Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

07:27, 9. 10. 2020.

| BBC News na srpskom

Drugi svetski rat i nacizam: Nigerijski heroj koji se borio u poljskom pokretu otpora

Autor: BBC News na srpskom

Među stotinama hiljada patriota kojima Poljska ukazuje počast zbog učešća u pokretu otpora u Drugom svetskom ratu nalazi se i jedan crnac rođen u Nigeriji.

Džez muzičar August Agbula Braun bio je u četrdesetim godinama i živeo je u Poljskoj već 17 godina kad se 1939. godine pridružio borbi protiv nacističke okupacije - smatra se da je bio jedini crnac u zemlji koji je to učinio.

Pod šifrovanim imenom „Ali", on se borio za novu domovinu tokom opsade Varšave kad je Nemačka okupirala zemlju, i kasnije tokom Varšavskog ustanka, koje se okončao ovog meseca pre 76 godina.

Neverovatno, ali uspeo je da preživi rat u kom je 94 odsto stanovnika glavnog grada Poljske ubijeno ili raseljeno, i nastavio da živi u ovom razrušenom gradu sve do 1956. godine, kad je emigrirao sa drugom ženom u Veliku Britaniju.

Danas u Varšavi imate mali kameni spomenik podignut u Braunovu čast. Ali ni ono malo detalja koji su dostupni možda ne bi bilo poznato da on 1949. godine nije podneo zahtev da se učlani u udruženje veterana.

Dokument je arhiviran narednih šest decenija, sve do 2009. godine, kad je Zbignjev Osinski iz Muzeja Varšavskog ustanka naišao na njega.

Ovaj formular, ispunjen rukom prelepim kurzivom i sa slikom nalik pasoškoj zakačenoj za jedan ćošak njegov je Kamen iz Rozerte - dokumentarni fragment koji je naveo istraživače da protumače izolovane podatke o njegovom životu i pronađu njegove žive potomke.

Na slici Braun nosi sako i tesni džemper, deluje živahno a na licu mu se nazire naznaka osmeha. Svi koji su upoznali Brauna opisali su ga kao zgodnog i lepo odevenog muškarca.

August Browne's passport photo
Office of Veterans and Victims of Oppression

U to vreme on je bio u pedesetim godinama, jer na formularu stoji da je rođen 22. jula 1895. godine, od oca Volasa i majke Džozefine, u Lagosu - tada delu Britanskog carstva.

U Englesku je stigao britanskim trgovačkim brodom s ocem koji je bio lučki radnik. Odatle se pridružio pozorišnoj trupi koja se nalazila na turneji po Evropi i završio u Poljskoj preko Nemačke.

„Skrivao je izbeglice iz geta"

U formularu se, nažalost, ne navodi šta ga je navelo da napusti Nigeriju ili da mu Poljska postane krajnje ishodište, tako da avanturistički duh deluje kao najverovatnije objašnjenje.

Ali on je tridesetih postao proslavljeni džez perkusionista koji je svirao po varšavskih restoranima.

Ono što Braun jeste zapisao bilo je da je u pokretu otpora delio ilegalne novine, trgovao elektronskom opremom i „skrivao izbeglice iz geta".

Bio je to izolovani deo grada u koji su nacisti odvojili Jevreje i u kom je 91.000 njih umrlo od gladi, bolesti i egzekucija. Oko 300.000 njih poslato je u smrt u nacističkim koncentracionim logorima.


Varšavski ustanak

Avgust-oktobar 1944. godine

  • Poljski pokret otpora, poznat kao Domovinska armija, napao je nemačke okupacione snage 1. avgusta
  • Oni su brzo preuzeli kontrolu nad većim delom grada
  • Nemačka je poslala pojačanje, a obližnja Crvena armija im nije pritekla u pomoć
  • Poljaci su se predali 2. oktobra, posle 63 dana
  • Poginulo je 200.000 civila i 16.000 poljskih boraca

Izvor: Enciklopedija Britanika i Muzej Varšavskog ustanka


Izgleda da je ostanak u Poljskoj posle rata bio Braunov lični izbor - kao građanin Britanskog carstva, imao je mogućnost da ode.

Kad je stigao u Poljsku, prvo se skrasio u Krakovu, gde se oženio sa prvom ženom Zofijom Pikovnom, sa kojom je imao dva sina, Rišarda i Aleksandra.

Brak je propao, ali po izbijanju rata, Braun je sredio da se njegova deca i njihova majka sklone u Englesku. Ali - možda posvećen poljskoj borbi - Braun nije pošao sa njima.

Nekompletna slagalica postavlja mnoga pitanja o njegovom životu.

„Ćutljiv, povučen čovek"

Tatjana, njegova ćerka iz drugog, mnogo dužeg braka sa Olgom Mječovic, rođena je i odrasla u Londonu, i jedino je njegovo živo dete u Britaniji.

Ona kaže da nikad nije govorio o tome šta mu se desilo.

Ona sada ima 61 godinu - njen otac je umro 1976, kad je ona imala 17 godina. Seća ga se kao „veoma ćutljivog, veoma povučenog, prilično rezervisanog" i kaže da nikad nije govorio o svojoj prošlosti u Poljskoj ili o ranim godinama u Lagosu.

Tatjana ne zna tačno zašto joj niko od njenih roditelja nije govorio previše o njihovoj prošlosti. Ona podozreva da je to bilo da bi zakopali traumu i zverstva kojima su prisustvovali.

Polish fighters being led away
Keystone
Poljski vojnici su se predali posle 63 dana borbi i postali ratni zarobljenici

Kad se danas osvrne, seća se da je jednom gledala neki dokumentarac o ratu sa roditeljima i da je njena majka rekla:

„Sećam se da sam gledala kako vešaju ljude po ulici - znam da je to istina jer sam videla rođenim očima."

Ali dalje se nije poveo razgovor o tome, a njoj je sada žao što oni nisu rekli ništa više.

Braun, međutim, nikad nije okrenuo leđa poljskoj kulturi u kojoj je živeo skoro 35 godina i Tatjana kaže da je poljski bio jedini jezik koji se govorio u njihovom londonskom domu.

Jedan poznanik iz Poljske seća se da je ovaj „govorio najčistiji mogući poljski, čak sa varšavskim akcentom". Tečno je govorio nekoliko jezika.

„Tata me je naučio da čitam i pišem na engleskom", kaže Tatjana.

„Pravi šarmer brzog mozga"

Kako je muzičar, koji je kao crnac sigurno bio izuzetno upadljiv, uspeo da preživi nacističku okupaciju Poljske ostaje velika misterija.

Dva druga Afrikanca, Jozef Diak iz Sudana i Sem Sendi, čije tačno mesto porekla na afričkom kontinentu nije najjasnije, služili su u poljskoj vojsci tokom Poljsko-boljševičkog rata (1919-1921) i ostali su u Varšavi posle toga, ali su obojica umrla pre nego što je izbio Drugi svetski rat.

Ne računajući njih i Brauna, eksperti kažu da je možda bilo još dvoje crnih stanovnika Varšave u međuratnim godinama, profesionalnih zabavljača čiji tragovi nestaju tokom okupacije.

Ali Tatjanine uspomene na harizmatičnu ličnost njenog oca mogle bi da ukažu na to kako je uspeo da preživi.

„Tati je brzo radio mozak i bio je pravi šarmer", kaže Tatjana.

„Kad smo nedeljom išli u crkvu, viđala sam ga kako razgovara sa drugim ljudima. Imao je istinski toplinu koja bi vas odmah privukla i on bi vam se automatski dopao."

„Kad je bio u društvu drugih ljudi, osećali biste njegovu energiju. Privlačio je druge ljude."


Braunova priča isplivala je na videlo 2009. godine, u vreme pojačanog patriotizma i ksenofobije u Poljskoj.

Odmah je privukla pažnju čitavog političkog spektra i bilo je poziva da ga se on proglasi nacionalnim herojem.

U ono vreme, tadašnji predsednik Leh Kačinjski, suosnivač konzervativne partije Prava i pravde, želeo je „da mu oda počast povodom 65. godišnjice Varšavskog ustanka", rekao je Kšištof Karpinski, istoričar džeza koji je služio kao potpredsednik Poljskog džez udruženja.

Njega su kontaktirali ljudi iz kabineta Kačinskog da bi dobili više informacija o Braunu.

Ali Kačinski je poginuo u avionskoj nesreći 2010. godine i taj plan je izgleda otišao zajedno sa njim.

Tek je prošle godine konačno otkriven mali spomenik nigerijsko-poljskom borcu pokreta otpora. Finansirala ga je neprofitna organizacija Fondacija pokreta slobode i mira.

Njegov ratni doprinos slave i konzervativci i naprednjaci kao simbol današnje Poljske.

Gravestone
BBC
Braun je sahranjen na jednom groblju u severnom Londonu; on i njegova žena odlazili su u Rusku pravoslavnu crkvu u Najtsbridžu, u Londonu

Braun je poslednje dve decenije života vodio skroman život u Engleskoj. Nastavio je da se bavi muzikom, isprva kao studijski muzičar. Kad je bio stariji, „imali smo klavir u kući, tako da je davao časove klavira", kaže Tatjana.

Bili su „simpatična porodica", seća se doktor Majkl Model koji je lečio Brauna od raka.

On je umro 1976. u 81. godini i sahranjen je pod običnom nadgrobnom pločom na jednom groblju u severnom Londonu.

Nema nikakvih znakova traumatičnih i burnih događaja u kojima je učestvovao, što najviše odražava način na koji je naizgled živeo u Londonu.

„Za mene je to bilo odrastanje sa mojom mamom i mojim tatom. Kakav god da je bio naš život, za mene je on bio normalan", kaže Tatjana.

Nikolas Boston je vanredni profesor Medijskih studija na Gradskom univerzitetu u Njujorku, na koledžu Leman. Pomagao mu je Vojček Zaluski iz Poljske.


Pogledajte video o zloglasnom koncentrcionom logoru Aušvic


Pratite nas na Fejsbuku i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima