Miloš Stojadinović

Siromaštvo je pojelo jezik onima koji nemaju od čega da žive. Mi koji imamo, možemo da se razmećemo stilskim figurama, dok majka i sin u Aleksincu zubima zagrizaju žicu kako bi podgrejali večeru, smlačili vodu i zagrejali sobu, baš pre nego oluja skrene ogoljenu žicu na njihovo živo meso.

Dok razmišljam o tome kako diktatura u Srbiji sve više jača, stajem u kolonu u koju me razvrstavaju i stavljaju žuti povez oko ruke na kome piše – ološ. Ipak. treba da se zna ko smo mi, a ko oni.

Ima li iole ljudskosti među nama dok se ne osvrćemo na detinje telo koje je izbacila voda na plažu na kojoj se svake godine tako ponosno tagujemo?

Da li živimo u zemlji u kojoj je policijska brutalnost i bahatost paradigma odnosa države prema građanjma?

Zasitili su se mladi nepotizma, korupcije, tuča za funkcije, licemerja, laži, egoizma, mimikrije… Zasitili su se pluralizma gluposti i jednostavno žele da odu. Dosta je bilo. I previše.

Ona opozicija koja nije uhlebljena pognuto ćuti jer čeka zaposlenje, a ona koja je upošljena pruža prećutnu podršku. Ona opozicija koja ne čeka zapošljenje i uhlebljenje, ćuti jer čeka oprost grehova iz svoje političke mladosti. Dakle, svi ćute. Niko ne kontroliše vlast.

Šta bi trebalo da donesu izbori? Novu politiku, nove ljude, novi način rada, novu energiju i nove ideje ili samo novu vlast? Ništa od toga iako su, paradoksalno, kod nas izbori sve.