Džim Hejns: Čovek koji je pozvao čitav svet na večeru

Džim Hejns je bio i ikona i relikt Raskalašnih šezdesetih, Amerikanac u Parizu slavan po tome što je pozvao hiljade neznanaca na večeru u svoj dom.

Umro je ovog meseca.

U februaru prošle godine, otišla sam na poslednje putovanje pre nego što nas je izolacija sve zatvorila.

Kupila sam kartu u zadnji čas i uskočila u Eurostar do Pariza, motivisana iznenadnom željom da večeram sa starim prijateljem.

Džim Hejns je zašao u kasne osamdesete i zdravlje je počelo da mu se narušava, a opet sam znala da će se obradovati mojoj poseti.

Džim bi se uvek obradovao posetiocima.

Suština tog putovanja sada deluje kao antiteza vremenu Kovida.

• Kako nahraniti slomljeno srce
• Upoznajte porodicu koja duh Božića neguje cele godine
• Da li hrana za dušu stvarno ima moć da nas uteši

Nisam ni izbliza bila jedina gošća koja je se te vlažne zimske noći muvala u toplom sjaju njegovog ateljea u 14. arondismanu.

Unutra su se ljudi tiskali, rame uz rame, kroz usku kuhinju.

Ljudi koji se ne poznaju započinjali bi razgovore, okupljeni u grupama, balansirajući večere na papirnim tanjirima i naginjući se jedni preko drugih da otvore plastičnu česmicu vina u kartonskom pakovanju.

Džim je vodio politiku otvorene kuće u domu svake nedelje uveče poslednjih 40 godina.

Apsolutno svako je bio dobrodošao na neformalnu večeru, sve što je trebalo da uradite bilo je da se najavite telefonom ili mejlom i on bi dodao vaše ime na spisak. Bez ikakvih pitanja.

Samo biste ostavili donaciju u koverti kad stignete.

U vazduhu se čula graja, dok su se ljudi raznih nacionalnosti - meštani, imigranti, putnici - mešali po malom prostoru otvorenog plana.

Izdašna hrana krčkala se u loncu na ploči za kuvanje, a porcije su se služile na izletničkom stolu, gde ste mogli da se poslužite i nastavite da se muvate.

Džim je s dobrim razlogom stekao nadimak „kum socijalnog umrežavanja".

Utro je put povezivanju stranaca, mnogo pre nego što smo ga autsorsovali Silicijumskoj dolini.

Poznavala sam Džima samo u njegovim poznim godinama, ali njegov čitav život bio je izuzetan.

Rođen u Luizijani 1933. godine, živeo je u Venecueli kao tinejdžer; osnovao je alterantivnu kulturnu scenu Arts lab u Londonu, gde se družio sa Dejvidom Bouvijem, Džonom Lenonom i Joko Ono.

Objavljivao je časopis za seksualno oslobođenje u Amsterdamu, a sve to pre nego što je postao univerzitetski profesor za seksualnu politiku u Parizu, njegovom domu još od 1969. godine.

A opet je često doživljavan kao škotski sin, nakon uticajnog perioda provedenog tamo krajem pedesetih i krajem šezdesetih, kad je otvorio prvu knjižaru sa džepnim knjigama u Edinburgu, bio suosnivač Travers teatra i pomogao da se osnuje festival Frindž.

Kad je Džim umro u 87. godini početkom ovog meseca, posmrtnica u Heraldu ga je nazvala „nezvaničnim zastupnikom bit generacije u Škotskoj".

Iako se mnogi cenjeni ljudi obično povuku u vlastite krugove nakon što ostvare veliki uspeh, Džim nikad nije prestajao da se obraća novim ljudima.

Prvi put kad mi se javio bilo je to iznebuha putem mejla 2008. godine.

Napisala sam članak za jedne novine iz Barselone - ne u Španiji. već na obali Venecuele - i to je u njemu probudilo uspomene.

Njegov otac radio je u naftnoj industriji i preselio je porodicu tamo kad je Džim bio u ranim tinejdžerskim godinama.

Moj članak je govorio o upoznavanju ljudi preko sajta Kaučsurfing, gde su meštani besplatno otvarali domove neznancima iz svih krajeva sveta.

Bilo je to pre nego što je Er-bi-en-bi smislio kako da unovči tu ideju, a koncept nekomercijalne kulturne razmene bio je savršeno po Džimovom ukusu.

„Kad se vratite u Evropu, svratite na večeru", napisao mi je, obećavši da će mi ispričati sve o jednom starom projektu putovanja za koji je mislio da će mi se dopasti.

Zaintrigirana, uputila sam se u Pariz odmah po povratku.

Zamislila sam neku vrstu intimne večere sa kulturnom elitom, ali sam zatekla nešto što je više ličilo na studentsku kućnu žurku - mada sa zrelijom publikom i samo umerenom konzumacijom alkohola (Džim je bio trezvenjak i događaj se strogo završavao u 23:00).

Džim me je odmah dočekao kao staru prijateljicu i, dok smo ćaskali, posegao za policom u dnevnoj sobi da bi mi dao neku knjigu.

Od ljudi za ljude, glasio je naslov na korici.

Bio je to projekat o kom je želeo da mi priča.

Objasnio je da je, krajem osamdesetih, osnovao serijal putnih vodiča za zemlje iza Gvozdene zavese.

Umesto uobičajenih opisa lokacija i spiska hotela, format je bio poput adresara, sadržavši detalje kontakata za stotine domaćina u zemlji.

Ideja je bila da ako ljudi sami ne mogu lako da vide Zapadni svet, on će im ga dovesti na vrata preko putnika.

Bio je to „kaučsurfing", samo oflajn.

Primerak veličine šake koji mi je tutnuo na dlan bavio se Poljskom.

Dopalo mi se to i odlučila sam da otputujem tamo da vidim da li su učesnici još uvek voljni da prihvate nasumične posetioce, iako se toliko toga u međuvremenu promenilo.

Svaka je bio naveden pod gradom u kom je živeo, ispod čega su stajala dva-tri reda, uključujući njihovu adresu, datum rođenja, telefonski broj i hobije.

Upotrebivši kombinaciju Gugla i zemaljske pošte, uspela sam da stupim u kontakt sa nekoliko njih.

Svi su imali drage uspomene na ovaj projekat i bili su i dalje spremni da posluže kao lokalni vodiči koji će me sprovesti po kraju.

U Gdanjsku sam pitala državnu službenicu Kristinu Vroblevsku zašto se prvobitno pridružila projektu.

Rekla mi je da je radila kao fikser za medije, pomažući novinarima da izveštavaju o antikomunističkim štrajkovima na brodogradilištu.

„Mediji su stizali u potrazi za ženama sa maramama na glavama i konjskim zapregama, slikavši jednu te istu staru sliku.

„Mislim da sam želela da upoznam nove ljude kako bih izmenila stereotipe i pokazala im da nisu sve slike koje imate u glavi stvarne."

„Iznenadilo me je koliko je lako to bilo", rekao mi je Džim.

Izvadio je vodiče za Rumuniju, Čehoslovačku, Mađarsku, Baltičke zemlje i Rusiju, sa hiljade i hiljade njihovih meštana.

Neki od njegovih kontakata potekli su iz njegovih ličnih višetomnih adresara, a počele su da mu stižu nove prijave nakon što je objavio intervjue u lokalnim novinama i džez časopisima.

„Neki od starijih ljudi u Rusiji plašili su se da se nađu na tom nekakvom zapadnjačkom spisku, zato što su smatrali da će biti lakše da ih proglase izdajnicima i da ih pojede mrak", rekao je on.

„Ali mnogi mlađi ljudi želeli su da se nađu u knjizi… Dobijao sam čitave džakove pošte. Siguran sam da se lokalni poštar pitao šta se to dešava."

Tokom godina, i vlasti su se često pitale šta se to dešava kod Džima.

Ponajviše tokom perioda kad je počeo da izdaje lažne pasoše.

Bilo je to još sedamdesetih, kad je čuo za jednog američkog putnika, koji se 20 godina ranije odrekao američkog državljanstva i načinio je vlastiti „svetski pasoš".

Za Džima, nenacionalni pasoši bili su otelotvorenje ideala mira i globalne slobode.

I tako je on pretvorio svoj dom u „ambasadu" i počeo da štampa svetske pasoše za svakoga ko ih je želeo.

Ti dokumenti bili su toliko ubedljivi da su ih neki ljudi koristili za prelazak preko granice.

„Slušajte, ne smete više to da radite. Morate da prestanete da pravite pasoše", govorila bi mu razdražena francuska policija kad mu je došla na vrata.

Ali Džim je nastavio to da radi sve dok se nije našao na sudu.

Iako je na kraju oslobođen optužbe za prevaru i falsifikovanje, proglašen je krivim za „dovođenje javnosti u zabludu".

Džim je oduvek odbacivao ideju da je to bio naivan poduhvat, ali imao je previše poverenja u ljude, prema tvrdnjama nekih njegovih prijatelja, što je tokom godina dovelo do finansijskih poteškoća i pravnih nevolja.

Nije rešavao probleme, čekajući dok ne eksplodiraju.

„Često sam morao da ga sprečavam da potpisuje stvari. Nekad ih nije ni čitao", kaže Džesper, njegov sin, rođen tokom Džimovog braka iz šezdesetih sa Vivekom Rojterskiold.

Džesper je odrastao u Stokholmu nakon što su mu se roditelji rastavili, ali je od desete godine svakog leta posećivao Pariz.

„Dušeci su se nalazili na svakom slobodnom pedlju na podu, ljudi su spavali svuda", kaže on, prisećajući se ranih poseta.

„Bilo je uzbudljivo i zabavno, ali ponekad sam bio ljubomoran. Mnogi su bili. Ljudi su bili veoma posesivni prema njemu. Ljudi su želeli da on bude njihov, a nije bio ničiji."

Džesper oca smatra zaslužnim za to što mu je otvorio vrata sveta.

Naširoko je koristio Džimove knjige kontakata dok je putovao, a trenutno živi sa vlastitom porodicom u Bangkoku, gde je nakratko pokušao da rekonstruiše nedeljne večere.

„Samo šest meseci… Bilo je to previše posla."

Tokom devedesetih, ljudi su počeli da se osipaju na Džimovim pariskim večerama, kad je prvobitna hipi ekipa počela da stari.

Ali onda je počeo da se javlja novi talas mlađih posetilaca.

Otkrili su ga blogeri.

„Internet je istovremeno uništio i spasao te večere", kaže Simas Maksvini, bliski prijatelj koji mu je decenijama pomagao nedeljom uveče.

„Postalo je manje spontano, jer su ljudi pokušavali da rezervišu mesto šest meseci unapred - što je bila anatema za način na koji je Džim putovao i takođe je umelo da iritira jer su ti ljudi bili skloniji da se onda ne pojave - ali istovremeno, ti onlajn članci udahnuli su novu energiju ideji.

„Pojavila se nova ekipa i stečen je novi zamajac."

Na vrhuncu slavnih večera, Džim bi ugostio i do 120 gostiju, ispunivši do kraja atelje koji se prelivao i na kaldrmisanu zadnju baštu.

Tokom godina je došlo, procenjuje se, oko 150.000 ljudi.

„Vrata su mu uvek bila otvorena", kaže Amanda Morou, australijska novinarka koja je ostala sa Džimom godinu i po dana.

„Ljudi su dolazili i odlazili kao na pokretnoj traci - neki su želeli da prespavaju, a neki samo da se jave. Džim nikada nije odbio nikoga."

„Jedina stvar koja bi zaista oneraspoložila Džima bilo je kad su ljudi odlazili", kaže Džesper.

„To ga je mučilo. Nije voleo da ostane sam… Mada je, srećom, skoro uvek tu ostao neko nov koji bi mu odvratio pažnju."

Poslednjih godina Džim bi sedeo u miru dok bi drugi gravitirali ka njemu.

Tokom moje poslednje posete, delovao je krhko i mučile su ga razne zdravstvene nedaće, ali je istovremeno odavao auru zadovoljstva, očigledno se nikad ne umorivši od uloge provodnika za ljudske interakcije.

„Pitao sam se kad ćeš se vratiti", rekao mi je oštrim američkim akcentom koji nekako nikad nije izgubio.

On je bio čovek koji je provodio vreme sa Lenonom i Bouvijem, koji je nekada bio prijatelj sa Sonjom Orvel i koji je išao u šetnje po Parizu sa Semjuelom Beketom.

A opet je činio da se svi osećaju posebno.

Svaka veza je bila važna.

„Delovalo je kao političarski trik, ali bilo je prirodno", rekao je Simas.

U sasvim skorija vremena, mere ograničenja zbog Kovida-19 smanjile su učestalost večera, ali njegovi prijatelji kažu da ga pandemija nije bacila u depresiju.

Računao je da će se okupljanja jednom nastaviti i, do tada, uživao u manjem prometu negovatelja koji su mu dolazili na kuću i, kad god je to bilo moguće, prijatelja.

Među obiljem onlajn posveta posle njegove smrti u snu 6. januara, posebno se ističu ove Džesperove reči: „Njegov cilj od ranih dana bio je da upozna čitav svet među sobom.

„Zamalo mu je uspelo."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]