Nikola Marković

Kada je nedavno, u Gadžinom Hanu, Perica Krstić dozvolio da mu se fudbalski podmladak kluba “Mašinac”, ufotografiše sa dve zastave vladajuće stranke, sva liderska etika pala je u vodu.

Beograd nam, istina, pokatkad posluži kao izgovor za kolektivni gradski neuspeh, ali smo sve svesniji da je i ta kovanica postala metafora za silnike koji odlučuju o našim budućnostima. A onaj drugi – unutrašnji Beograd, oberučke dočekujemo, dok prinosimo kafu sa ratlukom i slatko od šljiva.

U Beogradu se gradi nekakav nebeski jarbol od 120 metara, sa zastavom površine dovoljne da pokrije sanduk sa posmrtnim ostacima ostatka Srbije. Onog ostatka u kom se zatvaraju galerije, gase izdavačke kuće, radio i TV stanice, a na ulicama sevaju noževi i meci.

U Nišu je opet dete ubilo dete. Nožem. Još se suze na obrazima generacije nisu osušile od žalosti za Vukom Stoiljlkovićem, a Niš opet plače. Isti onaj grad u kom je pre samo nekoliko dana više od hiljadu policajaca na zatvorenim glavnim ulicama pokazivalo kako smo bezbedni. Terorizam je, gospodo, u nama.

Evo baš se u jednom zaseoku ovih dana organizuje centralna ceremonija naoružanih štrumfova koji više nemaju razloga da se kriju po poligonima, trenažnim centrima i stadionima, već paradu izvode direktno na trgu.

“Bucino ćoše” pošlo je za Bucom sa ovog sveta gde se sve pretvorilo u novac i interes. Neka. Nek se ponovo sastanu. Bolje tako. Nisu mitovi za ovaj svet. Za ovaj svet su aneksi ugovora, Beograd na vodi, faktori stabilnosti, pregovori, kriza na istoku, porezi i doprinosi, finansijski izveštaji… A ljubav? Pa, pokušajte makar da je sačuvate u nekom svom ćošetu, tamo u uglu leve pretkomore. Ne dajte da vam i nju sruše.

“Branko Miljković” je nagrada koja je 29 puta pripala piscima koji su štampali u Beogradu, 9 puta je to bilo za izdanja kraljevačke biblioteke, i svega 8 puta su u igri bili neki drugi gradovi, koji, podrazumeva se, nisu rodni grad “princa poezije”.

Dok je škripi kreveta i gužvanju posteljine tercirao zvuk pištaljki, a ritam udarali bubnjevi i bombe, niko nije verovao da će, i ako se rode, ta deca jednom postati punoletna i buntovna. Bez razloga. Ili sa njim.

Znamo kom nam tipu pripada jezik, i tu teško šta može da se promeni. Nego se bojim da nam narod ceo ne pripadne onom Tipu. Licemeru, fariseju, hulji, barabi, ološu, dripcu, vucibatini, bitangi, protuvi, zlotvoru i kako vam još volja…

Idu izbori. Možda ne bi bilo loše da porazmislimo o tome da li ćemo da i dalje puštamo da nam sude enac kad branimo zube, dok oni tamo golove daju i rukama i palicama i pištoljima i buldožerima. Čisto da ne počnu da tim prljavim “božjim rukama“ brkaju po našim dušama. Pošto smo im već dozvolili da to rade po džepovima.

Da može da se udvoji, čovek bi izvesno zaratio sa samim sobom, dok ne ustoliči jedan od dva idiolekta kojim govori, kao onaj “lep“, “čist“ i jedini ispravan. A onda bi ovaj što je pobedio, onako filmski najurio gubitnika na smetlište, narcisoidno laskajući samom sebi.

I najbolji dramaturzi bi pozavideli na sedmodnevnoj višečinki koju će, gle čuda, južnjaci imati prilike premijerno da gledaju. I da učestvuju. Nažalost. Ili možda ne. Kako ko voli.

Ne želim da verujem da je ovo bilo kakva demonstracija sile. Više mi liči na dobro usviranu uspavanku za oštećene generacije. Neko se plaši da bismo bez ovog zvuka mogli da postanemo normalni. A s kim će onda oni da se igraju?

“Nišvil“ nije Gospojinski sabor sa tezgama i ringišpilom, pa i ne moramo baš svi da jurimo po “čibuče“ i sliku s ponijem i sutra govorimo kako sve propada. Jer “palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća…“