Marija Dinov Vasić

Dvadeset dana nakon što je jedan od najvećih brendova klasične muzike, tradicionalni bečki Novogodišnji koncert, prvi put u svojoj istoriji održan bez prisustva publike, u sali Niškog simfonijskog orkestra, u prisustvu publike, održan je koncert „Veče Mocarta“. Kako je najavljeno, upriličen je povodom jubileja 265 godina od rođenja kompozitora.

Muzika predstavlja zvučnu refleksiju vremena. Muzička dela inkorporiraju u sebi karakteristike kulture koju reflektuju. Tako, na primer, u muzičkim zapisima svih epoha postoji distinktivan znak koji se naziva „korona“. Taj znak podrazumeva izvesnu suspenziju markiranog vremena u toku koje izvođač neretko ima priliku da po sopstvenom nahođenju, kroz improvizaciju, kreira autentičnu muzičku epizodu kojom može dati jedinstven pečat celom delu.

Da li je moguće zamisliti svet bez pokreta i zvuka? Bez ritma i tona? Može li se misliti priroda bez muzike? Ili život bez muzike? Postoji li jasna svest o prirodnoj duhovnoj potrebi čoveka za muzikom? U sve glasnijem zagušenju življenja čini se da pokretanje pitanja o smislu i značaju muzike nikad nije bilo potrebnije.

Na kraju, „akademski“ je primetiti i to da se odsustvo ljudi na koje se ovaj naučni skup od samih svojih početaka oslanjao čini kao teško nadoknadiv gubitak za dalji razvoj lokalnog naučnog rada u polju umetnosti. Mada, isto tako se čini da to što je akademska zajednica konačno, faktivno i simbolično pokazala da je za većinu akademaca „simbolizam“ ipak daleko više od „stilske orijentacije“, budi nadu u možda svetliju budućnost Univerziteta?

U današnjoj vrevi instant kulturnih „proizvoda“ koji obiluju performativnim efekatima i najčešće ne zahtevaju angažovanje recipijenata, Betovenova kamerna muzika predstavlja važan fenomen. Neprolazni kvaliteti ove muzike reflektuju potrebe i savremenih konzumenata umetničkih sadržaja, i, premda ponekad postoji privid koji ovakvu realnost može demantovati, vrednost ove muzike uvek će biti beskonačno stvarna i vanvremenski aktuelna.

Žak Atali smatra da je danas, kada se „zadovoljavamo sadašnjošću koju čine spektakli, graja i pijačna galama“, važno da naučimo da jedno društvo, jedan „svet“, ocenjujemo prema njegovim „bukama“, to jest „prema njegovoj umetnosti i svetkovinama“. Festivali, naročito muzički, jesu paradigmatični primeri ove „buke“, njeni prirodni odjeci i odrazi. Da li je kasno da današnja „buka“ ne evoluira u konačnu i fatalnu kulturnu „bruku“ našeg „vrlog sveta“?

Diskrepanca između kvaliteta dva koncerta na simboličan način odražava svu slojevitost problema u kulturnom i obrazovnom životu nekada carskog grada na Nišavi.

Na Fakultetu umetnosti, poniženi i marginalizovani, rade brojni profesori, umetnici i naučnici, kojima je neophodna pomoć nadležnih institucija, jer sa ovako postavljenim, duboko ukorenjenim koruptivnim mehanizmom funkcionisanja Fakulteta, oni nemaju više ni motivacije, a bojim se ni načina, da borbu za svoja prava časno vode.

Nakon reprezentativnog koncerta, punog sadržaja, inspiracije i otvorenih pitanja o aktuelnom akademskom obrazovanju talentovanih mladih muzičara, ostaje velika šteta što sam događaj nije aktivnije promovisan.

Ovaj koncert, nažalost, nije prezentovao najbolje strane niti studenata, među kojima ima odličnih i već prilično jasno profilisanih izvođača, niti kvalitetnija dela iz standardnog akademskog repertoara kamerne muzike, pa, u krajnjoj liniji, niti sam fenomen kamernog muziciranja.

Najslabiji elemenat u sinoćnjem muziciranju bili su klavirski saradnici, koji, nažalost, nisu pokazali da su dorasli izazovu kratkoročne pripreme za nastup, u ovom slučaju u vremenskom okviru rada na održanom majstorskom kursu.