Aleksandar Mihailović

Pošast neostvarenih likova sa partijskim knjižicama kojima je dato da vladaju, duboko je zašla u sve pore ove nesrećne i napaćene zemlje, pa tako i u umetnost. 

Još jedna zavesa je spuštena. Još jedan moj prijatelj je otišao u priču, u petu turu pića posle predstave. I ko zna koliko će se te priče još menjati i koliko će njih počinjati sa “Sedimo ja i Deki…“, mada ni blizu bili nisu. 

Kao apsolutni pobednik u trci pljuvanja samoga sebe na 1000 metara nastupa šokantni i nakazni Srpski film. I ne bi me dotakao da u njega nisu strpane dve stvari: Naše pare kojima je država platila ovu bolesnu idiotariju i ime, čime je direktno napravljena veza između mene, moje porodice, prijatelja i filma, jer sam Srbin i živim u Srbiji.