Kina, manjine i optužbe: Zatvorenice iz ujugurskog logora - „sistematski nas siluju"

Žene u kineskim logorima za „reedukaciju" Ujgura izložene su sistematskom silovanju, seksualnom zlostavljanju i mučenju, pokazuju detalji svedočanstava do kojih je došao BBC.

Neki detalji u ovom članku mogli bi da vas uznemire.

Muškarci su uvek nosili maske, ispričala je Tarsanaj Zajvudun, iako tada nije bilo pandemije.

Nosili su odela, rekla je ona, a ne policijske uniforme.

Posle ponoći dolazili bi u ćelije da izaberu žene koje žele i odvodili ih hodnikom u „crnu sobu", u kojoj nije bilo kamera za nadzor.

Nekoliko noći, kaže Zajvudun, vodili su i nju.

„To je verovatno ožiljak na meni koji je najteže zaboraviti", rekla je ona.

„Ne želim ni da mi ove reči pređu preko usana."

• Vreća preko glave i maska: Krici i mučenje u zatvoreničkom logoru u Kini
• Ima li slobode posle zatvora
• Kina zabranila emitovanje Svetskog servisa BBC-ja

Tarsanaj Zajvudun je provela devet meseci u ogromnom i tajnom kineskom sistemu logora za internaciju u regionu Sinkjang.

Prema nezavisnim procenama, više od milion muškaraca i žena drži se zatočeno u ogromnoj mreži logora, za koje Kina kaže da im je cilj „reedukacija" Ujgura i drugih manjina.

Grupe za zaštitu ljudskih prava kažu da je kineska vlada postepeno ukidala verske i druge slobode Ujgura, što je kulminiralo represivnim sistemom masovnog nadzora, zatvaranja, indoktrinacije, pa čak i prinudne sterilizacije.

Ova politika potekla je direktno od kineskog predsednika Si Đinpinga, koji je posetio Sinkjang 2014, posle terorističkog napada ujgurskih separatista.

Ubrzo posle toga, prema procurelim dokumentima do kojih je došao dnevni list Njujork Tajms, on je naložio lokalnim zvaničnicima da odgovore „apsolutno bez milosti".

Američka vlada saopštila je prošlog meseca da se kineska dela svode na genocid.

Kina kaže da su izveštaji o masovnom zatvaranju i prinudnoj sterilizacije „laži i apsurdne optužbe".

Svedočanstva iz prve ruke iz logora za internaciju su retka, ali nekoliko bivših zatvorenica i jedan čuvar ispričali su za BBC da su iskusili ili videli dokaze organizovanog sistema masovnog silovanja, seksualnog zlostavljanja i torture.

Tarsanaj Zajvudun je pobegla iz Sinkjanga posle puštanja na slobodu i sada se nalazi u SAD.

Rekla je da su žene odvođene iz ćelija „svake noći" i silovane, a da je to radio jedan ili više maskiranih Kineza.

Ispričala je da je mučena i kasnije grupno silovana u tri navrata, a da su to svaki put radila dvojica ili trojica muškaraca.

Zajvudun je već govorila za medije ranije, ali samo iz Kazahstana, gde je „živela u stalnom strahu da će biti vraćena u Kinu".

Ispričala je kako je verovala da bi, ako otkrije razmere seksualnog zlostavljanja koje je doživela i videla a vrati se u Sinkjang, bila kažnjena brutalnije nego pre.

I bilo ju je sramota, ispričala je ona.

• Da li Kina zaista stvara super vojnike
• „Žao mi je što sam napustio Vuhan kad je počela epidemija"

Nemoguće je do kraja potvrditi Zajvudunino svedočanstvo zbog strogih ograničenja koja je Kina uvela novinarima u zemlji, ali putna dokumenta i imigraciona evidencija koju je pokazala BBC-ju potvrđuju vremenski sled događaja iz njene priče.

Njeni opisi logora u okrugu Hinjuan - poznatom na ujgurskom kao okrug Kunes - poklapaju se sa satelitskim snimcima koje je analizirao BBC.

A njeni opisi svakodnevnog života u logoru, kao i priroda i metode zlostavljanja, poklapaju se sa drugim svedočanstvima bivših zatvorenica.

Interni dokumenti iz pravosudnog sistema okruga Kunes iz 2017. i 2018. koje je BBC-ju dostavio Edrijen Zenc, vodeći stručnjak za kinesku politiku u Sinkjangu, detaljno opisuju planiranje i troškove „transformacije kroz edukaciju ključnih grupa".

Ovaj izraz je opšti eufemizam u Kini za indoktrinaciju Ujgura.

U jednom dokumentu iz Kunesa, proces „obrazovanja" opisan je kao „ispiranje mozgova, pročišćavanje srca, pojačavanje pravičnosti i eliminisanje zla."

BBC je takođe intervjuisao Kazahstanku iz Sinkjanga koja je u logorskom sistemu bila zatočena 18 meseci.

Rekla je da je bila prisiljavana da skida odeću sa ujgurskih žena i vezuje ih lisicama, pre nego što ih je ostavljala same sa Kinezima.

Posle toga je pospremala prostorije, ispričala je ona.

„Moj posao je bio da im skidam odeću iznad struka i da ih vezujem lisicama tako da ne mogu da se pomeraju", rekla je Gulzira Auelkan, prekrstivši zglobove na leđima pokazujući.

„Potom bih ostavljala žene u prostoriji, a muškarci bi ulazili tamo - neki Kinezi spolja ili policajci. Sedela sam u tišini pored vrata, a kad bi muškarac napustio sobu, vodila sam ženu na tuširanje."

Kinezi su „plaćali da mogu da biraju najlepšu od mladih zatvorenica", rekla je ona.

Neke bivše zatvorenice logora pričale su da su bile prisiljavane da pomažu čuvarima ili bi bile kažnjene.

Auelkan je rekla da je bila nemoćna da se odupre ili interveniše.

Upitana da li je postojao sistem organizovanog silovanja, ona je rekla: „Jeste, silovanje."

„Naterali su me da uđem u tu sobu", rekla je ona.

„Naterali su me da skidam odeću tim ženama, da im vezujem ruke i da ih ostavljam u sobi."

Neke od žena koje su noću odvođene iz ćelija nikad nisu vraćene, rekla je Zajvudun.

Onima koje su vraćene zaprećeno je da ne smeju da govore drugima u ćeliji šta im se desilo.

„Ne smeš da kažeš nikome šta se desilo, smeš samo da legneš u tišini", rekla je ona.

„To je smišljeno da slomi svačiji duh."

• Kako Kina želi da stvori „muževnije“ dečake
• Poruka iz laboratorije u Vuhanu: Nemamo šta da krijemo

Ujguri su većinski muslimanska turkijska manjinska grupa koja broji oko 11 miliona pripadnika u Sinkjangu i severozapadnoj Kini.

Ovaj region graniči se sa Kazahstanom i takođe je dom etničkih Kazahstanaca.

Zajvudun ima 42 godine i ona je Ujugrka.

Njen muž je Kazahstanac.

Njih dvoje su se vratili u Sinkjang krajem 2016. godine posle petogodišnjeg boravka u Kazahstanu i saslušani su odmah po povratku, a pasoši su im zaplenjeni, rekla je Zajvudun.

Nekoliko meseci kasnije, policija joj je rekla da dođe na sastanak zajedno sa drugim Ujgurima i Kazahstancima i ta grupa je odvedena i zatvorena.

Njen prvi boravak u zatočeništvu bio je relativno lak, priča ona, sa pristojnom hranom i pristupom telefonu.

Posle mesec dana dobila je čireve u stomaku i bila je puštena.

Njenom mužu je vraćen pasoš i on se vratio u Kazahstan da radi, ali su vlasti zadržale Zajvudunina dokumenta, zatočivši je u Sinkjangu.

U izveštajima se sugeriše da je Kina namerno zadržavala i zatvarala rodbinu kako bi sprečila one koji su otišli da pričaju o tome.

Devetog marta 2018. godine, dok je njen muž još uvek bio u Kazahstanu, Zajvudun je naloženo da se javi u lokalnu policijsku stanicu, rekla je ona.

Rečeno joj je da joj je potrebno „još obrazovanja".

Prema njenom svedočanstvu, Zajvudun je poslata nazad u istu ustanovu u kojoj je i ranije držana, u okrugu Kunes, ali da je lokacija sada bila značajno proširena.

Ispred nje su bili poređani autobusi iz kojih su „non-stop" izlazili novi zatvorenici.

Ženama je oduziman nakit.

Zajvudunine minđuše su iščupane, rekla je ona, raskrvarivši joj uši, i bila je nagurana u sobu sa grupom žena.

Među njima je bila jedna starija žena koja je kasnije postala Zajvudunina prijateljica.

Logorski čuvari su joj strgli maramu, rekla je Zajvudun, i vikali su na nju zato što nosi dugu haljinu - što je jedno sa liste verskih obeležja koja su postala prekršaji kažnjivi hapšenjem Ujgura te godine.

„Skinuli su sve sa starije žene, ostavivši joj samo u donjem vešu. Bilo joj je toliko neprijatno da je pokušala da se pokrije rukama", rekla je Zajvudun.

„Rasplakala sam se gledajući kako se ophode prema njoj. Ona je plakala kao kiša."

• Proglašena izdajnicom zbog dnevnika iz Vuhana
• Amerika ga je deportovala - da bi pomogao Kini da stigne u svemir

Ženama je naređeno da predaju cipele i svu odeću sa lastišem ili dugmadima, rekla je Zajvudun, a potom su odvedene u ćelijske blokove - „slične malim kineskim naseljima sa redovima zgrada".

Ništa se posebno nije dešavalo prvih mesec-dva.

Bile su prisiljavane da gledaju propagandne emisije u ćelijama, a kosa im je na silu skraćivana.

Potom je policija počela da ispituje Zajvudun o njenom odsutnom mužu, ispričala je ona, a kad se usprotivila, oborili su je na pod i počeli da je šutiraju u stomak.

„Policijske cokule su veoma tvrde i teške, tako da sam isprva pomislila da me tuče sa nečim", rekla je ona.

„Onda sam shvatila da me samo gazi po stomaku. Skoro sam se onesvestila - osetila sam kako me obuzima talas vreline."

Logorski lekar joj je rekao da je možda dobila krvni ugrušak.

Kad su njene cimerke iz ćelije ukazale na to da krvari, čuvari su „odgovorili da je normalno za žene da krvare", rekla je ona.

Prema Zajvuduninim rečima, 14 žena je bilo smešteno u svakoj ćeliji, sa krevetima na sprat, rešetkama na prozorima, lavaboom i rupom u podu za toalet.

Kad je prvi put videla da odvode žene noću iz ćelije, nije shvatila zašto, rekla je ona.

Mislila je da ih premeštaju negde drugde.

A onda su negde u maju 2018. godine - „Ne sećam se tačnog datuma, zato što tamo unutra ne pamtite datume" - Zajvudun i njena cimerka, žena u dvadesetim, odvedene noću i predate Kinezu sa maskom. Njena cimerka je odvedena u zasebnu prostoriju.

„Čim je ušla, počela je da vrišti", rekla je Zajvudun.

„Ne znam kako da vam objasnim, mislila sam da je muče. Nisam ni pomislila da je siluju."

Žena koja ih je dovela iz ćelije rekla je muškarcima za Zajvudunino skorašnje krvarenje.

„Čim im je žena ispričala za moje stanje, Kinezi su počeli da je psuju. Muškarac sa maskom je rekao: 'Odvedi je u mračnu sobu'."

„Žena me je odvela u sobu do one u koju su uveli devojku. Imali su električni štap, nisam znala šta je to, i gurnuli su ga u moj genitalni trakt, mučeći me elektrošokovima."

Mučenje Zajvudun te prve noći u mračnoj komori na kraju je okončano, rekla je ona, kad je žena ponovo intervenisala pozivajući se na njeno zdravstveno stanje i ona je bila vraćena u ćeliju.

Oko sat vremena kasnije, vraćena je i njena cimerka.

„Ta devojka se potpuno promenila nakon toga, nije govorila ni sa kim, sedela je ćutke pogleda odsutnog kao u transu", rekla je Zajvudun.

„Bilo je mnogo osoba u tim ćelijama koje su izgubile razum."

• Vreća preko glave i maska: Krici i mučenje u zatvoreničkom logoru u Kini
• Mučenja, smrti i druge mračne tajne ruskih zatvora

Pored ćelija, drugo centralno obeležje logora bile su učionice.

Angažovani su nastavnici da „reedukuju" zatvorenike - što je proces za koji aktivisti kažu da je osmišljen da oduzme Ujgurima i drugim manjinama njihovu kulturu, jezik i veru, indoktrinirajući ih glavnotokovskom kineskom kulturom.

Kvelbinur Sedik, Uzbekistanka iz Sinkjanga, bila je među nastavnicima kineskog jezika koji su dovedeni u logor i naterani da drže časove zatvorenicima.

Sedik je u međuvremenu pobegla iz Kine i govorila javno o svojim iskustvima.

Ženski logor je držan pod „strogom kontrolom", rekla je Sedik za BBC.

Ali ona je čula priče, rekla je - nagoveštaje i glasine o silovanjima.

Jednog dana se Sedik oprezno obratila kineskoj policajki u logoru koju je poznavala.

„Pitala sam je: 'Čujem neke jezive priče o silovanjima, znaš li nešto o tome?' Rekla mi je da ćemo razgovarati u dvorištu u vreme ručka."

„I tako sam izašla u dvorište, gde nije bilo toliko kamera. Ona je rekla: 'Da, silovanje je ovde postalo redovno. One se grupno siluju, a kineski policajci ne samo da ih siluju, već ih izlažu elektrošokovima. Izložene su jezivom mučenju."

Te noći Sedik uopšte nije spavala, rekla je.

„Razmišljala sam o mojoj ćerki koja studira u inostranstvu i plakala čitavu noć."

U odvojenoj izjavi za organizaciju Projekt ljudskih prava Ujgura, Sedik je rekla da je čula da se električni štapovi guraju u otvore žene kako bi bile mučene - baš onako kao što je opisala Zajvudun.

Bilo je „četiri vrste elektrošokova - stolica, rukavica, kaciga i analno silovanje štapom".

„Krici su odjekivali kroz čitavu zgradu", rekla je ona.

„Čula bih ih tokom ručka i ponekad dok sam držala časove."

Još jedna nastavnica prisiljena da radi u logorima, Sajragul Sojtbej, rekla je za BBC da je „silovanje bilo uobičajeno" i da su čuvari „birali devojke i mlade žene koje žele i odvodili ih".

Opisala je kako je prisustvovala jezivom javnom grupnom silovanju žene od svega 20 ili 21 godinu, koja je bila izvedena pred oko sto drugih zatvorenica da bi dala priznanje pod prisilom.

„Posle toga, ispred svih, policajci su je na smenu silovali", rekla je Sojtbej.

„Dok su sprovodili taj test, pažljivo su motrili ljude i birali one koji su se bunili, stiskali pesnice, zatvarali oči ili skretali pogled, i odvodili ih da ih kazne."

Mlada žena je zapomagala, rekla je Sojtbej.

„Bilo je apsolutno stravično", rekla je ona.

„Osećala sam se kao da sam umrla. I umrla sam."

• Sinofobija: Kako je korona virus pojačao rasizam protiv Kineza
• „Pronašla sam otetog sina - nakon 32 godine“

U logoru u Kunesu, Zajvudunini dani pretapali su se u nedelje, potom mesece.

Zatvorenicama je odsecana kosa, išle su na časove, bile su podvrgavane neobjašnjenim zdravstvenim pregledima i na silu im je davana „vakcina" svakih 15 dana, od koje im je pripadala muka i osećale su se utrnulo.

Ženama su na silu nameštane unutar materične sprave ili su bile sterilisane, rekla je Zajvudun, među njima je bila i žena koja je imala samo 20 godina. („Preklinjali smo da to ne rade ih u njeno ime", rekla je ona.)

Prisilna sterilizacija Ujgura naširoko je rasprostranjena praksa u Sinkjangu, prema skorašnjoj istrazi Asošijejted presa.

Kineski zvaničnici rekli su za BBC da su ovi navodi „potpuno neosnovani".

Pored izlaganja zdravstvenim intervencijama, zatvorenice u Zajvuduninom logoru provodile su sate pevajući patriotske kineske pesme i gledajući patriotske emisije o kineskom predsedniku Đinpingu, rekla je ona.

„Zaboravili biste da mislite na život izvan logora. Ne znam da li su nam isprali mozak ili je to bila nuspojava injekcija i pilula, ali ne možete da mislite ni na šta više od želje da vam stomak bude pun.

„Uskraćivanje hrane je toliko brutalno."

Zatvorenicama je uskraćivana hrana za takve prekršaje kao što su neuspeh da nauče napamet delove iz knjige o Siju Đinpingu, prema bivšem čuvaru logora koji je govorio za BBC preko video linka iz jedne zemlje izvan Kine.

„Jednom smo dovodili uhapšene u koncentracioni logor i video sam da su sve terali da uče te knjige napamet.

„Sedeli su satima pokušavajući da zapamte tekst, svi su držali knjigu u rukama", rekao je on.

Oni koji bi pali na testu bili su prisiljavani da nose tri različite boje odeće, u zavisnosti od toga da li su pali jednom, dvaput ili triput, rekao je on, a kažnjavani su bili različito u skladu s tim, između ostalog i uskraćivanjem hrane i premlaćivanjem.

Nije bilo moguće nezavisno potvrditi čuvarovo svedočanstvo, ali on je priložio dokumente koji su naizgled potvrđivali period zaposlenja u poznatom logoru.

On je pristao da govori pod uslovom da ostane anoniman.

Čuvar je rekao da ne zna ništa o silovanjima u odeljku sa ćelijama.

Upitan da li se čuvari logora služe elektroškovima, rekao je:

„Da. Služe se. Koriste instrumente za elektroškove."

Posle mučenja, zatvorenice su prisiljavane da priznaju razne navodne prekršaje, prema rečima čuvara.

„Nosim ta priznanja u srcu", rekao je on.

Preko ovih logora nadvija se velika senka predsednik Sija.

Njegova slika i slogani krase zidove; on se nalazi u središtu „reedukacije".

Si je glavni arhitekta politike protiv Ujgura, izjavio je Čarls Parton, bivši britanski diplomata u Kini, danas viši stručni saradnik pri Kraljevskom institutu za ujedinjene službe.

„To je sve veoma centralizovano i seže do samog vrha", rekao je Parton.

„Nema apsolutno nikakve sumnje da je ovo politika Sija Đinpinga."

Malo je verovatno da bi Si ili bilo koji drugi visoki partijski zvaničnik lično izdao naređenje za silovanje ili mučenje ili da bi to odobrio, rekao je Parton, ali „svakako znaju za to".

„Mislim da na vrhu više vole da žmure pred tim. Izdata je direktiva da se ova politika sprovodi sa velikom strogošću, a upravo se to i dešava."

To znači da „ne postoje više nikakva ograničenja", rekao je on.

„Prosto ne vidim šta bi to moglo da obuzda počinioce ovih dela."

• Da li je ljubav jača od straha - zašto se raspadaju brakovi političkih zatvorenika
• Mučenja, smrti i druge mračne tajne ruskih zatvora
• Život sa nanogicom u Srbiji: „Kad si kod kuće - sve je drugačije"

Prema Zajvuduninom svedočanstvu, počinioci se nisu štedeli.

„Oni vas ne siluju samo, već vas izgrizu po čitavom telu, ne znate da li su ljudi ili životinje", rekla je ona, dok je maramicom brisala oči od suza zastavši da se sabere.

„Nisu štedeli nijedan deo vašeg tela, grizli bi vas svuda ostavljajući stravične otiske. Bilo je odvratno samo gledati ih."

„Doživela sam to tri puta. I ne muči vas samo jedna osoba, nije to samo jedan nasilnik. Svaki put bi to bila dvojica ili trojica muškaraca."

Kasnije je žena koja je u ćeliji spavala blizu Zajvudun, koja je rekla da je ova zatvorena zato što je rodila previše dece, nestala na tri dana, a kad se vratila, telo joj je bilo prekriveno istim tim tragovima, rekla je Zajvudun.

„Nije želela da priča o tome. Obgrlila me je oko vrata i beskrajno dugo jecala, ali ništa nije rekla."

Kineska vlada nije direktno odgovorila na pitanja BBC-ja o navodima o silovanju i mučenju.

U saopštenju, predstavnica za štampu je rekla da logori u Sinkjangu nisu zarobljenički logori, već mesta za „stručno usavršavanje i centri za obuku".

„Kineska vlada štiti prava i interese svih etničkih manjina podjednako", izjavila je portparolka, dodajući da vlada „pridaje veliku važnost zaštiti ženskih prava".

Zajvudun je puštena na slobodu u decembru 2018. zajedno sa drugima koji su imali supružnike ili rodbinu u Kazahstanu - naizgled promena politike koju ona do danas do kraja ne razume.

Država joj je vratila pasoš i ona je pobegla u Kazahstan, a potom, uz pomoć Projekta ujgurskih ljudskih prava, u SAD.

Podnela je zahtev za ostanak u zemlji. Živi u mirnom predgrađu nedaleko od Vašingtona, sa stanodavkom iz lokalne ujgurske zajednice.

d

Zajvudun prigušuje svetlo kad je u kući, zato što su ona uvek bila jarka u logoru.

Nedelju dana pošto je stigla u Ameriku, podvrgnula se operaciji uklanjanja materice - posledica šutiranja u stomak.

„Izgubila sam priliku da postanem majka", rekla je.

Želi da joj se muž pridruži u SAD. Za sada, on je u Kazahstanu.

Neko vreme posle njenog puštanja, pre nego što je mogla da pobegne, Zajvudun je čekala u Sinkjangu.

Videla je druge koji su prošli kroz isti sistem i bili pušteni.

Videla je trag koji je ova politika ostavila na njenom narodu.

Stopa porođaja u Sinkjangu je strmoglavo opala u poslednjih nekoliko godina, prema jednom nezavisnom istraživanju - efekat koji su analitičari opisali kao „demografski genocid".

Mnogi su se odali alkoholu, rekla je Zajvudun.

Nekoliko puta je videla bivšu cimerku iz ćelije kako je kolabirala na ulici, ista ona mlada žena koja je odvedena iz ćelije zajedno sa njom one prve noći, koju je čula kako vrišti u susednoj prostoriji.

Žena je sada postala teška zavisnica, rekla je Zajvudun - bila je „kao neko ko prosto samo bitiše, inače je mrtva, potpuno dokrajčena silovanjima."

„Oni kažu da se ljudi puštaju na slobodu, ali moje mišljenje je da je svako ko napusti logor dokrajčen."

A to je, rekla je ona, i bio plan od samog početka.

Nadzor, zatvaranje, indoktrinacija, dehumanizacija, sterizilacija, tortura, silovanje.

„Cilj im je da nas sve slome", rekla je ona.

„I svi to znaju."

Fotografije: Hana Long-Higins

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]