ćerka je sveštenika Jove Filotijevića.

View this post on Instagram

A post shared by Južne vesti (@juznevesti)

Još kao dete je pretrpela zdravstvene tegobe i leva i desna ruka su joj bile paralizovane, piše Živojin Stanisavljević u delu Atanasije Petrović Učitelj Tasa.

Rano je naučila da čita i piše. Verovatno je opismenio njen otac Jova. Ona je 1836. godine opismenjivala žensku decu u Prizrenu. Oko 1844. došla je u Niš. U Nišu se Nasta posvetila učiteljskom pozivu. Zarekla se da se neće udavati. Oblačila se polu muški, a zvali su je Daskal-devojka – piše Živojin Stanisavljević.

Kada se u Nišu 1845. otvorila Prva mešovita muška i ženska škola, Anastasija je postala učiteljica. Kasnije je ova škola prerasla u šestogodišnju žensku školu, koju su pohađale samo devojčice.

Staniša Kostadinović, predsednik Društva učitelja Niša koje su Učitelj Tasa i Nasta osnovali 30. novembra 1881. godine, priča o Nasti Dimitrijević sa velikim poštovanjem.

Već 1845. godine je već počela pionirski posao koji je u to vreme bio jako hrabra ideja. Ona je prva srpska učiteljica u ovom delu Srbije koja je se posvetila obrazovanju ženske dece ili kako bi ona pisala, poučavanju. To nije bila klasična škola. Ona je radila kao u poluprivatnim školama. Nema podataka gde je to bilo, pominje se na prostoru oko Saborne crkve – priča Kostadinović.

Malo je pisanih podataka o njoj, a deo oko Saborne crkve je u vreme Turaka bio srpska mahala i tu je živelo srpsko stanovništvo.

Ona je najviše podrške imala upravo od sveštenika, od sveštenstva, od nekih bogatih trgovaca koji su imali velike kuće i nekih viđenih ljudi. Bila je izuzetna žena krhkog zdravlja koja je donela hrabru odluku da se nikad ne udaje, da ne formira svoju porodicu jer su njena porodica bili njeni učenici – priča Kostanović.

Mešovita škola i učiteljski poziv

Imala je preko 100 učenika, što dečaka što devojčica, u Mešovitoj školi koja je posle postala Ženska škola.

Pretpostavljam da nije radila sama, imala je učiteljske pomoćnike koji su joj u tome pomagali. Kada su se odvojili muško i žensko odeljenje, ona je vodila deo za devojčice, a Atanasije Petrović Učitelj Tasa muški deo. Ona je završila sa radom 1875. godine posle 40 godina u učiteljskom pozivu, 25 godina privatno, 15 godina u nekoj državnoj službi – priča Staniša Kostadinović.

Predmeti za devojčice: čitanje, pisanje, račun, veronauka…

Za obrazovanje devojčica, koje su u to vreme bile predodređene za kuću i porodicu, Anastasija Nasta Dimitrijević je uradila mnogo.

Sukobljavala se sa tradicijom da ženska deca ne treba da se školuju. I sa Turcima koji nisu želeli da se raja obrazuje. Viđeniji ljudi su dozvoljavali da im se ćerke školuju, pa je ona tako i počela. U kućama, kao privatni učitelj – kaže Staniša Kostadinović.

Prestala je sa radom pre oslobođenja.

Godine 1878. kažu da je bilo 73 pismenih žena u Nišu. Deluje kao mali broj, ali za te uslove i to vreme mnogo značajan. Ona je vrlo posvećeno i hrabro to gurala, a među te 73 žene su i učiteljice koje su nastavile njen put – dodaje Kostadinović.

Nije bilo mnogo predmeta.

U obrazovnom delu ona je poučavala decu čitanju i pisanju, osnovama računa i veronauke. U vaspitnom delu bilo je pouka o moralu, o ponašanju i bilo je obrazovanje za život, to je održavanje kuće, ručni radovi, spremanje hrane. I treća je bila kombinacija moralnog i stvarnog ponašanja, to bi bilo formiranje ličnosti, ako možemo da kažemo, preteča današnje pedagogije, psihologije i sličnih nauka – priča Kostadinović.

Milostinja od država i siromaštvo

Poslednje godine života Nasta je živela u bedi i siromaštvu, narušenog zdravlja.

U tom periodu njen napor ta društvena zajednica nije prepoznala. Ona je 1880. godine pisala molbu Ministarstvu prosvete Kneževine Srbije, to je dve godine nakon oslobođenja NIša od Turaka. Izložila je da teško živi i dobila je solidarnu pomoć od 300 dinara godišnje – dodaje Kostadinović.

Zbog starosti, izgubljenog sluha, oslabljenog vida i pogoršanja zdravlja, prestala je da radi u školi. Prestanak rada značio je i prestanak primanja.

Kneginja Natalija joj je dala 16 dukata cesarskih kada je dolazila u Niš, a onda je Nasta Dimitrijević 17. decembra 1880. godine napisala molbu Stojanu Novakoviću, tadašnjem ministru prosvete.

Ne znam kome da se drugome za pomoć obratim do Vama, gospodine ministre, Vas najučtivije i najpokornije molim, smilujte se na me siroticu i s prizrenjem na moj toliko godišnji rad izvolite narediti da mi se iz državne blagajne kao penzija ma i najmanje mesečna pomoć izdaje. Milost, milost, gospodine ministre, i opet velim odobrite mi i najmanje blagodejanje, ja ću od svega srca biti blagodarna. Odobrite mi malu pomoć da mogu najnužnije potrebe imati dok još za ovo nekoliko dana svevišnjem budem dušu dala – napisala je učiteljica.

Knez Milan izdao je nalog da se „Anastasiji Dimitrijević, bivšoj učiteljici u Nišu pre oslobođenja, može izdavati godišnje izržavanje iz sume budžetom određene na izdržavanje učiteljskih udovica i siročadi“.

Zaboravljena, u teškim uslovima, umrla je u 71. godini 1886. godine.

Osnivanje Učiteljskog društva

Pred kraj svog života, kada je bila i teško pokretna i krhkog zdravlja, sa Atanasijem Petrovićem Učiteljom Tasom je 30. novembra 1881. godine osnovala Učiteljsko društvo.

Bilo je to prvo učiteljsko društvo na ovim prostorima. Na prvom zboru 30. novembra 1881. godine bilo je 17 učitelja i učiteljskih pomoćnika iz Niša i okolnih sela Matejevca, Kamenice i Sićeva. Mi smo najstarije društvo na Balkanu – kaže Kostadinović.