Da li su nam neprijatelji potrebni da bismo opravdali i lakše podneli sopstvenu agresiju?

Autor

Jelena Krstić

Psiholog i psihoterapeut.

Paranoja nije samo individualni poremećaj, već obrazac mišljenja koji može zahvatiti i grupe i čitava društva. U osnovi ovog problema je nemogućnost da se priznaju, prihvate i podnesu sopstveni agresivni, svesti neprihvatljivi destruktivni impulsi, pa moramo da ih premeštamo na spoljašnji svet i druge ljude.

Taj mehanizam se u psihologiji naziva projekcija. Sopstveni bes i agresija se ne prepoznaju kao lično, unutrašnje stanje, onda se blokiraju i odvajaju od svesti, a zatim projektuju u spoljašnost. Tada osoba ne doživljava sebe kao ja sam besan već su drugi besni, opasni, nemoralni, zli i žele da mi naude. Drugi ljudi postaju neka vrsta kante za otpatke gde se ubacuje sve ono što nam se ne sviđa kod nas samih. Sve ovo odvija se nesvesno.

Isto se dešava i sa osećanjem zavisti. Umesto da bude prepoznata kao lični osećaj nedovoljnosti usled poređenja, ona se premešta napolje i vraća kao uverenje da su drugi zavidni meni, da me posmatraju, negativno procenjuju i žele da me umanje.

Krivica, umesto da ostane unutrašnje osećanje odgovornosti ili greške, biva odbačena i projektovana, pa se svet doživljava kroz ideju da su drugi krivi, da su oni izazvali problem ili nepravdu.

Nesigurnost, umesto da bude doživljena kao unutrašnja sumnja u sebe, postaje spoljašnja slika poput one ljudi me potcenjuju, ne razumeju me, ne vide moju vrednost. Tako se unutrašnji nedostatak samopouzdanja pretvara u doživljaj potcenjujućeg okruženja.

Ovde nema integracije loših i dobrih delova unutar sebe već se ti delovi drže odvojeno i dolazi do podele: ja sam dobar i ugrožen a drugi su loši i opasni i žele da mi naude. To daje privid stabilnosti, ali narušava psihičku realnost. Na ličnom i individualnom nivou to izgleda kao stalno optuživanje drugih. Na kolektivnom nivou to može da postane opasna ideologija.

Kroz istoriju društva su često stvarala neprijatelje na koje su projektovali sopstveni strah, agresiju i unutrašnje konflikte. Tokom inkvizicije i spaljivanja veštica, pojedini ljudi su proglašavani opasnim, grešnim, u dosluhu sa zlom, često bez stvarnih dokaza. U njima se videla pretnja koju je trebalo otkloniti kako bi se sačuvali red, moralnost, mir i čistota. Sličan mehanizam se mogao videti i u nacističkoj ideologiji kada su Jevreji proglašeni kao glavna pretnja i opasnost, krivci za društvene krize. Kroz paranoidni sistem mišljenja i funkcionisanja, sopstveno zlo, rušilački porivi, mržnja, osećaj inferiornosti itd. prebacvani su na druge ljude koji su zatim proglašavani zlim i manje vrednim.

Sličan obrazac vidimo i danas u ratovima i politici, gde se protivnik ne vidi kao drugačiji, sa različitim mišljenjem i pogledom već kao opasan i neljudski. Neprijatelj postaje potreban ne kao realna pretnja, već kao ventil za unutrašnju tenziju i onda neka društva sama stvaraju neprijatelje da bi se lakše nosila sa svojim neprijateljskim osećanjima prema tim istim neprijateljima.

Ovaj mehanizam se jasno vidi i u politici jer politički prostor često funkcioniše kao kolektivna psihološka scena. Intenzivna preokupacija politikom je zapravo i način da se lični, unutrašnji konflikti političara postave izvan njih samih. Umesto da se razlike između političkih aktera razumeju kao razlike u interesima, stavovima, vrednostima ili strategijama, one se često pretvaraju u moralnu podelu: „naši“ su dobri, „njihovi“ su opasni, nepošteni, izdajice i neprijatelji društva.

Tako politički protivnik prestaje da bude legitimni nosilac drugačije perspektive i postaje psihološki nosilac negativnih sadržaja jedne grupe. Sopstveni strahovi, frustracije, surovost, mržnja i nezadovoljstva lako se projektuju na političku stranku, lidera ili instituciju koja se doživljava kao „druga strana“. Umesto da se kaže: nezadovoljan sam ekonomskom situacijom ili sopstvenim položajem, pojavljuje se uverenje da su politički protivnici sve uništili i da su oni krivi za sve.

Na taj način, politika postaje prostor emocionalne regulacije, a ne samo racionalnog odlučivanja. Političke opcije često nesvesno učestvuju u ovom procesu, jer i same koriste projekciju kao sredstvo mobilizacije: naglašavaju opasnost od „drugih“, ističu pretnju, izdaju ili destruktivne namere protivnika. Time se stvara snažan osećaj pripadanja unutar grupe, ali na osnovu spoljašnjeg neprijatelja. Što je neprijatelj jasnije definisan i emocionalno intenzivniji, to je unutargrupna kohezija jača. Ljudi se ne povezuju samo oko ideja, već oko zajedničkog osećaja ugroženosti. U ovakvom paranoidnom okviru, sumnja i kritičko mišljenje unutar sopstvene grupe postaju nepoželjni, jer remete emocionalnu stabilnost koja se zasniva na spoljašnjoj projekciji. Protivnik se ne osporava samo idejno, već se dehumanizuje, diskvalifikuje kao ljudsko biće, prikazuje kao opasan, neiskren, izdajnik, neprijateljski i rušilački nastrojen prema narodu, zajednici ili državi. Time se opravdava intenzivna emocionalna progoniteljska reakcija i agresija prema njemu, jer to više nije doživljeno kao nepravedan napad na druge, već kao opravdana i potrebna odbrana od njihovog zla.

Na duže staze, ovakva dinamika vodi ka polarizaciji društva, slabljenju poverenja u institucije i stalnom osećaju političke ugroženosti. Zato je neprijatelj potreban jer nas štiti od suočavanja sa sopstvenim unutrašnjim sadržajem koji je teško izdržati, sa agresijom koja svesti deluje neprihvatljivo, nesigurnošću koja ugrožava sliku o sebi i osećajem nedostatja i inferiornosti  koji bismo onda morali da priznamo kao svoje. Sopstvena krhka normalnost se čuva tako što se permanentno okrivljuju drugi. Upravo zato su mehanizmi projekcije i kolektivne paranoje toliko opasni jer omogućavaju ljudima da sopstvenu agresiju opravdavaju jer je doživljavaju kao moralnu dužnost.