Učenice iz Vranja među najboljima u svetu u robotici - žele da prave robote koji pomažu medicini

O programiranju i upravljanju robota, o akcijama koje je njihov mBot izveo u areni u Kini, o ljubavi prema atipičnoj nauci za devojčice i svojim ambicijama, ali i o principu rada i sposobnostima koje robotika razvija kod deteta, govorile su za Južne vesti učenice osmog razreda OŠ “Svetozar Marković” iz Vranja Anđela i Leonora Ristić i njihov mentor Saša Ristić. Ovaj tim je na Svetskom takmičenju iz robotike osvojio drugo mesto robotom čiji je zadatak bio da prebacuje smeće i da ga razvrstava.

Takmičenje koje je održano pre oko mesec dana održalo u Kini, sastojalo se iz više kategorija i radilo se 4 dana od 7 do 17 sati. Devojčice su drugo mesto osvojile u konkurenciji od 50 timova, a nagradu su, kažu, osvojile u kategoriji za koju se uopšte nisu pripremale, a za Svetsko takmičenje za koje su se druga deca pripremala oko 2 godine, one su, kažu, samo mesec dana. One se oslanjaju na logiku, rad na sebi i jedna na drugu.

Nismo očekivale uspeh, tu su deca iz celog sveta. Oni su mnogo napredniji i njihove države rade na tim robotima mnogo više nego mi. Mi smo robota prvi put videle u petom razredu, a u osmom smo počele da programiramo. U ovoj kategoriji “Tehnički izazov” gde smo osvojile drugo mesto, bile smo u savezu sa timom iz Francuske, ali je svako imao svog robota. Zadatak je bio da ubacujemo “prstenove” koji su predstavljali smeće u određeno polje. Ona grupa koja je imala više ubačenih prstenova bila je pobednik - pričaju Anđela i Leonora.

Kinezi imaju najbolje robote koji se takmiče u posebnim kategorijama; foto: M. D. /JV Mene su roboti interesovali od malena, kaže Anđela, igrala sam se robotima, gledala naučnu fantastiku, igrala igrice.

Roboti mogu da rade sve što im mi kažemo, mogu da se koriste u ekologiji, medicini za otkrivanje novih bolesti, ja bih bila baš srećna da jednog dana napravim robota koji će otkrivati lekove za teške bolesti. Definitivno vidim sebe u programerstvu i informatici - kaže Anđela.

Leonora nikada nije razmišljala o tome da će moći da programira robota koji sluša njena naređenja, iako su je kompjuteri zanimali oduvek. Kao i Anđela i ona bi volela da napravi robota koji će da pomaže u medicini.

Njihov je robot, kako kažu mali i od njega ne mogu da očekuju da baš uvek uradi zadatak, a kad “zakaže” oslanjaju se na sreću, znanje i snalaženje, što im se i desilo na Evropskom takmičenju.

Najnaprednije robote imaju u Kini definitivno. Postoje posebne kategorije u kojima se takmiče samo oni. Njihovi roboti visoki su po jedan metar i imaju mnogo više sposobnosti nego naš - dodaje Leonora.

Kada tehologija zakaže, oslanjaju se jedna na drugu; foto: M. D. /JV I jedna i druga su mišljenja da je najbitniji timski rad.

Nas dve zajdno sastavljamo program za robota, Anđela upravlja džojstikom a ja pravim robota za određeni zadatak. Treba dosta da se slažemo, znamo i razumemo i ovako privatno - saglasne su Anđela i Leonora.

Kažu da je njihovim vršnjacima uglavnom zanimljivo to što one rade i da su ponosni na njihov uspeh, iako neki i ne shvataju šta tačno one rade.

Saša Ristić: Robotika nije suvoparno prenošenje znanja

Robotika je zanimljiva i nastavniku jer je izašao iz okvira staromodne nastave; foto: M. D. /JV Njihov mentror, nastavnik informatike Saša Ristić, objašnjava da je škola pre 5 godina dobila pet mBota preko projekta “Bitka za znanje” koji organizuje Fondacija B92 i tada su krenuli u bitku, a ovo je prvi put da niže uspehe sa devojčicama. Drago mu je, kaže, što su devojčice ostvarile uspeh u nečemu što je vannastavna aktivnost.

Princip po kome mi radimo je da dobijemo robota u delovima. Deca na osnovu zadatka sklapaju robot. Oni ga sami osmišljaju, ne radi se samo o znanju, bitne su i veštine. Kad ga sklope, onda ga dodatno i programiraju. Kod dece se razvijaju i tehničke veštine, logičke sposobnosti, a sam čin sklapanja i programiranja stvara kod deteta osećaj da je nešto uradilo, stvorilo, da to nešto zavisi od njega i sluša komande - priča Ristić.

Robotika, kaže, nije suvoparnom “sipanje” znanja, a to je zanimljivo deci.

Kad bi doktor od pre sto godina ušao u ordinaciju ne bi znao šta da radi, a u školama je i dalje tako da kad bi došao učitelj od pre sto godina uzeo bi kredu i počeo da piše po tabli. Meni je cilj da to ne bude tako i da pratimo savremene tokove - kaže Ristić.

Prema njegovim rečima, kada bismo imali uslove kao što imaju neke zemlje i kad one ne bi bile godinama ispred nas po razvoju tehnologije, naša zemlja bi bila “rame uz rame” sa svetskim zemljama, ali, kaže, osim što nam fali iskustvo i oprema, nismo uopšte u zaostatku i naša deca su i tek kako spremna.

Dodaje, da je oprema skupa i da samo dodatak koji se kupuje svake godine košta 500 evra.