Oblikovanje svesti mladih i „političko proseravanje“

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, doktor pravnih nauka i stručnjak za političku retoriku.

Mesecima već ne ostavlja me misao: Naše vreme će se, nažalost, pamtiti i po direktoru Jovine gimnazije u Novom Sadu, koji je svoju kuljajuću i presipajuću pasivnu agresiju prema učenicima umotao u oblandu skrušenog, “molitvenog” (sic!) klečanja pred ulazom u školsku zgradu, a aktivnu agresiju odevenu u proceduralne forme nepogrešivo usmerio ka “nepokornim” nastavnicima, stavljajući osvetoljubivi dinamit pod temelje dela tradicije srpskog obrazovanja. 

Ako iko bude bio voljan da ostavi beleg o pedagoškom aspektu ovog vremena, to neće biti da bi se odalo priznanje pregaocima koji đake vaspitavaju tome kakvi treba da budu ljudi (jer je to, razume se, normalno, te se ne treba posebno isticati), nego da se ukaže na sramotu prosvetnih “bubašvaba” poput tog grotesknog, mizernog antipedagoga. “Klečavca” koji dvodecenijsko svevlašće cementira tarući sopstvena kolena o stepenište školske zgrade, dajući simbolični vazalni signal svakoj vlasti da je uvek spreman da poljubi papuču, ako mu se ostavi mali feudalni posed.

Sasvim suprotan od ružnog primera čoveka koji klečanjem brani svoj status jeste primer što nalazim u istoriji Osnovne škole “8. septembar” u Pirotu koja će u septembru navršiti 65 godina rada. Na sajtu škole je fotografija gde tadašnji direktor, teolog i pedagog Petar Videnović, u radničkom odelu, s kolegama dovršava građevinske radove u školi. Ništa od te slike ne opisuje bolje snagu ličnog primera. Tog čoveka gospodskih manira i blagog izgleda, iako je otišao u penziju kad sam završio prvi razred, pamtim bezmalo pola veka kao razumnog “čiku” kod koga se išlo po pedagoški savet, “roditeljsku” zaštitu i prijateljsku podršku. I danas s pijetetom kažem: Petar Videnović je bio moj direktor škole. Svojim primerom inspirisao mi je intelektualno stasavanje i ljudsko sazrevanje. I ne samo on. Koracima odraslog čoveka i građanina Srbije sledio sam putanje svojih nastavnika i profesora. Ne svih koji su mi predavali. Samo onih za koje mogu da kažem – moji nastavnici, moji profesori. Ali zašto ovakav i toliki uvod?

U nedelju je sajt i stranice štampanog izdanja Politike svojim razmišljanjem “obogatio” čovek koji mi je, za vremena, predavao marksizam i sociologiju u Pirotskoj gimnaziji. Člankom “Obojena revolucija – put u prošlost”, na koji mi je skrenuta pažnja (za Politiku nemam vremena još od Osme sednice SKS), Neško Madić, sociolog, dao je sopstveno (nenaučno) viđenje poslednjih par godina srbijanskog društvenog kolopleta.

S političkim stavovima čoveka koji mi je nekad predavao marksizam i sociologiju, ne bih da polemišem. Oduvek poštujem svačiji politički izbor, ma koliko se slagao ili ne slagao s njim. Političko opredeljenje Neška Madića me apsolutno ne interesuje. Interesuje me sklop misaonog mikro sistema kazanog u tom članku. I to samo u teorijske svrhe.

Nadajući se razložnom sociološkom tumačenju stranputica našeg društva, a bojeći se da takvo što ipak neću pročitati, suočio sam se s konfuznim političkim pamfletom lako dokučivog sadržaja koji više dolikuje ispodprosečnom polazniku neke instant akademije za mlade političke lidere, nego starom sociologu i nekadašnjem zanimljivom predavaču sociologije.

U tekstu punom zastrašujućih političkih floskuletina: “strani centri moći”, “interesi stranih službi”, “anarhija i haos”, “korumpirani mediji svetske političke mafije”, “rušitelji sistema”, “organizatori obojenih revolucija koji su se okomili na Srbiju”, “vojvođansko pleme”, “sandžačko pleme” (i, valjda, froncle ostatka Srbije), sociolog Madić, potraživši uporište za prepisane i bezbroj puta raubovane stavove u širem geopolitičkom kontekstu, prede decenijama prežvakavan trošan i neinventivan mit o NAMA (dobrima, poštenima, principijelnima, hrabrim patriotama, radnim udarnicima, nezavisnim žrtvama opšte zavere da se sruši Rusija, e da bismo i MI uz nju nestali) i NJIMA (stranim moćnicima, međunarodnim zaverenicima, domaćim izdajnicima koji realizuju unapred zacrtan plan naše nesreće, i mnoštvu ćoravih koji ne vide ko smo MI, a ko su ONI). Pri čemu smo, kao u vicu o Eri, Nemcu i Englezu, MI dovoljno mudri da uprkos svemu nadigramo NJIH i da ostvarimo “najvišu stopu rasta BDP-a u Evropi u prvom kvartalu 2026. godine”.

U furioznom kovitlacu nesocioloških ideja, s osvrtom na obrazovanje, poražavajući utisak ostavlja pucanj “u bojno brdo” koji vređa svakog nosioca važne društvene funkcije počev od najviših: “Budući stručnjaci i nosioci važnih društvenih funkcija najpogodniji su za manipulaciju, jer profesori kao autoriteti mogu da oblikuju njihovu svest u skladu s interesima stranih službi.” (Svest onih koji pod šatrama žderu roštilj i piju pivo, a iza šatre ga otaču, ne perući potom ruke, valjda, uopšte nije moguće oblikovati.) Pri čemu, plaši to da profesor bez dvoumljenja tvrdi da su profesori eksponenti interesa stranih službi i da je, čita se, njihov motiv pedagoškog rada izdaja. 

To silogističko “ispaljenje” ravno sovjetskoj nalepnici na svakom bogovetnom telefonu od Brest-Litovska do Kamčatke “Внимание, враг подслушивает! – Pažnja, neprijatelj prisluškuje!” koja SSSR ipak nije spasila od unutrašnjeg rastakanja, zapravo je glavni dokaz da je sociolog Madić potpuno sišao sa druma sociologije i zabrazdio vrletima političkog “proseravanja”.

I ne, ja ovde nisam nepristojan. Izraz “political bullshit” iz američkog političkog slenga, što je ušao u teoriju izražavanja zahvaljujući filozofu i etičaru Hariju Gordonu Frankfurtu, profesoru s Prinstona, koji je napravio snažnu analizu prirode i društvene opasnosti besmislenog govora i manipulacije (studija je prevedena kod nas prvi put 2006. pod naslovom “O proseravanju”, izdanje: Vega Media), pravi je izraz za sočinenije sociologa Neška Madića. 

Koje su odlike “proseravanja”? Ravnodušnost prema istini; namera da se ostavi utisak i skrene pažnju na sebe; mržnja prema stvarnim činjenicama i njihova produkcija prema potrebi priče; skrivanje sopstvenih motiva istupanja u javnosti; “vizije” o temama za koje se ne poseduje relevantno znanje najčešće se pravdaju brigom za “opštestvo”; prazan govor kao jedina svojina.

Što kaže novinar Ranko Vuković, pišući o knjizi Harija Frankfurta: “… svrha proseravanja je da sam govornik uživa imajući fascinaciju da su svi oduševljeni njegovim budalaštinama. I teško to ikada shvate. Do kraja ostaje čovjek koji ne govori nego bulšituje. Ali njega baš briga. On uživa. Na drugima je da lude i srame se zbog njegovog govora. I što je za njega velika sreća – skoro nikada mu se ne kaže da je njegov govor obično verbalno sranje. Izbacanje otpada, štetnih materija u javni prostor. Veća je to vrsta zagađenja nego svi izduvni gasovi ovoga svijeta.” (Knjige koje treba ponovo pročitati: „O proseravanju“ Harija Frankfurta, Vijesti, 18.11.2017)

Da članak Neška Madića nije najobičnije “proseravanje”, da je reč o kvalitetnom, naučno utemeljenom javnom istupanju jednog sociologa, fokus članka bio bi podjednako na “stranim centrima moći” i domaćim centrima moći; na “korumpiranim medijima svetske političke mafije” i, primera radi, informativnoj septičkoj jami kakva je propagandna kuća Informer; na “rušiteljima sistema” i nekim perverznim aspektima ispoljavanja istog sistema; na bojazni sociologa od podele Srbije na više od tri dela (jer, gde se u njegovoj pameti zagubi “sveto srpsko Kosovo”?) itd. 

Da li sam ovakvom ocenom njegovog javnog istupanja nepravedan prema čoveku koji mi je predavao marksizam i sociologiju? Smatram da nisam. Samo sam željan da razjasnim stvari. 

Čovek mi jeste ranije predavao marksizam i sociologiju. Ali nikad nije bio moj profesor. Moji profesori znaju i javno govore da je patriotski pogrešno postaviti stvari tako da smo MI jedino i uvek u pravu, a da su ONI jedino i uvek u krivu; sigurni su, na primer, da se patriotsko školovanje ne uspostavlja dekretom o formiranju patriotskog fakulteta na razvalinama jednog prilično uspešnog fakulteta u Nišu. Moji profesori naučili su me da se oblikovati, na način kako Madić razume, može jedino svest podložna takvom oblikovanju. Da se ostalima mora pristupiti sa uvažavanjem. I da se jedini delotvoran način pravog oblikovanja svesti mladih zasniva na ličnom primeru kako treba i kako ne treba. A ovako kako izvesni Rade Stojković vodi Jovinu gimnaziju u Novom Sadu i kako sociolog Neško Madić “bulšituje” svoju zabrinutost za naš društveni kontekst sigurno ne treba. Kao što sigurno treba onako kako je radio davni Petar Videnović u školi koja mu je bila poverena na upravu.

(Osvrt na članak Neška Madića “Obojena revolucija – put u prošlost”, Politika, 5. 7. ‘26)