Kako je nastao spomenik Tri pesnice na Bubnju – priča o prostoru i univerzalnom simbolu pobune i slobode

Tri monumentalna spomenika u obliku pesnica na Bubnju, izgrađena kao veliki projekat koji bi danas koštao 3,7 miliona dolara, od običnog turskog zemljišta, postali su spomenik kulture od izuzetnog značaja. Dokumentacija do koje je arhitekta-konzervator i autorka knjige o ovom memorijalnom komplesku Aleksandra Mirić došla, svedoči o stravičnoj nacističkoj akciji spaljivanja leševa u pokušaju da se sakriju dokazi o masovnim zločinima, propalim javnim konkursima i desetogodišnjem administrativnom pritisku pod kojim je vajar Ivan Sabolić stvorio univerzalni simbol bunta, odbacivši tradicionalne biste i partijske pamflete. 

Istorija brda Bubanj pokazuje da ovaj prostor nije oduvek imao memorijalni značaj. Tokom 19. veka služio je kao pusta ledina na kojoj su čobani napasali stoku. Ključna promena nastaje kada turski zapovednik Niša, Abdurrahman-paša, prepoznaje strateški potencijal uzvišenja i na njemu podiže jako utvrđenje koje je imalo ključnu ulogu u odbrani od srpskih ustanika. 

Padom ovog utvrđenja u ruke srpske vojske Osmanlije su kapitulirale, a teren u novijoj istoriji nastavljaju da koriste domaći vojni kapaciteti, gde je u jednom periodu i knjaz Miloš Obrenović podigao manju kasarnu.

Savremeni Niš, međutim, ovaj prostor primarno identifikuje kroz masovna ubistva i surove egzekucije izvršene tokom Drugog svetskog rata. Na ovom brdu stradali su niški intelektualci, rodoljubi, partizani, ali i obični građani.

Talas brutalnosti kulminirao je nakon prvog organizovanog bekstva iz fašističkog logora na Crvenom krstu, u noći između 13. i 14. februara 1942. godine, kada su okupacione snage u znak odmazde na Bubnju streljale 1.000 Nišlija, pretvarajući brdo u regionalno stratište naroda jugoistočne Srbije.

Spaljivanje dokaza i zaostavština u šumama

Najteža trauma lokalnog stanovništva vezana je za svedočanstva s kraja rata, kada je Italija promenila stranu, a preostali italijanski zarobljenici pod prisilom nacista iskorišćeni za sistemsko uništavanje materijalnih dokaza o masovnim zločinima.

Italijanski zatvorenici su dobili nezahvalan zadatak da sklone tragove zločina. Otkopavali su te jame sa pokojnicima, te zajedničke grobnice, i spaljivali ih, polivajući tela zapaljivom materijom, a na kraju su i oni sami streljani na Bubnju, zajedno sa pomagačima iz lokalnog stanovništva koje im je u tome pomagalo. To je bila stravična katastrofa. Nišlije su znale šta se dešava, posebno stanovnici okolnih sela. Sama ideja da nekome pramen kose niotkuda padne u dvorište, jer ga je vetar doneo, zaista je zastrašujuća – ističe Aleksandra Mirić.

Kasnija arheološka istraživanja locirala su precizne tragove jama, ali sami organski ostaci žrtava nisu pronađeni jer su uništeni na lomačama. Ipak, istraživači su identifikovali baraku u kojoj je okupator čuvao alat za otkopavanje masovnih grobnica. Upravo je ta tačka pokrenula prvu zvaničnu inicijativu za podizanje spomenika.

Udruženje roditelja palih žrtava, među kojima je bila i majka Aneta Andrejević, insistiralo je da se obeležje podigne na mestu poslednjeg kontakta sa telima njihove dece, odbijajući prvobitnu ideju gradskih vlasti da se u centru Niša izgradi multifunkcionalni spomen-muzej.

Desetogodišnji „administrativni pakao“ Ivana Sabolića

Put do konačne realizacije današnjeg izgleda kompleksa trajao je skoro deset godina, prevashodno zbog rigidnih estetskih i ideoloških kriterijuma naručilaca. Prvi javni konkurs raspisan 1953. godine potpuno je propao jer nijedno ponuđeno rešenje nisu smatrali dovoljno dobrim.

Na ponovljenom konkursu pobeđuje zagrebački vajar Ivan Sabolić, do čije privatne arhive, Mirić dolazi zahvaljajući uspostavljenom kontaktu sa njegovom udovicom, otkriva kroz kakve je estetske pritiske i budžetska skraćivanja autor morao da prođe.

Ivan Sabolić je proplakao majčino mleko dok nije došao do konačnog rešenja. Ne zato što su njemu nedostajale ideje, nego zato što su Savez boraca i uprava grada Niša bili veoma komplikovani za saradnju. Njemu su hiljadu puta menjali rešenje, kratili mu budžet ili ga povećavali. Ali kada se sve iskristalisalo, najvažnije su tri njegove opcije koje su na kraju izrodile spomenik koji vidimo ovde – ističe Aleksandra Mirić.

Pre nego što je stigao do simbola pesnica, Sabolić je razmatrao dva potpuno drugačija rešenja.

Prva je bila masivna konstrukcija izdignuta od tla sa reljefima, projektovana tako da posetioci prolaskom ispod nje fizički osete težinu i pritisak borbe, ali je odbačena kao finansijski neodrživa.

Druga je bila višedelna skulptura žene, složena kompozicija koja je kroz figuru majke trebalo da materijalizuje bol boraca i patnju cele zemlje.

Do trećeg, pobedničkog rešenja autor dolazi sa namerom da u uslovima smanjenog budžeta formuliše univerzalan, vanvremenski simbol potpuno lišen verskih i partijskih obeležja te epohe. Sabolić spomenike u obliku pesnica nikada nije zamislio kao stereotipni prikaz porodice (oca, majke i deteta), već kao pesnice ustanika koji se dižu iz sopstvenih grobova i zemlje, prenoseći poruku da je bunt trajna vrednost koju narod mora konstantno da odgaja – ističe Mirić.

Intelektualni bunt protiv neukusa

Sa tehničko-ekonomske strane, izgradnja Memorijalnog parka Bubanj predstavljala je ogroman finansijski poduhvat za lokalnu privredu. Ekonomske analize i proračuni inflacije, do kojih je Mirić došla, pokazuju da bi kompletna izgradnja kompleksa, uključujući pristupne staze, plato i popločavanje dela ulice Vojvode Putnika u današnje vreme koštala oko 3.700.000 dolara.

Spomenici u obliku pesnica su projektovani kao iznutra šuplje betonske školjke debljine između 30 i 40 centimetara, od kojih najviša dostiže 16 metara. Prateći reljef postavljen je na betonsku podlogu, a čine ga masivne ploče od belog prilepskog mermera debljine 40 centimetara. Kompletan posao izvela su lokalna niška preduzeća „Putogradnja“ i „Lipa“. Zbog deficita stručnih kadrova, niški graditelji su angažovali tradicionalno poznate kamenoresce iz obližnjeg sela Kamenice, koji su izveli sve klesarske radove na mermeru – ističe Mirić.

O stepenu pedantnosti tokom uređenja parka šezdesetih godina svedoči podatak da su u zvaničnim troškovnicima održavanja postojale redovne stavke za kupovinu hrane za ptice, kako bi formirani prostor prirodno oživeo. 

Istovremeno, niška intelektualna javnost držala je izuzetno visoke kriterijume kada je u pitanju prezentacija ovog nasleđa. Kada je zvanično objavljena prigodna brošura autora Đorđa Stamenkovića, lokalni intelektualci su kroz oštar kritički članak u Narodnim novinama javno osudili to delo, ocenivši ga kao „sasvim neuspeo hroničarsko-publicistički pokušaj“ i svedočanstvo neukusa, izričito zahtevajući da se istorija stratišta oslobodi ispraznih političkih floskula i pamfleta – navodi Aleksandra.

Kroz pet uklesanih mermernih scena – koje prikazuju mašinu za ubijanje, pale borce, ustaničko buđenje i konačnu pobedu nad zlom – posetilac biva informisan i uveden u priču pre nego što stupi na popločani plato sa amfiteatrom i spomenicima u obliku pesnica.

Uprkos statusu spomenika kulture od izuzetnog značaja i najvišem stepenu zaštite u Republici Srbiji, Bubanj se kroz istoriju suočavao sa dugogodišnjim problemom održavanja. 

Već tokom sedamdesetih godina kompleks počinje da klizi na marginu interesovanja gradskih vlasti, koje su bezuspešno pokušavale da pronađu zvaničnog staratelja među lokalnim organizacijama, izviđačima i pokretom gorana koji je tu planirao svoj bivak. 

Nakon decenijskog zaborava, kompleks dobija novo ruho tek 2017. godine kroz obimnu rekonstrukciju pristupnih staza, platoa i samih betonskih školjki.

Savremeni problemi vandalizma i ispisivanja grafita na pesnicama otvara duboki društveni paradoks: neodgovorni pojedinci, pokušavajući da kroz grafite demonstriraju sopstvenu slobodu izražavanja, vrše direktno javno nasilje nad umetničkim delom koje je izgrađeno kao spomenik i simbol te iste slobode.

Kompleks danas opstaje kao stalna opomena i ispit moralne odgovornosti savremenog društva, podsećajući na reči samog Ivana Sabolića da je Bubanj projektovan kao mesto na kome bi “buduće generacije mogle da uživaju u progresu koji je sloboda donela”.

View this post on Instagram

A post shared by Južne vesti (@juznevesti)