Nikola Marković

Praznične dane, kad je stomak masu pun, a džepovi i duša praznjikavi i ove godine probao sam da provedem egoistično puneći baterije za izbornu 2020, koja će nas i de facto i de jure ubiti u pojam.

Umesto da leči uzroke koji današnjoj omladini stvaraju frustracije, naš se obrazovni sistem pretvorio u apoteku koja bi da izmisli šumeći bromazepam. Zato će jelka sa početka da uvene, a ukrasi će da krase drugo neko drveće. Kanadski javor, na primer.

Da nije to malo kafića, što su se uselili u starovaroške urbane celine, malo bi ko u Nišu zastao pred izuzetnim građevinama koje svedoče o vremenu urbanizacije Niša. Pa i o vremenima njegovog puštanja niz vodu.

Da mladost uvek ume da nađe svoj put, ne želim da sporim. Problem je što taj put ne vodi nikuda. Jer su ga loše iskrčile prethodne generacije. Zidaju se neboderi na krhkim temeljima. A kad se neboder surva u bezdan, setimo se da bi decu možda trebalo prevaspitati. Tad je na žalost, porpilično kasno.

Sa poštovanjem se treba govoriti o ljudima koji ne brane samo reke, već i zdrav razum, svoje prijatelje među biljkama i životinjama, sugrađane, istoriju i budućnost svoje zemlje i čitave planete.

Ako poverujemo u tezu da su svi, počev od najtiražnijih do onih koji su se nakon velikih nagrada povukli u andergraund ili onih koji ispod zemlje sanjaju slavu, svi redom budale, šta je to što mlade generacije vuče da se svrstaju u red tikvana za šta se pisci danas smatraju?

Kako se čini, ovde smo, na Balkanu, svi akteri u distopičnom snafu iz kog izlaza nema, čak i ukoliko odavde odemo na Pluton sa ogromnim ambicijama. Ta neophodnost da se vratimo u cirkus, odakle smo i rodom, svima nam je usađena.

Ne možeš da očekuješ dobro rešenje ako si pogrešno postavio zadatak.

Razlajem li o tome da mi, ma na kojoj tački planete, takav čovek ne može biti mio i ne može biti brat, makar se pisao zemljakom, Srbinom, Nišlijom, Dobričaninom, Bokeljom, rizikujem da ispadnem autošovinista pred svima onima koji bi da srpstvo brane bez trunke kritike.

Naučnicima što su usnimili galaksiju M87 i njenu G tačku zaista svaki naklon. Ali, dok ne nađemo novu planetu, gde ćemo svi kolektivno da se iselimo, puštajući ovu da potone, porazmislimo makar o tome da će ovde bitisati još bar onoliko generacija koliko u našim porodičnim lozama pamtimo.

Čini se da niko nije dojavio namučenim prekovremenim radnicima gradske čistoće da, ni pod najjačim pritiskom šmrka, ne mogu da se operu mračne biografije i krvave ruke onih što su nam kreirali prošlost. Uprkos tome, oni su do u zoru pokušavali.

Još ne postoji adekvatan dokaz da je vreme dvosmerno i da se jednako, kao što iz prošlosti idemo ka budućnosti, možemo iz budućnosti okrenuti ka nazad. Prema Marfijem zakonu, inače, stvari uvek teže neredu i sve što može krenuti po zlu, krenuće po zlu. Zato je valjda lako zamisliti kako saksija sa cvećem pada na […]

U plagiranoj državi, koju vodi plagirani establišment, logična posledica je upravo takva, neoriginalna i ukradena muzika. A rokenrol, kao što smo već zaključili, ne trpi foliranje. Namiriše ga i nokautira.

Dok viđene Nišlije namerno ili ne, seku sami sebi jezike, šiju usne i kriju se po mišjim rupama, gradom nam odjekuju vešto sročena tezgaroška opšta mesta koja mom dedi u okolnom selu i komšijama zaslepelim od ušminkanog napretka ne znače ama baš ništa.

Svaka bajka, na koncu, ima povratak u realnost sa eliksirom ili spoznajom. Spoznaja će za vladajuću felu, sudeći po sredstvima kojim se služe da određene korake u naraciji produže, za one koji bajku slušaju, biti kratka i efektna.

Takva je mantra svih ovih besnih lažova što bi da nas po svaku cenu zavade. Niti ko mari za gusle, niti ko za pesmu. Samo za svoje dupe usijano od trona, što ga brane bajonetima u tuđim rukama

Onda na trenutak, razmišljajući o tome da nam se na proslavi veka pobede u Velikom ratu, u Parizu predsednik našao na magarećoj klupi, isplovim prema prošlosti, u vreme kada smo još umeli da imamo i poštujemo saveznike. I u dane kada smo po uzoru na saveznike, stvarali identitete kroz književnost, umetnost i arhitekturu, ne znajući da će nam ti uticaji kasnije postati neotuđivi deo identiteta.

Naši su preci pisci nekada lečili ranjenike. A onda su postali huškači. Naši su preci vojnici nekada branili druge od sebe. A onda idoli postali oni što su umesto ordenja, iz rata vraćali veš mašine. Naši su preci, časne vojskovođe nekada bili ministri vojni. Danas je ministar Vulin.

„Izmaj se, mali, negde što dalje. Šta ti teško? Zamočaj napinjače i narogivače. Idi si“. Džabe mi, ništa ne razume. Sve nekako misli – će si bude. Pa, zbog njega, ni ja ne mogu nigde. Čekam da mu bude bolje.

„Nišvil“ se završio pre nepuna dva meseca. U Nišu se već govori o narednom. Biće da pauza ne postoji, sudeći po tome da se u “Nišvilu“ već kuvaju ideje koje bi nadmašile ovogodišnji bogati desetodnevni program. A niška kulturna scena ponekad svojim improvizacijama i zaliči na džez.