Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

15:51, 26. 11. 2021.

| BBC News na srpskom

Književnost: Alisa u Zemlji čuda - dečja knjiga koja je zapravo za odrasle

Autor: BBC News na srpskom
ilustracija alisa
Kristjana S Williams

Za knjige koje govore o iznenađujućoj transformaciji, možda ne bi trebalo da iznenađuje što su Alisa u Zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala među najadaptiranijim i najobrađivanijim pričama svih vremena.

Alisa upada u zečju rupu i zakorači kroz ogledalo, u svetove u kojima je sve moguće, gde se čak i svest o samom sebi transformiše: gde od pića možete da se smanjite, a od pečurke da porastete; gde se bebe pretvaraju u svinje a devojčica može da postane kraljica; gde cveće, životinje i karte za igranje govore, ali je logika neuhvatljiva.

Nije onda ni čudo što se reinterpretacija fantastičnih, šašavih kreacija Luisa Kerola u nove oblike neprestano pokazivala neodoljivom.

Alisa u Zemlji čuda, objavljena 1866. godine i njen jednako očaravajući nastavak iz 1871. godine, Alisa s one strane ogledala, inspirisali su generacije umetnika koji rade u raznoraznim medijima, od filma do pozorišta, od likovne umetnosti do pop muzike.

I ovo trajno nasleđe formiralo je osnovu za uspešnu muzejsku postavku o Kerolovoj kreaciji.

Alisa: Sve čudnije i čudnije otvorena je u londonskoj galeriji u maju, pošto je više puta odlagana zbog Kovida-19.

Fotografija „prave" Alise Lidel, 1872; fotografisala: Džulija Margaret Kameron
V&A
Fotografija „prave" Alise Lidel, 1872; fotografisala: Džulija Margaret Kameron

„Početna tačka izložbe obično je pitanje zašto - zašto je Alisa pokrenula toliko različitih kreativnih reakcija?", kaže Kejt Bejli, kustoskinja.

„Krenula sam od proučavanja Alisinog uticaja i razmišljala o širem, kulturološkom, društveno-političkom kontekstu - zašto i kad je imala te različite interpretacije i aktivacije.

„Želite da nađete te okidače koji je pokreću u našoj kolektivnoj svesti."

Alisa i Zemlja čuda i te kako žive u našoj kolektivnoj svesti.

Svi znamo kako izgleda čajanka Ludog šeširdžije, možemo da uporedimo razne zlosrećne parove sa Tvidldamom i Tvidldijem ili velikim kezom Češirskog mačka.

Alisine avanture u Zemlji čuda su započele, prema legendi, kad je Čarls Lutvidž Dodžson - poznatiji kao Luis Kerol - ispleo priču da bi zabavio pravo dete po imenu Alisa Lidel i njene sestre jednog letnjeg popodneva 1862. godine.

A opet, za mnoge čitaoce, ni Alisa ni Zemlja čuda ne ostaju vezani samo za detinjstvo, već se prenose sa prilično velikom ljubavlju i u zrelo doba.

Imam majicu sa Kraljicom Alisom; znam više ljudi sa tetovažama inspirisanim ovom pričom, od flaša „Popij me" do gusenica koje puše, nego iz bilo kog drugog jedinstvenog izvora.

Replike se nanovo otkrivaju u savremeno doba kao inspirativni citati za Instagram („Nekad sam verovao u čak šest nemogućih stvari pre doručka"), a neke adaptacije su izrazito samo za odrasle, kao što ćemo videti, sa umetnicima koji pronalaze moćne metafore u Kerolovoj priči.

Ali od prvog trenutka njenog objavljivanja, Alisa je probila granice „dečje književnosti", do te mere da je list Nejšn mogao da sugeriše da je knjiga zapravo više za odrasle nego za decu.

Kerol je znao šta radi: doneo je mudru odluku da je ilustruje Džon Tenijel, koji se nije vezivao za dečje knjige - umesto toga, bio je slavan kao karikaturista Panča, gde je ismevao političke ličnosti.

Tenijel je bio moćniji u tom odnosu - bio je toliko nezadovoljan kvalitetom prvobitnog otiska u knjizi da je insistirao da se uradi nov napravivši veliki trošak.

U međuvremenu, objavljivanje Alise s one strane ogledala toliko se odužilo zato što je Kerol morao da čeka da se ovaj oslobodi drugih obaveza.

Alisa na čajanci Ludog šeširdžije, 1865; ilustracija; Džon Tenijel, koji je bio poznat po ismevanju političara kao karikaturista Panča
V&A
Alisa na čajanci Ludog šeširdžije, 1865; ilustracija; Džon Tenijel, koji je bio poznat po ismevanju političara kao karikaturista Panča

„Vladalo je osećanje je li ova knjiga samo za decu ili je i za odrasle?", kaže Bejli.

„Izbor ilustratora iz Panča i dodvoravanje odrasloj publici očigledno je bar delimično bila na Kerolovom umu. Bio je to veoma strateški potez."

Tenijelovi prepoznatljivi, često prelepi, često blago uznemirujući crno-beli drvorezi postali su momentalno - i trajno - popularni.

Možda bi bio iznenađen brojem artikala na Etsiju danas sa njegovim crtežima, ali možda i ne bi: vrlo brzo posle objavljivanja, Tenijelove slike naširoko su korišćene za viktorijanske suvenire.

Muzejska postavka u galeriji sadrži primere originalnog „brendinga" Alise, od kutija za kolače do igraćih karata.

Adaptiranje Alise

Od samog početka, slika „Alise" oduvek je bila od centralne važnosti.

Tenijel je svakako postavio letvicu izuzetno visoko za ilustracije - on je ustanovio mnoge od arhetipova Zemlje čuda koji istrajavaju u svakom mediju, od njene haljine sa keceljom do Šeširdžijinog cilindra.

Deo razloga zašto je Alisu toliko lako iznova izmaštati jeste zato što je ona toliko dobro kodifikovana - što umetnici i koriste i izvrću naglavačke.

Neke stvari koje doživljavamo kao izrazito Alisom u zemlji čuda, međutim, ne potiču od Tenijela.

Proces adaptiranja Alise započeo je vrlo brzo - prva pozorišna verzija postavljena je 1876. godine - ali Bejli ističe da se tradicija plavokose Alise „nije primila sve do Holivuda, kad je to postao definitivni tip glumice."

Rut Gilbert, Šarlota Henri i Kerol Marš igrale su ultraženstvene Alise sa dugim kovrdžavim loknama u igranim filmovima koji su se pojavili tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

Ali svakako je Diznijev animirani film u koloru iz 1951. godine zauvek zakovao trend plavuše, a Dizni je uspostavio i da Alisa nosi plavu haljinu (prva kolor verzija knjige zapravo je za haljinu koristila žutu).

A ako mislite da Češirski mačak „mora" da bude roze i ljubičast, ili očekujete da Beli zec govori: „Kasnim! Kasnim! Na veoma važan sastanak!", to je takođe Voltova zasluga.

Diznijev animirani film iz 1951. godine u koloru postavio je trend za plavokosu Alisu u plavoj haljini
Disney
Diznijev animirani film iz 1951. godine u koloru postavio je trend za plavokosu Alisu u plavoj haljini

Alisa koju očekujemo danas možda je usput dobila holivudski tretman, ali jedna od najupečatljivijih stvari u vezi sa likovima iz Zemlje čuda jeste koliko se oni lako preoblikuju ili iskrivljuju prema umetnikovoj viziji, a da istovremeno i dalje ostanu prepoznatljivi.

Svoju Alisu ponudilo je više od 300 ilustratora: od vizije Artura Rakama o kapricioznom vilinskom detetu iz 1905. godine do autorke i ilustratorke Mumijeva Tove Janson i njene mekše i impresionističke interpretacije iz 1966. godine, do političkog karikaturiste i dečjeg ilustratora Krisa Ridela i njegove verzije objavljene prošle godine, u kojoj junakinja izgleda mnogo više kao prava Alisa Lidel.

Neki umetnici unose vlastiti stil, serija Salvadora Dalija neizbežno sadrži njegov prepoznatljivi oklembešeni sat; Ludi šeširdžija i Martovski zec Ralfa Stedmana izgledaju više kao da su ispali iz njegovih ozloglašenih ilustracija za Paranoju u Las Vegasu Hantera Tompsona, dok knjiga Jajoija Kusame iz 2012. godine sadrži više njegovih prepoznatljivih tufnica i tikvi od većine drugih Zemlji čuda.

Uprkos oslanjanju originalnih priča na igru rečima, jezičke zvrčke i nonsens, Alisa je postala tolika velika ikona da se često koristi kao merilo čak i u okviru prevashodno vizuelnih medija.

Kad je Kristofer Vildon prvi put predložio baletsku verziju, njegov dizajner Bob Krouli navodno je pomislio da je ovaj „potpuno poludeo" kad je odlučio da napravi Zemlju čuda bez reči.

Ali predstava Kraljevskog baleta iz 2011. godine bila je ogroman hit - poprilično zaslugom upravo Kroulijevog dizajna, koji je kombinovao prepoznatljive Alisine simbole sa klasičnim baletskim suknjicama i najsavremenijom scenskom opremom, od projekcija optičke umetnosti do višedelne lutke Češirskog mačka.

Kraljice-Srce izlazila bi i zastrašujuće ogromne krinoline-trona-tenka, da bi se otplesala parodija sekvence iz baleta Uspavana lepotica: istovremeno veoma u duhu Luisa Kerola i veoma baletski.

„Magija i misterija"

Alisa je oduvek bila merilo i za modu. Vivijen Vestvud, Zek Pozen, Viktor i Rolf, i Džon Galijano svi su poslali na modnu pistu kreacije inspirisane Kerolovim likovima i Tenijelovim crtežima, dok su transformativne, onozemaljske mogućnosti Zemlje čuda oduvek bile privlačne za modne foto-sesije.

„Mislim da je mnogo ljudi inspirisano magijom i misterijom, kao i ludilom priče o Alisi", kaže legendarna kreativna direktorka Voga Grejs Kodington u nedavnom onlajn razgovoru.

„Ona je 2003. godine režirala foto-sesiju Eni Lajbovic za Vog, u kojoj su modni kreatori dobili uloge likova iz Zemlje čuda.

„Bio je tu Stiven Džons kao Ludi šeširdžija; Viktor i Rolf kao Tvidldi i Tvidldam. Žan Pol Gotije bio je Češirski mačak, zato što se uvek smeši i uvek nosi pruge", prisetila se Kodington.

Nanovo izmišljanje Alise nije, međutim, samo vizuelno pitanje: čin reinterpretacije neizbežno u prvi plan iznosi šire kulturološke i društvene preokupacije.

Tim Voker je 2018. godine snimio serijal o Zemlji čuda za Pirelijev kalendar koristeći isključivo crne učesnike, među kojima model Daki Tot kao Alisu, Rupol kao Kraljicu-Srce i Vupi Goldberg kao Vojvotkinja.

Snimanje je snagu crplo iz novine što crna glumačka podela tumači ekstremno poznate arhetipove Alise u zemlji čuda.

Tim Voker je 2018. godine snimio serijal Zemlje čuda sa čisto crnom glumačkom podelom
Tim Walker Studio courtesy of Pirelli
Tim Voker je 2018. godine snimio serijal Zemlje čuda sa čisto crnom glumačkom podelom

„Nikad nisam video crnu Alisu i zato sam želeo da pokažem na koji sve način fiktivne ličnosti iz sveta fantazije mogu da budu predstavljene, kao i da istražim predstave o lepoti koje se menjaju", navodi se Voker u katalogu galerije u kojoj je trenutna postavka.

Alisa je često postajala mesto ili simbol šire društvene promene.

Bejli ističe kako su jedno od najranijih prisvajanja izvele upravo Sifražetkinje; pronašla je u arhivu pozorišni komad iz 1911. godine Alisa u Ganderlandu, „koji je pokazao kako je Alisa postala heroina za novu ženu novog veka".

Postavka je bila deo kampanje za jednake plate.

Tridesetih i četrdesetih, Kerolova priča postala je osnivački tekst za novi umetnički pokret.

Nadrealisti, pozivajući se na Frojdove teorije o nesvesnom, takođe su očekivano bili privučeni Kerolovom nelogičnom snolikom naracijom.

Gardijanov prikaz prve nadrealističke izložbe u Velikoj Britaniji iz 1936. godine čak je koristio Alisu da objasni njihove slike: „Ako jedan Luis Kerol može da stvori svet gusenica koje puše lulu, zašto onda jedan Maks Ernst ili Žuan Miro ne bi našli ekvivalent takvog sveta u slikarskoj boji?".

Slike Ernsta, Edvarda Bure, Leonore Karington i Doroteje Taning verovatno su interpretacije koje nas vode najdalje od osovine Tenijel/Dizni, pojačavši zlokobne ili uznemirujuće aspekte Zemlje čuda, poigravajući se sa razmerom i neizvesnošću.

Tu su mračni hodnici, predimenzionirana lica, jezive devojčice sa nakostrešenom kosom.

Ovo je ceđenje materijala iz podsvesnog, ali ponovo pročitajte Kerolove priče i pronaći ćete sasvim dovoljno nezadovoljstva, straha i iskrene opasnosti u svoj toj otkačenosti.

Vodenaste, apstraktne ilustracije Salvadora Dalija za Alisu u zemlji čuda došle su kasnije, 1969. godine - tada je Alisa već uživala drugi kulturološki „momenat".

Zemlja čuda uredno je prisvojena kao psihodelično iskustvo: halucinacije koje šire svest, gde razna stvorenja govore, telo vam se menja i osećate potrebu da se zapitate ko ste vi uopšte.

Na izložbi se pojavljuju verzije Alise više od 300 umetnika i ilustratora - na Dalijevima se pojavljuju njegov legendarni oklembešeni sat
Salvador Dali / Dallas Museum of Art
Na izložbi se pojavljuju verzije Alise više od 300 umetnika i ilustratora - na Dalijevima se pojavljuju njegov legendarni oklembešeni sat

U ovoj eri ima raznih interpretacija Alise u izobilju. Adrijan Pajper i Džozef Makhju uradili su dela inspirisana Alisom u karakteristično uskomešanim drečavo roze i narandžastim bojama iz psihodelične umetnosti.

I muzičari su se ubacili u priču, od izvanrednog usporenog hita White Rabbit iz 1967. grupe Jefferson Airplane do I am the Walrus Bitlsa, sa Džonom Lenonom koji je bio inspirisan pesmom Morž i stolar iz Alise u svetu s one stranu ogledala.

Ilustracije Ralfa Stedmana uredno opisuju samog Lenona kao gusenicu, dok je nemački umetnik Sigmar Polke kolažirao Tenijelovu originalnu gusenicu u svoje tripozne tufnaste radove.

Ima još tufnica u Jajoi Kusaminom „hepeningu" iz 1968. godine, gde goli istačkani performeri poskakuju oko statue Alise u Central parku.

„Alisa je bila prabaka hipija. Kad se osećala loše, ona je bila prva koja bi uzela pilule da je malo podignu", izjavio je Kusama, možda čak i preteravši s objašnjavanjem.

Niz zečju rupu

Sve je to trajno transformisalo naše razumevanje Alise, do te mere da se prvobitno nevini elementi sada često koriste kao reference na supstance koje menjaju svest: gusenica koja puši lulu, pečurke, sleđenje belog zeca.

I zaista, 1971. godine edukativni film američke vlade, Radoznala Alisa, opisao je likove iz Zemlje čuda kao različite tipove zavisnika od narkotika: gusenica je bila navučena na travu; Martovski zec na amfetamine; puh na barbiturate.

Namera je bila da se od ove aktivnosti odvrate deca, ali je umesto toga postignut kultni status kao prijatno tripozno psihodelično delo samo po sebi.

Nisu, međutim, sve Alise iz tog perioda bile vesele - ilustracije Pitera Blejka iz 1970. godine možda su prepune živopisnog cveća i šara, ali je njihovo sveukupno raspoloženje sumorno.

Alisa tugaljivo zuri u posmatrača; Ludi šeširdžija deluje samosažaljivo u zatvoru. Uprkos njihovim bojama, deluju kao da su izašle iz sveta neobične BBC-jeve adaptacije u režiji Džonatana Milera iz 1966. godine.

Snimljena u otrežnjujuće crno-beloj tehnici, sa svim likovima odigranim kao prepoznatljivim (obično višeklasnim) „tipovima" umesto kao životinjama, od svih adaptacija Alise ova istinski najviše odaje utisak sna.

Ukoliko poznajete dobro original, ništa vam neće biti jasno, a malo je verovatno da će se dopasti deci.

bbc adaptacija
BBC
BBC-jeva adaptacija u režiji Džonatana Milera iz 1966. godine snimljena je u trezveno crno-beloj tehnici, sa svim likovima odigranim kao „tipovima" umesto kao životinjama (BBC)

Miler unosi zlokobnu atmosferu u čitav projekat i razvija ideju da je Zemlja čuda nelogičan svet odraslih u kom dete pokušava da se snađe.

Ipak, kao satira društva ograničenog besmislenim konvencijama koje nameću vladajuće klase, odaje utisak prepoznatljive interpretacije šezdesetih - baš kao i filmska muzika sa sitarom Ravija Šankara.

A Alisa u zemlji čuda kao priča o odrastanju nešto je što se često ističe u narativnim adaptacijama u pozorištu i na televiziji, ili čak u muzici - konceptualni album Litl Simza iz 2017. godine Stillness in Wonderland koristio je Alisu kao okvir za samospoznaju.

Ali Alisin potencijal kao simbola za pubertet (sve te telesne promene!) ili nadolazećeg pretvaranja u ženu takođe je nešto što je privlačilo uznemirujuću perspektivu.

Serija fotografija Ane Gaskel mladih devojaka nalik Alisi - koje nekad maltretiraju jedne druge ili su im tela fizički isprepletena - uznemiruju i sabotiraju ideju nevine devojčice.

Fotografije Ane Gaskel mladih Alisa uznemiruju i sabotiraju ideju nevine devojčice
Solomon R Guggenheim Museum, courtesy Galerie Gise
Fotografije Ane Gaskel mladih Alisa uznemiruju i sabotiraju ideju nevine devojčice

Najskorija tumačenja Alise odražavaju vremena u kojima je čitana - i zato ne čudi što je ona u 21. veku postala digitalna.

Mračna kompjuterska igra Alisa Ameriken Mekgija stavlja Alisu u ulogu traumirane akcione heroine, koja se bori protiv negativaca kao što su Džebervok i Kraljica-Srce u svojoj mračnoj podsvesti.

U mjuziklu Dejmona Alborna wonder.land, propadanje u zečju rupu transformisano je u usisavanje u digitalni svet, s usamljenom tinejdžerkom koja preuzima Alisu kao avatar u onlajn igri.

„Zemlja čuda uvek je moćna metafora ili ideja sa kojom može nešto da se radi", kaže Bejli.

A muzejska postavka u zainteresovana je upravo za to: kako je otkačena priča jednog čoveka, osmišljena da bi zabavila devojčicu, omogućila tolikim generacijama čitalaca i tolikim nemirnim umetnicima da pođu niz zečju rupu vlastite mašte.

„Knjiga ima toliko fenomenalno mnogo ideja i koncepata u sebi, a ipak ostavlja prostora i za novu kreativnost", kaže Bejli.

„To je zaista Biblija za maštu."


Pratite nas na Fejsbuku i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima