U fabrikama na jugu Srbije skoro da nema sindikata

Iako u fabrikama na jugu Srbije radi više hiljada radnika, skoro ni u jednoj ne postoji sindikat koji bi zastupao i zalagao se za njih, ali i uticao da poslodavac poštuje ugovor. To je uglavnom zato što su, kaže leskovački sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije za više gradova i opština Jovica Nedeljković, ljudi zastrašeni i zapravo ne znaju svoja prava koja su propisana kako Ustavom, tako i Zakonom o radu.

Veoma je teško, priča Nedeljković, probiti barijeru između novokomponovanih poslodavaca i radnika, a to je zbog toga što su ljudi koji rade za strance više zastrašeni, nego nezainteresovani, jer se u ovo doba ljudi plaše da ne ostanu bez posla.

Za formiranje Sindikata, objašnjava Nedeljković, potrebna je inicijativa i bar 10 zainteresovanih koji žele da budu njeni članovi, a sve sa ciljem potpisivanja kolektivnog ugovora, koji, pored propisanih obaveza i odgovornost, štiti radnika.

Sindikat se registruje kod Ministarstva za rad, socijalnu politiku i zapošlajvanje i ima svojstvo pravnog lica koje može da potpiše kolektivni ugovor. Kolektivni ugovor je dobar, jer obuhvata širok dijapazon onoga šta zaposleni treba i može da radi, a uz to su zaštićena njegova osnovna prava koja mu garantuje zakon. Tamo gde ima kolektivnog ugovora, zaposleni su sigurniji i rade u mnogo boljem okruženju - objašnjava Nedeljković.

Svetao primer u južnom delu naše zemlje, priča Nedeljković, jeste kompanija Falke, čiji su radnici formirali i registrovali sindikat. Iako to još nije zaživelo u pravom smislu te reči, kaže, postoji inicijativa radnika da se bore za svoja prava.

U Juri, dodaje, postoji Savet zaposlenih koji je pandan sindikatu, ali, objašnjava Nedeljković, on nema svojstvo pravnog lica, te zapravo nema nikakvu “pravu moć i instrumente” da zaštiti svoje radnike.

Radnici u Srbiji zastrašeni, za ovakvo stanje kriva i država

Iako, prema rečima predsednika Udruženog sindikata Srbije „Sloga“ Željka Veselinovića, krivica najpre polazi od poslodavca koji ne poštuje zakon, krivac je i država koja takvo ponašanje toleriše, ali i radnici koji ne čine ništa kako bi se izborili za svoja prava.

Svi su, priča Veselinović, svesni teške situacije u zemlji i straha ljudi da ne ostanu bez posla, ali ako bi se, dodaje, radnici ujedinili i prekinuli proizvodnju, kao što su to uradili u fabrici u Knjaževcu, uspostavila bi se bolja saradnja između poslodavaca i zaposlenih.

Radnici su u Knjaževcu potpuno obustavili proizvodnju i nakon 3,4 dana poslodavac je priznao sindikat, potpisan je kolektivni ugovor, ljudima su povećane plate i uspostavljen je odnos dobre saradnje. Za ovako nešto potrebna je velika hrabrost, solidarnost ljudi i zajednička aktivnost – kaže Veselinović.

Međutim, kaže i da smatra da radnici u većini fabrika u Srbiji jednostavno nemaju dovoljno hrabrosti i nisu spremni na tako radikalne poteze.

Gradovi na jugu Meka za „šrafovsku“ industriju

Zbog jeftine radne snage i ogromnih subvencija koje daje država, priča Veselinović, gradovi na jugu Srbije poput Vranja, Niša i Leskovca, ali i manjih sredina u čitavoj zemji postali su Meka za strane investitore, naročito za „šrafovsku industirju“ u kojoj nije potrebno nikakvo znanje.

Problem je u tome što se u takvim fabrikama ne razvijaju kadrovi, niti tehnologija. Imamo sve više manuelnih radnika koji rade za male plate – priča Veselinović.

Inače, na jugu Srbije, u više gradova i opština, posluju strani investitori poput južnokorejske komapnije Jura, turskog Džinsija, nemačkih fabrika Falke i Leoni, zatim Džonson elektrik, a pogone grade i američki Delfi, austrijski Cumtobel i filipinski Imi.

Iako je u ovim fabrikama posao našlo više hiljada radnika, sporno je to za koji novac oni rade, dodaje Veselinović, uslovi u kojima se radi, kao i prava radnika koja se često ne poštuju.