Danijel Dašić

Ne znam da li ste pratili, ali ove nedelje je usvojen Zakon o (ne)sprečavanju korupcije, kojim je brže, jače, bolje (čitaj – po hitnom postupku) završen postupak legalizacije korupcije kao zvaničnog brenda Srbije. Shodno tome, neophodno je da se oda počast hrabrim poslanicima koji su imali smelosti da javno priznaju svoju zavisnost. Dobro se zna da je za svaku bolest zavisnosti prvi korak ka izlečenju – priznanje.

Na kraju, pitanje svih pitanja – ko će sve to da plati? Zašto je nepotrebno potrošen novac građana i građanki Srbije na ovu paradu, koja je mogla biti napravljena daleko jeftinije. Možda je bilo bolje povećati dnevnice u toj istoj Vojsci Srbije, skratiti vreme čekanja na preglede u bolnicama, ili barem zakrpiti udarne rupe u Nišu Parada ili šarada, ili, koga je to bilo potrebno obmanuti, a koga osloboditi u Nišu?

BDP po stanovniku Srbije upola je manji od zemalja Centralne i Istočne Evrope i tek je na trećini nivoa razvijenih zemalja Zapadne Evrope. Srbija se nalazi na desetom mestu na listi od 62 zemlje na Blumbergovom Indeksu bede, odnosno liste „najbednijih“ ekonomija u 2018. godini.

Svako #zlatnodoba je u stvari bajka, tako da i ova priča mora početi sa „bio jednom“. Dakle, bio jednom jedan predsednik u Srbiji, koji je mudro zborio, citiram, „Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave.“

I šta sad? Miting je gotov. #BudućnostSrbije se završila. Kosovo je danas Srbija isto koliko je i Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica granica. I to svima postaje jasno. Barem je izbor izvođača bio iskren. Slučajno ili namerno, njihove pesme najbolje opisuju Srbiju kakva je danas.

Ali biti predsednik jedne države je mnogo zahtevnije nego biti predsednik samo jedne partije. Pa makar bila i najveća. Moraš da poštuješ Ustav i zakone ove države, a ne samo da se jednom zakuneš, i gotovo.

Jedno je sigurno. Svaki film, kakav god da mu je scenario, i ko god da mu je režiser, ima svoj kraj. A to zavisi samo od publike, jer ona plaća karte za ovu predstavu. I može da promeni scenario. A i režisera.

Za našu vlast, koja uglavnom voli sve što je skraćeno, sa naglaskom na napredne ubrzane metode sticanja diploma i hapšenja srednješkolaca, primetili smo da ih u zadnje vreme mnogo plaše neke nove skraćenice. Zašto? Nije baš najjasnije. Jer baš oni sve vole skraćeno. I misle da nije sve što je brzo i kuso.

Zar nemamo dovoljno pobeda kojima bi trebali da se ponosimo? Umesto toga naša vlast veliča poraz. Kako se to lepo kaže u Srbiji “čega se pametan stidi, budala se ponosi”. Jedno je sigurno.

Kako su povezani ministar Vulin i slučaj „Trepča“? Šta je zajedničko Srpskoj listi i taksama Kosova na uvoz srpske robe? Kad će predsednik objaviti svoj plan za Kosovo i zašto nikad? Da li je sličnost između Farme, Parova i Skupštine slučajna? Postoji jedna reč koja daje odgovor na sva ova pitanja – MANIPULACIJA.

Jer šta je inače suština života svakog izgubljenog naprednjaka iz unutrašnjosti, koga na oproštajnoj turneji prvorođenog vodaju sendvičarskim autobusima, uporno tražeći #BuducnostSrbije, nego da jednog dana završi u Beogradu?

Milutin Jeličić Jutka je i dalje predsednik Opštine Brus. Barem prema važećem Zakonu o lokalnoj samoupravi, čak i da je stvarno podneo ostavku. Jer kad se slegne prašina koja je bačena u oči javnosti od strane propagandne napredne mašinerije, nigde (još) ne postoji dokaz da je Jutka zvanično podneo ostavku.

Vlada Srbije je definitivno priznala da ne ume da upravlja aerodromima. Jer uzeti nešto što je bilo perspektivno i profitabilno, da bi ga posle samo pola godine upravljanja subvencionisali parama poreskih obveznika, je ključni dokaz nesposobnosti Vlade Srbije.

I dalje me sa nevericom ti Evropljani gledaju kad im objašnjavam kako grad Niš potpuno ozbiljno namerava da bez učešća građana pravi radno telo za unapređenje Statuta „da bi se povećalo učešće građana“.

70,000 evra nije ništa, kad je u interesu naroda. A i šta drugo da se kupi za tu siću? Možda neke rampe za pružne prelaze? Ma kome to treba? I čemu to uopšte služi? Da su mrdnuli iz svojih tapaciranih fotelja i pitali, recimo ljude u Donjem Međurovu, znali bi. Sasvim sigurno.

I naravno da ministarka Mihajlović mora odmah da podnese neopozivu ostavku. Jer ovaj ministarski “plavi” voz bi po redu vožnje upravo morao da stane na stanici Odgovornosti i peronu Morala. Kako se ne bi opet “slupao” na neobezbeđenom prelazu sa institucijama sistema. A tu ga sada čekaju građani i građanke.

Promocija mog Niša kao jeftine kineske prodavnice, gde možete kupiti inženjere, profesore i ostalu stručnu radnu snagu sa samo 199,99 evra mesečno, predstavlja surovu realnost koja je izgleda u potpunom skladu sa postizbornim razvojem, orijentisanim ka Afričkoj uniji i statusom kolonijalne demokratije. 

A, sve bi bilo mnogo jednostavnije kad bi u Srbiji postojalo kolektivno pamćenje koje bi trajalo barem par meseci.