Žena drži iransku zastavu, pokrivena je u crno

Iransko vođstvo pokušava da predstavi predstojeći memorandum o razumevanju (MoU) sa Sjedinjenim Američkim Državama ne kao povlačenje, već kao rezultat otpora i pobede.

Taj argument nije jednostavan.

Zemlja je upravo prošla kroz razoran rat, privreda se nalazi pod teškim pritiskom, a neki od pristalica Islamske Republike proveli su mesece osuđujući bilo kakav kompromis sa Vašingtonom.

Takođe, ima Iranaca, i u zemlji i u inostranstvu, koji krizu ne doživljavaju kao trenutak za diplomatiju, već kao priliku za smenu režima.

To je podeljeni politički pejzaž u kom Teheran sada pokušava da proda ovu pogodbu.

Viši iranski zvaničnici predstavljaju dogovor kao pobedu.

Muhamed Bager Kalibaf, predsednik parlamenta i vodeća iranska ličnost u pregovorima, izjavio je da je „Iran napravio dugi korak ka konačnoj pobedi“.

Predsednik Masud Pezeškijan je predstavio razumevanje kao potencijalno transformativno, rekavši da kad se do kraja primeni može da razreši mnoge iranske probleme i stvori „drugačiji svet“ u Iranu i na Bliskom istoku.

Kalibafova uloga je značajna zato što se on ne identifikuje sa Pezeškijanovim umerenim taborom; njegova javna podrška sugeriše da dogovor uživa podršku moćnijih delova sistema, čak i među Islamskom revolucionarnom gardom.

Vođstvo takođe predstavlja sporazum kao pobedu zato što, prema argumentima Teherana, Amerika i Izrael nisu uspeli da ostvare glavne ciljeve.

Nisu prisilili Iran na predaju, nisu svrgnuli Islamsku Republiku sa vlasti, nisu okončali iranski nuklearni program putem vojne akcije i nisu prekinuli iranske veze sa Hezbolahom.

Umesto toga, Iran je i dalje za pregovaračkim stolom, Liban je uključen u okvir, a pregovara se o popuštanju sankcija.

Ali ova zvanična verzija se osporava unutar samog Irana.

Jedna poslanik tvrde struje, zamenik predsednika Odbora za nacionalnu bezbednost, navodno je opisao nacrt dogovora kao dokument koji će pretvoriti Iran u američku koloniju.

On je takođe optužio pregovarače za ignorisanje direktive vrhovnog vođe da se ne otvara ponovo Ormuski moreuz za brodski saobraćaj.

Ta kritika je važna zato što ne potiče izvan okvira sistema.

Ona dolazi iz jedne od institucija zaduženih za nacionalnu bezbednost.

Mesecima glasovi tvrde struje u parlamentu, iz državnih medija i sa večernjih pro-vladinih okupljanja tvrde da Americi ne može da se veruje.

Oni ukazuju na činjenicu da su diplomatski napori još uvek bili u toku neposredno pre nego što je otpočeo rat i tvrde da je Trampova administracija iskoristila pregovore kao paravan dok su Izrael i SAD pripremali vojnu akciju.

Za njih, bilo kakva pogodba sa Vašingtonom rizikuje da izgleda kao povlađivanje.

A opet neki od tih glasova deluju utišanije sada.

To bi moglo da sugeriše da su odluke da se nastavi sa tim dobile odobrenje sa najviših nivoa države.

To, međutim, ne znači da postoji potpuno jedinstvo.

Moglo bi da sugeriše da je, za sada, centar moći procenio kako bi cena odbijanja pogodbe mogla da bude veća od cene apsorpcije besa tvrde struje.

Ekonomski pritisak je ključan za tu kalkulaciju.

Iransko vođstvo bi moglo da predstavi sporazum kao rezultat vojnog pritiska, pa i pritiska oko Ormuskog moreuza i napada na američke i regionalne energetske interese.

Ali privreda je takođe naterala Teheran na ovaj potez.

Rat, sankcije, ograničenja brodskog saobraćaja, smanjeni pristup naftnim tržištima i čvrstoj valuti, i veoma visoka inflacija, pritisnuli su zemlju i obične Irance.

Za mnoge porodice, pitanje nije da li sporazum zvuči kao pobeda, već da li spušta cene i smanjuje strah od još jedne runde rata.

Američki potpredsednik Džej Di Vens rekao je da Iran neće dobiti novac poreskih obveznika ali bi mogao da stekne pristup milijardama dolara ako ispuni obaveze i sankcije budu popuštene.

To omogućuje Teheranu da proda sporazum kao put do investicija i obnove umesto kao zavisnost od Amerike.

Ipak, rizici su očigledni.

Detalji memoranduma još nisu u celosti objavljeni, a očekuje se da pregovori započnu u Švajcarskoj u petak.

Najteža pitanja, budućnost iranskog obogaćenog uranijuma, stepen dozvoljenog obogaćivanja, verifikacija, popuštanje sankcija, Ormuz i Liban, ostaju da se o njima raspravlja tokom samih pregovora.

A tu je i neizvesnost oko Izraela.

Njegov premijer Benjamin Netanjahu odbacio je navode da će se Izrael povući iz južnog Libana, rekavši da će izraelske snage ostati u Libanu dok god to bude bilo neophodno.

Donald Tramp, u međuvremenu, javno je kritikovao izraelsko ponašanje u Libanu, rekavši da je poginulo previše ljudi.

Takođe je rekao da nije zadovoljan izraelskim udarom na Bejrut neposredno pre nego što je postignut američko-iranski dogovor, istovremeno insistirajući da su njegovi odnosi sa Netanjahuom i dalje odlični.

Za Teheran, ovo vidljivo trenje između Vašingtona i Izraela je korisno.

Ono može da se predstavi kao dokaz da je iranski pritisak zakomplikovao izraelsku slobodu delovanja.

Ali takođe čini taj dogovor krhkim.

Ako Izrael bude nastavio operacije u Libanu, Iran će se suočiti sa pritiskom da odgovori na njih.

Ako Vašington ne bude mogao da zauzda Izrael, Tehranova tvrdnja da je Liban pokriven memorandumom mogla bi brzo da se nađe na probi.

Reakcija publike BBC-ja na persijskom ukazuje da zvanični narativ o pobedi nailazi na nejednake reakcije.

Jedan član javnosti rekao je da je bio veoma zabrinut zbog još jednog izraelskog napada, ali da čak i nakon što je čuo za dogovor, nije „imao poverenje“ u njega i bio je zabrinut da li će zemlja biti dobro vođena ako dogovor bude potrajao.

Jedan drugi anti-režimski Iranac, koji je isprva podržavao američku vojnu akciju, zapitao se šta je američki napad postigao, ako nije doveo do političke promene u Iranu: „Naša nada je bila da će se vladajući sistem promeniti. Ali pored bede, inflacije, dodatne štete po privredu, kakvu je korist doneo narodu?“

Drugi su bili privrženiji vladinoj verziji.

Jedan član publike opisao je Iran kao pobednika, rekavši da je rat pokazao kako se sankcije ne ukidaju putem „moljakanja“, već kroz upotrebu sile.

Drugi je pozdravio dogovor opreznije, rekavši da on omogućuje ljudima da se vrate na posao i životu sa većim unutrašnjim mirom.

„Mislim da je ovo privremeno“, rekao je on, „ali potrebno nam je nekoliko meseci prostora za disanje i spokoja.“

To bi moglo da bude najrealističnije tumačenje.

Islamska Republika prodaje dogovor kao pobedu zato što lako može da ga proda kao nužnost.

Ali za mnoge Irance, njegov uspeh neće biti meren sloganima.

Biće meren time da li rat prestaje, da li cene padaju, da li stiže popuštanje sankcija i da li vođstvo može da prođe kroz sledeću fazu bez još jedne nagle eskalacije.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]