Sredinom marta, dok su gradovi širom sveta uvodili mere zbog pandemije korona virusa, a države polako zatvarale granice, Toni u Beogradu i Meri Kejt u Njujorku počeli su da osećaju prve tegobe koje odgovaraju simptomima bolesti Kovid-19.
Ni tridesetogodišnji Toni, ni deset godina starija Meri Kejt, nikada nisu dobili zvaničnu potvrdu da su bili zaraženi korona virusom.
Ni Toni ni Meri Kejt ne puše, oboje rekreativno trče i kažu da žive prilično zdravo. Meri Kejt ima blaži oblik astme, a Toni nema ozbiljnije zdravstvene tegobe.
Razboleli su se u svega nekoliko dana razlike i oboje su se oporavili krajem marta. Rezultati njihovih poslednjih testova na korona virus bili su negativni.
Za BBC na srpskom pričaju kroz šta su prošli.
- Korona virus: Kolike su šanse da ću umreti ako se zarazim
- Korona virus: Mogu li maske da vas zaštite od bolesti ili zagađenja
- Korona virus: Zašto je hala Beogradskog sajma izabrana za „karantin"
Prvi simptomi
„Umorila bi me čak i šetnja od kreveta do kuhinje", priča tridesetogodišnji Toni Romano, Francuz koji već šest godina u živi Beogradu.
Prijatelji u Beogradu znaju ga po nadimku Toni Luks, zbog istoimene marketinške agencije koju vodi.
Toni je početkom marta bio na poslovnom putovanju, a posetio je Tel Aviv, Lion i Ženevu.
„U Srbiju sam se vratio 9. marta. Nekoliko dana kasnije, počeo sam da osećam slabost i malaksalost", kaže on.
Svetska zdravstvena organizacija proglasila je pandemiju korona virusa 12. marta.
Iste nedelje, nešto više od 7.000 kilometara i šest vremenskih zona daleko, Meri Kejt Bojton probudila se sa prvim simptomima u njujorškoj četvrti Kvins.
„Kada sam ustala 13. marta ujutro, jednostavno sam znala da imam koronu", kaže Meri Kejt za BBC na srpskom.
„Tek se počelo sa uvođenjem mera, za mnoge u Njujorku to je bio poslednji dan odlaska u kancelariju. Meni je bio prvi dan da radim od kuće".
Ona kaže da svi znaju kakav osećaj stvara bol u grlu i da ovo nije ni nalik.
„Nije to bio uobičajeni bol u grlu. Dnevno sam pila po 10-15 šolja vrelog čaja, jer je samo to moglo da mi ublaži bolove".
„Osećala sam malaksalost, onda sam kroz nekoliko dana dobila i groznicu koja je postajala sve gora i gora. Teško je objasniti, zato što je i ta groznica drugačija od bilo čega što sam imala do tada", kaže Meri Kejt.
Jedan od ređih simptoma korona virusa je nestanak čula mirisa i ukusa. U ovom videu, Meri Kejt seče i jede čitave kriške limuna, a da ne trepne.
„Desetak dana nisam ništa osećala", kaže ona.
Nepremostivi zid ćutanja u Beogradu
U ponedeljak 16. marta, u Srbiji su na snagu stupile prve mere u vezi sa proglašenjem vanrednog stanja. Iste nedelje, Tonijevi simptomi su se pogoršali.
„Počeo sam da imam probleme sa disanjem, pa sam pozvao hitnu pomoć", priča Toni.
„Odvezli su me na Kliniku za infektivne i tropske bolesti gde su me stabilizovali i testirali nakon nekoliko sati čekanja, a onda sam vraćen kući".
Nekoliko dana kasnije, Toni je ponovo završio na klinici, ovaj put u težem stanju.
„Te večeri, dok nije došla hitna pomoć, osećao sam se kao da umirem. Jako sam teško disao".
Toni je 21. marta sa infektivne klinike prebačen u KBC „Dragiša Mišović".
Pored virusa, Tonija su, kao stranca koji živi u Srbiji, dodatno mučili problemi u komunikaciji sa medicinskim osobljem.
Niti on govori srpski dovoljno dobro da razgovara sa lekarima ili popuni medicinske upitnike, niti je među osobljembilo onih koji vladaju medicinskim engleskim da bi mu objasnili sve što ga zanima.
Zbog toga je, kako kaže, često bio zbunjen.
„Bilo je jako frustrirajuće. U KBC-u sam se triput spakovao, ali mi nije rečeno gde idem i svaki put sam mislio da će me pustiti kući, a u stvari su me premeštali u drugu sobu.
„Kada su me 29. marta poslali (u privremenu bolnicu) na Sajam, nisam ni znao gde idem dok nismo stigli", navodi Toni.
Pored toga, kaže da je uradio tri testa na korona virus i da su mu pet puta vadili krv.
Međutim, rezultate mu niko nije saopštavao.
„U KBC-u sam insistirao da mi kažu rezultate, zbog čega se doktorka u jednom trenutku naljutila i prestala da me obilazi. Od tada me je obilazila samo sestra", priča Toni.
Kaže da je pokušao da sazna rezultate testa „prvo preko osiguranja, a onda i preko Ambasade Francuske, ali niko nije mogao da dobije bilo kakvu informaciju".
„Dodatno me je iznerviralo kada sam shvatio kako stvari funkcionišu: moja cimerka u bolničkoj sobi, rekla mi je da je saznala rezultate preko svojih kontakata u BIA. A meni niko ništa nije govorio", navodi Toni.
Određena mu je terapija, ali mu i pored upornih pitanja niko mu nije objasnio o kojim se lekovima radi.
„Dobijao sam puno lekova, neke sa pakovanjem, neke bez. Za te sa pakovanjem sam se konsultovao sa svojim privatnim lekarom i onda sam uzimao. Ostalo sam se pravio da sam popio, a u stvari bacio", priznaje Toni.
Prva grupa od 33 pacijenata sa lakšom kliničkom slikom je 29. marta prebačena u privremenu bolnicu na Sajmu. Među njima je bio i Toni.
„Zbog jezičke barijere, nisam znao da je Sajam tek otvoren, ali mogao sam da naslutim da je sam početak jer je sve bilo vrlo dezorganizovano", priča on.
„Po dolasku, temperaturu su triput izmerile tri različite osobe. Imao sam utisak da nas se osoblje plaši. Tu sam opet probao da saznam rezultate, ali svi su se samo izmicali po nekoliko koraka i govorili mi da se vratim u krevet".
On dodaje da je na Sajmu bilo hladno.
„Spavao sam u odeći, sa tri vojna ćebeta. Kada smo stigli, primetio sam da su svuda po ćebadi bile travčice slame.
„Nisam znao šta sledi i kada ću moći da izađem", prepričava Toni.
Prebukirane bolnice
U Sjedinjenim Američkim Državama, broj zaraženih je prešao milion ljudi. Do sada je preminulo više od 58.000 ljudi, više nego tokom rata u Vijetnamu.
Njujork je najteže pogođen američki grad, u kojem je registrovano više od trećine svih slučajeva Kovid-19.
„U početku sam pokušavala da radim bez obzira što sam se razbolela", kaže Meri Kejt.
Kaže da je bilo „boljih i lošijih dana."
„Nekad bih se probudila i pomislila da se oporavljam, a sledećeg dana je već bilo mnogo gore, pa opet bolje", priča Meri Kejt.
I danas smatra da je imala sve simptome korona virusa o kojima je čitala na internetu.
„Kratak dah, bol u grudima, užasne glavobolje. Znojila sam se toliko da bi se ceo krevet natopio, a onda sam se nakon nekoliko sati budila tresući se od hladnoće.
„Kada sam 24. marta počela stvarno teško da dišem, pozvala sam drugaricu, medicinsku sestru, i ona mi je rekla da se javim u urgentni, što sam i uradila".
Meri Kejt stanuje u blizini bolnice Elmhurst u Kvinsu, čiji su prizori prebukiranih hodnika i soba obišli su svet krajem marta.
„Imala sam sreću da sam mogla da biram, pa sam ipak otišla u Univerzitetsku bolnicu Langon na Menhetnu, gde je bilo nešto manje napeto", kaže Meri Kejt.
Međutim, ni u ovoj bolnici nije bilo dovoljno mesta, niti dovoljno testova.
„Doktorka se izvinila nekoliko puta i rekla mi da ne mogu da me testiraju, jer se testovi čuvaju samo za ljude koji su životno ugroženi.
„Rekla mi je da je videla stotine ljudi sa istim simptomima kao što ja imam, konstatovala mi je upalu pluća i dala mi antibiotike".
Meri Kejt kaže da se doktorka zatim ponovo izvinila što mora da je pošalje kući.
„Rekla mi je da me nikad ne bi poslala kući sa upalom pluća kakvu sam imala, ali da su prebukirani".
Kod kuće je, kaže, iskašljavala sluz za koju sumnja da su mrtve ćelije pluća, što se ponekad dešava sa obolelima od Kovid-19.
'Samo sam postojala'
„Onda je došao period potpune emotivne obamrlosti. Samo sam postojala.
„Nisam osećala ništa - nisam bila tužna, nije me bilo strah, nekoliko puta sam pomislila da je to to, sada ću umreti, i bila sam potpuno smirena, kao da nisam mogla da osetim bilo šta", kaže Meri Kejt.
Oporavak je trajao dugo.
„Kod mene je sve to trajalo nekih pet nedelja, duže nego što je uobičajeno, možda zbog toga što imam blaži oblik astme".
„Zanimljivo je što mi je apetit skočio, jela sam triput više nego inače, ali se nisam ugojila", kaže ona.
„Verovatno se telo toliko mučilo sa virusom da mu je bila potrebna dodatna energija".
Povratak u „normalu"
U Americi se od korona virusa oporavilo više od 130.000 ljudi. Meri Kejt nije sigurna da je ušla u zvaničnu statistiku, pošto nije testirana.
Ona procenjuje da će joj trebati još dva do tri meseca pre nego što bude mogla da se vrati vežbanju i uobičajenom tempu života.
„Bila sam zatvorena u kući od kada je život počeo da se menja. O svemu sam mogla da pročitam u medijima i na društvenim mrežama, ali tek sam nedavno videla kako to zapravo izgleda", kaže ona.
Sada slobodno izlazi napolje, a kaže da ljudi u Kvinsu i dalje često izlaze, šetaju decu i pse, vežbaju napolju.
„Međutim, osećam da vlada opšta zabrinutost, za sve naše komšije koje su pogođene ovom situacijom. Mali biznisi su na ivici opstanka, gase se restorani koji su postojali više od dvadeset godina.
„Počinjem da shvatam da u stvari niko nema predstavu kako će život izgledati kada se sve ovo završi".
Toni je sa Sajma otpušten 31. marta i određena mu je samoizolacija u trajanju od 28 dana.
„Konačno me je neko obavestio o rezultatu na Kovid-19, da je bio negativan".
„To je bilo veliko olakšanje. Bio sam jako srećan što konačno mogu da se istuširam", kaže Toni.
On dodaje da su pacijenti sa Sajma razvezeni kućama autobusom.
„Dali su mi i neki papirić koji je bio na srpskom, kao neki otpusni list.
„Tokom samoizolacije, neko je zvao telefonom da me proveri, ali ne znam ko, niti su govorili engleski. Shvatili su da ja ne govorim srpski, pa su čak prestali da zovu", navodi Toni.
Toni je jedan od 1.260 ljudi u Srbiji koji su se oporavili od Kovid-19, prema zvaničnim podacima.
„Sada moram da se koncentrišem na posao, da mislim o svojim zaposlenima i marketinškoj agenciji", kaže on.
Mere u Srbiji polako popuštaju, ali je povratak u normalu još uvek daleko.
- ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
- MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
- DA LI ĆE BITI VAKCINA? Dosadašnji napredak u istraživanjima
- KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više
Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
12. 11. 2024.
"Ko umije, njemu dvije"
Radivoje Milenković Čitalac