Kažu da ljudi danas idu u bioskop samo da bi gledali raspevane, rasplesane kompjuterski doterane multimilionske holivudske franšize. Kažu da ne može više da se zaradi na ozbiljnim, mračnim dramama. Kažu da za to služe boks setovi na servisima za striming. Zlatni dani filma su prošli. Kažu oni.
Tako bar kažu.
Ali ti što to kažu nisu gledali Džokera, priču o nastanku Betmenovog zakletog neprijatelja, kog kao koscenarista i režiser potpisuje Tod Filips. Naravno, zvučaće vam kao još jedan od onih akcionih fantazijskih epova punih specijalnih efekata koji uspevaju da potisnu u drugi plan sve ostalo. To bi čak moglo da bude ono što ljudi koji idu da ga gledaju i očekuju od njega.
Ali Džoker ima toliko zajedničkog sa tipičnim superherojskim filmom kao što Čudesna žena ima sa Denisom napasti.
Džoker je Trojanski konj - mračni umetnički film prokrijumčaren u neonski svet multipleksa, maskiran kao akciona avantura iz DC sveta.
To je zanimljiv potez Vornera. Studio zna da publika voli akcione scene sa „Bum" i „Bang!", da očekuje vrcavi dijalog i gomilu veselog nadmudrivanja, a da se CGI tu samo podrazumeva.
E, pa u Džokeru nema ničeg sličnog.
- Ben Aflek više nije Betmen
- Kritičari o Akvamenu: „Kao filmski gulaš"
- Porodice ubijenih tokom premijere Betmena su „užasnute Džokerom"
Umesto toga, imate Hoakina Finiksa koju mu ga je „dao" po Danijelu Dej Luisu u veoma sporom, ali ubedljivom izvođenju takvog intenziteta i uvrnutosti, da će Akademija kad dođe vreme za Oskare ili da prede od zadovoljstva ili potpuno da ga odbaci.
Kod mene je „radio posao".
Finiks igra neprilagođenog autsajdera Artura Fleka, čoveka kog nije baš sasvim napustila sreća, jer je nikad nije ni imao. Od malih nogu Artur pati od neurološkog stanja koje ga primorava da se smeje kao hijena u najnezgodnijim mogućim trenucima. Ne zabavnim i zaraznim, već smehom toliko suvim i teškim da ga fizički tera na povraćanje, a svi ostali kad ga čuju osete mučninu.
A onda je tu i njegova majka (Frensis Konroj), koju voli i koja voli njega, ali, kao što rekoh, čovek nije baš rođen pod srećnom zvezdom.
Artur Flek je čudak u svirepom, netolerantnom svetu koji nema vremena za pokazivanje saosećajnosti prema ranjivima.
On živi u Gotam Sitiju koji je otišao do đavola - nepokupljene kese smeća dižu se u visine poput smrdljivih crnih nebodera, budžet za socijalnu pomoć se ukida, a masovni građanski neredi samo što nisu postali stvarnost.
Da je Artur razuman, on bio prihvatio posao u biblioteci i gledao svoja posla. Ali Artur nije razuman, on je sklon samoobmanama i stoga donosi odluke koje nisu dobre ni za njega, niti za bilo koga drugog.
On je lik koji želi da stavi osmeh na lica drugih i tako tokom dana postaje klovn u najam, a tokom noći amaterski stendap komičar.
Nema savetnika za posao na ovoj planeti koji bi ga usmerio u tom pravcu.
Finiks slika Arturovo tragično poniranje na način koji naizgled podstiče naše saosećanje, ali dobro vodi računa o tome da ga nikad zapravo ne dobije. Mi znamo da on nije lik sa kojim želimo previše da se zbližavamo. Iza njegovih očiju krije se manijakalna tama koja je pomalo jeziva.
On jedino zadovoljstvo izvlači iz gledanja večernje emisije Mareja Frenklina, u koju sanja da će jednog dana biti pozvan. Legendarnog TV voditelja igra Robert De Niro, obrnuvši tako ulogu koju je igrao kao Rupert Papkin u Kralju komedije, filmu kom Džoker mnogo duguje (baš kao i Psihu i Taksisti).
Sve u filmu je pesimistično.
Sunce nikad ne sija u Gotam Sitiju.
Klasni rat ključa u pozadini dok mediji pojačavaju tenziju zapaljivim naslovima i neodgovornim TV emisijama koje posvećuju prostor pogrešnim ljudima iz pogrešnih razloga. Elita živi u zaštićenom mehuru bez ijedne brige na ovom svetu, namerno nesvesna muka kroz koje prolaze drugi. Radnja je možda smeštena u rane osamdesete, ali je to očigledno alegorija za ono što se dešava ovde i danas.
Džoker je moćan film.
On je nekoliko galaksija udaljen od lake zabave sa crtanofilmskim nasiljem i domišljatim vizuelnim gegovima. Nema ničeg smešnog u ovoj priči o čoveku koji želi da bude smešan.
To je težak, ozbiljan, i, na momente, bolno spor film - gotovo beketovski.
Nije savršen.
Nekoliko manje važnih epizodnih likova naslikano je suviše tanko da bi bili bilo šta više od „tipskih". I želite da osporite neke od pretpostavki i zaključaka koje izvlači o problemima mentalnih bolesti, sve do centralnog pitanja: šta to pretvara nekoga kao što je Artur u Džokera?
Nasilje je krvavo i teško za gledanje, ali sasvim validno u pogledu konteksta i atmosfere filma.
Kažem ovo zato što je Džoker film koji ne samo da dovodi u pitanje kulturu u kojoj postoji opšta dostupnost vatrenog oružja, već i zato što je deo franšize koja se tragično povezuje sa posledicama zločina počinjenih vatrenim oružjem u stvarnom svetu. Džejms Holms je 2012. godine ubio 12 ljudi i ranio na desetine drugih na ponoćnoj premijeri Tamnog viteza u Aurori, u Koloradu.
Rasprava o umetnosti i životu, i vezi između ova dva je drevna i savremena. Ona će nastaviti i treba da nastavi da se vodi.
Nisam mislio da je Džoker neodgovoran ili da ugađa publici. Niti mislim da podstiče ili poziva na nasilje.
On razmišlja o njemu, što i jeste zadatak umetnosti.
Moja jedina zamerka je oznaka da nije za mlađe samo od 15 godina, imajući u vidu eksplicitnu prirodu nekih scena u žanru u kom bi roditelji mogli da očekuju malko humorističniji pristup.
Gledao sam razne opasne Džokere u životu, od Cezara Romera do Hita Ledžera. Svi su oni uneli nešto svoje u tu ulogu, ali niko od njih nije podario liku ranjivost i psihozu očajnog i očajnički tužnog Džokera Hoakina Finiksa.
Mislim da će postati klasik.
Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
15. 10. 2024.
Ne vozi onaj sa vozačkom dozvolom, nego uporan!
Bumbar Čitalac