Nuklearna energija i klimatske promene: Da li je „plavi vodonik“ Japanov odgovor na ugalj

Veličanstveno je jesenje popodne, a ja stojim na brdu koje gleda na Tokijski zaliv. Pored mene je Takao Saiki, obično uglađeni gospodin u sedamdesetim godinama.

Ali danas je Saiki-San ljut.

„Pa to je potpuno sprdnja", kaže on na savršenom engleskom. „Čista smejurija!"

Uzrok njegovom nezadovoljstvu je ogromno gradilište koje zaklanja pogled na zaliv - elektrana na ugalj od 1,3 gigavata koja se tu trenutno gradi.

„Ne razumem zbog čega i dalje moramo da sagorevamo ugalj da bismo dobijali električnu energiju", kaže prijatelj Saiki-Sana, Rikuro Suzuki.

„Samo ova elektrana će svake godine emitovati više od sedam miliona tona ugljen dioksida!".

• Priča o uglju, lignitu i zagađenju u Srbiji - sve što treba da znate
• „Kraj korišćenja uglja je na vidiku" - koje zemlje ne žele da potpišu sporazum
• Da li Srbija može da smanji korišćenje uglja i zašto je to važno

Poenta Suzuki-Sana je na mestu.

Zar ne bi Japan trebalo da smanjuje potrošnju uglja, a ne da je povećava, u vreme velike zabrinutosti za uticaj koji ugalj vrši na klimu?

Zašto, dakle, ugalj?

Odgovor je nuklearna katastrofa u Fukušimi iz 2011. godine.

Oko jedne trećine japanske električne energije 2010. godine poticalo je od nuklearne energije, a postojali su i planovi da se gradi još.

Ali onda se 2011. godine desila katastrofa i sve japanske nuklearne elektrane su ugašene.

Deset godina kasnije, većina i dalje ne radi - a postoji veliki otpor njihovom ponovnom otvaranju.

Umesto njih, japanske elektrane na gas rade prekovremeno.

Ali kao što je nedavno otkrila Velika Britanija, prirodni gas je skup.

I zato je japanska vlada odlučila da izgradi 22 nove elektrane na ugalj, koje će raditi na jeftin ugalj uvezen iz Australije.

Privredno, to je imalo smisla.

Ekološki, baš i ne.

Japan je sada pod ogromnim pritiskom da prestane da koristi ugalj.

Umesto da zatvara stare elektrane na ugalj i prebacuje se na obnovljive izvore energije, Japanov odgovor je da se prebaci na sagorevanje vodonika ili amonijaka.

„Ulaganja kompanije za proizvodnju električne energije u elektrane na ugalj odjednom bi postala beskorisna bez vrednosti u njihovim bilansima", kaže profesor Tomas Kaberger, ekspert za energetsku politiku sa Univerziteta Čalmers u Švedskoj.

„I stvorilo bi finansijske poteškoće za kompanije koje proizvode električnu energiju, a potom i za banke i penzione fondove. A to je veliki problem za Japan."

Elektrane mogu lako da se preobrate u sagorevanje vodonika ili amonijaka, od kojih ni jedan ne proizvodi nimalo ugljen dioksida.

Tako da to deluje kao dobro rešenje.

• Političari protiv fosilnih goriva, deca u Australiji traže akciju za spas planete
• Ogromni poljski rudnik uglja koji ljuti susede
• Kako Irska napušta prljavo gorivo i zašto deca štrajkuju

Ali japanska vlada ima mnogo veće ambicije od toga.

Ona želi da zemlja postane prva „vodonička ekonomija".

Tu nastupa proizvođač automobila Tojota.

Još jedan prelepi sunčan dan i ja se nalazim u centru Tokija, na blistavoj novoj stanici za točenje vodonika.

U njenom dvorištu stoji novi moćni tojota mirai.

To je veliki luksuzni automobil, otprilike veličine velikog leksusa.

Uvlačim se u njegovu kožom presvučenu kabinu, pritiskam dugme „start" i klizim na ulicu.

Automobil se kreće neverovatno glatko, potpuno nečujno, a jedina stvar koja ostaje za mnom na putu je malo vode.

Mirai (što na japanskom znači „budućnost") Tojotin je prvi električni automobila sa nula emisije.

Za razliku od drugih električnih automobila, Mirai nema ogromnu bateriju ispod poda.

Umesto toga, ima ćeliju goriva ispod haube i rezervoare za vodonik ispod zadnjeg sedišta.

Vodonik se meša sa kiseonikom u ćeliji goriva da bi pravio vodu, dok reakcija ispušta energiju kao elektricitet, koji pokreće električne motore.

To je ista tehnologija koja je pokretala svemirske letelice Apola u njegovim misijama na Mesec.

Za mnoge ljude ova tehnologija je neobičan izbor.

Skuplja je i komplikovanija od baterija.

Pogledajte video: Da li su elektro-automobili stvarno „zeleni"

Ilon Mask je vodonička kola nazvao „glupim".

Nije istina, kaže Hisaši Nakai, šef Tojotinog odeljenja za odnose sa javnošću.

On kaže da vizija kompanije za ćelije goriva ide mnogo dalje od automobila.

„Znam da ljudi imaju različita mišljenja", kaže mi on, „ali važno je ostvariti ugljeničku neutralnost".

„Moramo da smislimo kako da izvučemo najviše iz tehnologije ćelije goriva. Mi čvrsto verujemo u vodonik kao moćan i važan izvor energije."

Ono što Nakai-San govori pokazuje da Tojota razmišlja o budućnosti u kojoj su ćelije goriva na vodonik svuda, u domovima, kancelarijama i fabrikama, baš kao i u automobilima.

A ona želi da se nađe na pročelju tog novog vodoničkog društva.

I to nas dovodi do konačnog i najvažnijeg pitanja.

Odakle će Japan nabavljati vodonik neophodan da društvo postigne nula emisije ugljenika?

Odgovor je, iz „plavog vodonika".

Kad pravite vodonik iz vode uz pomoć obnovljive energije dobijate „zeleni vodonik".

Problem je što je zeleni vodonik izuzetno skup.

Umesto toga, danas se većina vodonika pravi iz prirodnog gasa ili čak uglja.

To je jeftino, ali proizvodi mnogo gasova efekta staklene bašte.

Međutim, ako uhvatite te gasove i zakopate ih u zemlju, dozvoljeno vam je da ga zovete „plavi vodonik".

To je tačno ono što Japan tvrdi da će uraditi.

• Ekološke katastrofe koje smo skoro rešili i šta smo naučili
• Ljudi uništavaju šume i pretvaraju ih u emitere ugljenika

Početkom godine, Japan i Australija su pokrenuli zajednički projekat u državi Viktorija da pretvore lignit, iliti mrki ugalj, u vodonik.

Vodonik se potom pretvara u tečno stanje na minus 253 stepena Celzijusa, a potom cevima prebacuje u specijalno napravljen brod koji ga nosi u Japan.

Šta se dešava sa gasovima efekta staklene bašte koji nastaju na licu mesta?

U ovom trenutku, odlaze pravo u atmosferu.

Ali Japan i Australija obećavaju da će, u nekom trenutku u budućnosti, početi da hvataju gasove efekta staklene bašte koji nastaju na lokaciji u Dolini Latrob i ubrizgavati ga u morsko dno daleko od obale.

Borci protiv klimatskih promena užasnuti su ovim planom.

Oni kažu da tehnologija za hvatanje i pohranjivanje gasova efekta staklene bašte nije potvrđena i da će primoravati Japan da decenijama iskopava ogromne količine mrkog uglja.

Prema profesoru Kabergeru, najveća rupa u ovom planu je ekonomska.

„Tehnički je to moguće, ali će uvek biti skupo", kaže

„Korišćenje fosilnih goriva sa hvatanjem i skladištenjem uvek će biti skuplje od samih fosilnih goriva, a trenutno je u mnogim delovima sveta obnovljiva energija već jeftinija od fosilnih goriva bez hvatanja ugljenika."

Profesor Kaberger misli da je japanska vlada odabrala plavi vodonik pre jedne decenije, kad je obnovljiva energija još bila skupa, a sada se čvrsto držitog plana koji više nema nikakvog smisla.

„Japanskim kompanijama je potrebna jeftina električna energija da bi bile konkurentne i treba im čista električna energija da bi bile međunarodno prihvaćene", kaže on.

„To znači da im treba obnovljiva energija. Odlaganje tog razvoja samo će naškoditi japanskoj privredi."

U međuvremenu, na ivici Tokijskog zaliva, gradnja se nastavlja nesmanjenom brzinom.

Nova džinovska elektrana na ugalj postaće operativna 2023. godine.

Očekuje se da će raditi najmanje 40 godina.

„Sramota me je zbog Japana", kaže Hikari Macumoto, 21-godišnja aktivistkinja koja nam se pridružila u razgledanju sa brda.

„Strašno sam nesrećna", kaže ona.

„U drugim zemljama mladi su na ulicama i protestuju, ali japanski narod ćuti. Naša generacija mora da iskaže mišljenje."

Pogledajte video o tragediji u Fukušimi

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]