Petko Nišavac

Gospode, mlogo si se ogrešija s’s nas Srbi. Ono istin je Gospode, sami smo si iskali da bidnemo nebeski narod, sami smo si iskali carstvo nebesko, al’ ti ga pretera Gospode, što je mlogo mlogo je, dokle će ne turaš vo iskušenije?

Kunem vi se pred ikonu od moju slavu, sv. Jovana Krstitelja, da od s’g pa na tam, ič od politiku neću pisujem. Neću bre da č’čkam mečku i močam uz vetar, ću si ćutim. Znajem si ja ubavo da toj neje l’ka rabota. Ako ti iskaš da batanjuješ politiku, politika neće bataljuje teb. Politika ti je k’ko ovaj korona virus, k’d se s’s njega zaraziš, ne pomagaju ni apčiki ni Džudžulejkino bajanje. Toj se leči salte u apsu ili na Bubanj.

Nit radio, nit televizija, onakoj nit riba, nit devojka, al’ ovakoj đuture pomešno nadokrajke iskača i radio, i novina, i televizija – i riba i devojka. Majstorski naprajeno, merakliski ujdurisano, malko s’s kompjuktori, a poviše s’s pamet, a vika se „Južne vesti“ ili „Južna sedma sila“.

Eve ,kol’ko ima k’ko stanumo kandidati i k’ko ni počeše otpiraju ovaj poglavlja, a ja ništo. K’ko tutmak, ič se nesam ujdurisaja za uleganje u tuj Jevropu. A tam, kroz dvajes- trijes godine, k’d viknu: „Braćo Srbi, ako ve još ima na ovaj svet, izvoljevajte u četvrtu jevropejsku ligu, što ću rabotim?“

Onolki romani, onolke pesne, onlko kukanje, onolko runzanje, te daj mi srce tvoje, te eve ti srce moje, te srce moje i srce tvoje u ljubavi stoje, tandara-mandara. Ništo! Nadokrajke će iskoči da su toj izmisleli ovija zamlate pesnici, da sotonju narod i da se od tuj rabotu ranu s’s leb.

Stra’ me za vas što ostadoste ovde među ovej tri Morave, da orete ovuj namučenu zemlju nađubrenu s’s osiromašeni uranijum, da rabotite po ovej fabrike što vi gi vlas’, za dobre pare, pazari od Švabe, Turci, Korejanci i resto belosvetski prevaranti.

More, mislim si, ništo na ovaj moj pamet, nesu toj naši, sitan ćar je toj za naši. Ovoj su braćo, belosvetske špijunske ruke brknule u džak s’s tija testovi za malu maturu. Cel svet iska da vidi što tam pisuje, k’ko učimo decu i k’ko svi iskočiše odličnjaci i vukovci.

I takoj, pobratime stanumo najpametan varoš u celu Srbiju. Od s’g pa na tam, lampe i fenjeri po niški sokaci će gasu kompjuktori. Ono i do s’g neje bila toj nika golema rabota, zač’s smo s’s ruke gasili onej destinu lampe što su još gorele. A toj k’d je s’mnulo mogli smo i s’s petlovi da ujdurišemo.

Mi smo si starovremski čoveci, u pešes’ dražave smo živeli i mlogo smo preko glavu prefrnjili. Koga sve nesmo dočekuvali i koga sve nesmo ispraćali. U Titino vreme, č’s po č’s pa se čuje, Tito će s’s plavi voz da prođe kroz Niš.

A bre, mislim si ništo na ovaj moj pamet, i za Tita k’d ostade bez nogu, ne beše tolko zborenje po čaršiju, k’ko s’g za noge i kukovi od mojega kuma Đoku i njegovog doktura Sašu.

Lele, što što će rabotimo, mladi se potikaše po beli svet, penzioneri će pomru, deca se ne rađaju, će ostanemo bez narod. Ako ostanemo bez narod, na koga će vlas’ da bidnemo?

Vika mi ovaj moja žena si i domakica: „A, bre, ćorčo ćoravi, vidiš li koj sve neje bija direktor, i kuso i repato i ćoravo i sakato, s’lte ti će cel život da lepiš plakate i mandaš s’s motke od transparenti. Dvajes godine se utepuješ s’s politiku, sve partije si promenija a fajdu nesi videja“.

Eve, i novu krštenicu smo napraili na Cara Konsantina. Tam s’g pisuje k’ko se on neje rodija u Niš, nego u Beligrad, i toj na Petlovo brdo. Eve, sašili smo si u Beneton i poširokačke gaće i toj bez učkur, da gi za č’s smaknemo, k’d vi se prioće.

A Rusi k’ko Rusi, će prenosu i i popus’ će ni davaju al’ na svi kamermani i na svi onija što se maju oko nji i oko televiziju, da davamo diplomatski status. I tuj se ne pogodimo.

Narod ima dobru dušu i kratak pamet, za č’s ga pretupaš. Razudaraš se u bubnjevi, razduvaš se u trube, razmandaš se s’s barjaci i on bataljuje i ženu i decu, i kuću i imanje i ćoravački trči da ga utepaju za kralja i otadžbinu, za Tita i partiju, za Boga i veru, za svetu zemlju, za ništo.

Fala na Gospoda, ovija dni dobimo novu vladu. A u novu vladu i novog ministra za đaci i čkolju. Odma se čovek ufati u rabotu. Vidi se bre, vredan, učovan čovek, jevropejac.

K’d proodiš kroz Obrenovićev sokak, svaka druga kuća banka, nijedna naša, sve belosvetske. Načičkale se jedna do drugu, mamu te, vikaju te, „ulegni bre, uzmi kolko ti treba, će vrneš k’d imaš, s’lte potpiši ovde kude su ovaj najsitna slovca“. I ti ulegneš, muka te naterala.  K’d ulegneš, k’ko u kljusu da si se uvatija.

Fala ti Gospode što ni dade prisednika špardžiju. Dosta je bre bilo. Ovija što su pre njeg bili po opštinu, ametom ga beoše preterali s’s arčenje na pare. Od Niš, Grčku napraiše. U Krive livade naftu da točimo a u Čair zlato da kopamo pa se neće kurtališemo od tija dugovi.

Ovija iz Jevropu ni naredili da od pločke napraimo „stazu za slabovidni čoveci“. Ubavo, takoj i treba ako iskamo Jevropa da bidnemo. Al’oćeš, ovija naši učovnjaci napraili „stazu za slaboumni čoveci“, i s’lte lud čovek mož’ da odi po njuma jer vodi pravo u jendek od kanalizaciju.

Čatim ovej novine, buljim u ovaj televizor, i nema d’n a da ne pisuju i zboru od niki preletači. K’kvi su bre tija preletači? Ja znajem za golubi, al’ ovoj čoveci, pa preletači, nes’m znaja.