Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

20:18, 2. 5. 2020.

| BBC News na srpskom

Mračna strana surfovanja na velikim talasima - samouništenje i preživljavanje

Autor: BBC News na srpskom

„Moj muž je povikao: 'Tebe nije briga ako umreš, ako ostaviš mene i tvoju majku!' Uzvratila sam: 'Nije. Ja samo želim da živim svoje snove.'"

Mercedes Majdana je postala opsednuta velikim talasima. To ju je uzbuđivalo. Kad god bi išla da surfuje, sve bi više rizikovala. Sve dok, jednog dana, stvari nisu pošle naopako.

Majdana je 12. marta 2014. godine učestvovala u svetskom takmičenju Nelskot Rif vejv klasik, koje se održavalo na obali Oregona, u SAD.

„Uhvatio me je talas visok deset metara i prosto sam se ukočila", kaže ona. „Potopio me je, a daska me je udarila u čelo."

Majdanu su spasli, ali je imala teško krvarenje. Kada je izvučena na obalu, odvezli su je u bolnicu. Lekar je spojio lepkom rez iznad njenog oka.

Rekao je da ima „blagi potres mozga, ništa zabrinjavajuće", i otpustio je.

Ali Majdana je znala da nešto nije kako treba.

„Odmah posle nesreće nisam mogla da tačno da kažem šta je posredi, ali te noći sam nekoliko puta povratila", kaže ona.

„Hitno su me odvezli u bolnicu, gde je urađeno još jedno skeniranje - ali, opet su mi rekli da je sve u redu."

Daleko od toga da je sve bilo u redu. Kako su dani prolazili, kod kuće, na Havajima, Majdanino stanje se pogoršavalo. Imala je sve manje snage. Nije mogla dokraja da učestvuje u razgovoru, da šalje poruke, pa ni da šeta psa.

Postala je zbunjena, paranoična, uznemirena i depresivna. Kad god bi otišla kod lekara, rekli bi joj da se odmara i dali joj antidepresive.

„Ostala sam bez svega u životu", kaže ona. „Ostala sam bez karijere. Bez zdravlja. Razvela sam se. Ostala sam bez novca. Čak sam ostala i bez psa.

„Pomišljala sam na samoubistvo i to je bilo strašno, jer je trajalo dve godine. Kao duga, neprekidna misao."

Posle gotovo dve godine, Majdana je i dalje bila bolesna i spremala se da odustane.

Činilo se da nema objašnjenja za njeno stanje. Ništa nije funkcionisalo, te je odlučila da stupi u kontakt sa još jednim surferom - Šonom Dolarom. Dolar se takođe oporavljao od povrede u nesreći na velikom talasu.

„Uvek za njega govorim da mi je spasao život", kaže Majdana.

„Najvažnije od svega je to što mi je pokazao da nije odustao. Ja sam već bila spremna da dignem ruke. Padalo mi je na pamet da ću ceo život proživeti uz strašan potres mozga - što prati zamor, depresija, uznemirenost. Ništa nisam mogla da radim. Pomišljala sam: 'U redu, treba samo da sačekam svoju smrt i da se nadam da će se desiti brzo'.

„Ali kada sam spustila slušalicu, bilo me je sramota što sam se predala. Pomislila sam: 'Dobro, ako on to radi, onda moram i ja'.

To je bio najvažniji deo zagonetke.

„On me je uputio na fondaciju u Kaliforniji koja se bavi potresom mozga. Džil, gospođa koja vodi fondaciju, bila je poput anđela. Vodila me je tokom svakog koraka na tom putu, svakog dana u godini."

Majdanino stanje je počelo da se popravlja. Ubrzo se osećala dovoljno snažnom da se izvuče, da pomisli kako joj promena koristi. Nije bila u pravu. Ispostavilo se da je tek na početku.

Short presentational grey line
BBC

U februaru 2016. Majdana je odlučila da se odseli sa plaža Havaja. Prihvatila je posao u Teksasu i počela da prodaje osiguranje.

Ali dugački radni dani i stres povezan s radom po ugovoru su je iscrpeli, tako da je dala otkaz posle šest meseci. I dalje joj nije bilo nimalo bolje. Odlučila je da mora sve da uloži na oporavak.

Isprobala je nove tretmane. Ubrizgavali su joj kiseonik u krvotok - „bio mi je potreban da ishranjuje mozak". Išla je kod raznih neurologa - „morala sam da korigujem pokrete očiju".

Išla je na tretmane kako bi ispravila kičmu. Tvrdi da je tokom cele jedne godine šest sati dnevno njen posao bio da se oporavi.

Konačno je počela da vidi napredak - ali ubrzo je izgubio zamah. Stari simptomi su se vraćali. Šta se dešavalo?

„Završila sam na jednoj kalifornijskoj klinici, gde su uradili SPECT [jednofotonska emisiona kompjuterizovana tomografija] skeniranje kako bi videli šta se zaista dešava u mom mozgu - koji su delovi bili aktivni, a koji uspavani", kaže ona.

„Moj mozak je uglavnom bio zaceljen, ali patila sam od teškog posttraumatskog stresnog poremećaja. Plan oporavka se preusmerio na emocionalno zdravlje i u tom trenutku se moja dijeta u potpunosti promenila.

„Batalila sam šećer, mlečne proizvode, svu procesuiranu hranu i alkohol. Morala sam veoma zdravo da se hranim. Dali su mi suplemente koji poboljšavaju funkciju mozga, kao što su riblje ulje i razni vitamini, i terapiju koja će se usredsrediti na moje emocije. Dali su mi odgovarajuće antidepresive. Ubrzo posle toga počela sam da se oporavljam."

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) mnogi povezuju sa vojskom, i ne očekuje se da se javi kod surfera. Za Majdanu je definicija - „anksiozni poremeđaj uzrokovan veoma stresnim, zastrašujućim ili uznemirujućim događajem" - postala jasna.

Pre njene velike nesreće 2014. godine, Majdana nije uviđala da svako zastrašujuće iskustvo doprinosi njenoj traumi.

„Kada vam je ozleđen mozak, ne smete da uđete u mašinu za veš i pustite je da mlatara na sve strane", kaže ona.

„Slagala sam potrese mozga na potrese mozga, jer svaki put kada bih se srušila sa talasa, to bi prodrmalo moj mozak. Jednom sam ostala zaglavljena u pećini na sprudu i zamalo se udavila. To je ostavilo duboku traumu. Rasplakala bih se bilo gde, u supermarketu, recimo.

„Drugom prilikom, dok smo živeli u kući s pogledom na plažu, mog muža je prožeo čudan osećaj dok je gledao televiziju. Pogledao je napolje i video moju ljubičastu dasku kako pluta na horizontu. Istrčao je i pronašao me na obali kako krvarim.

„Uporno je tražio od mene da prestanem da surfujem na velikim talasima, pošto sam zarađivala ozbiljne povrede, i plašio se za moj život. Ali nisam ga slušala.

„Preklinjao me je da ne idem na Maui. Rekao je da su to ogromni talasi, da nisam spremna, da to nije moj nivo. I bio je u pravu, nisam bila na tom nivou. Ali oglušila sam se i svejedno otišla tamo.

„Surfovala sam na talasu visokom preko deset metara i našla se u zoni udara, a zatim su se tri talasa visoka petnaest metara srušila iznad mene. Neko je na skuteru došao da me spase, ali motor je zakazao, posle čega nas je pokosio još jedan talas od petnaest metara. Tog dana sam mislila da ću umreti. Činilo mi se da sam pod vodom čitavu večnost. Vratila sam se kući i rekla: 'Zamalo da umrem'. Moj muž je bio veoma ljut.

„Rekao je: 'Tebe nije briga ako umreš, ako ostaviš mene i tvoju majku!' Uzvratila sam: 'Nije. Ja samo želim da živim svoje snove.'"

„Odmicala sam putem samouništenja i on je tome svedočio godinama. Sada, iz ove perspektive, shvatam da sam tog dana na Mauiju potpuno ukinula sopstvena ograničenja, nisam umrla i uvidela sam da se više ne plašim smrti. To je bilo opasno."

Devet dana kasnije, uprkos muževljevom savetu, Majdana je otišla u Oregon, na takmičenje Nelskot rif big vejv klasik, ne znajući da će joj ono biti poslednje.

„Mislila sam da sam neuništiva", kaže ona.

„Smrt više nije bila strašna. Bila sam potpuno nerazumna. I, kada sam se vratila kući posle još jednog bliskog susreta sa smrću, moj muž je shvatio da naprosto ne slušam i da nema nameru da guši moju opsesiju surfovanjem na velikim talasima. Posle nekoliko meseci smo se razišli.

„Donekle mi je drago što sam doživela potres mozga. Nisam bila svesna toga da idem ka sopstvenom uništenju. Sada uviđam da je to što sam radila sumanuto."

Međunarodna surferska asocijacija smatra da je potres mozga „veoma važan problem za surfere". U njoj smatraju da je „dobrobit sportiste uvek na prvom mestu".

U toj organizaciji tvrde da se svi događaji „brižljivo prate" kako bi se obezbedilo da protokoli u slučaju potresa mozga budu „po najvišim standardima" kad je reč o podizanju svesti o tome i istraživanju opasnosti od povreda glave. Majdana žarko želi da učestvuje u podizanju te svesti.

„Previše ima onih koji ne znaju da pate od potresa mozga", kaže ona. „To je nevidljiva povreda i zbog toga je toliko kompikovana. Ljudi to ne shvataju.

„U surfovanju, ljudima treba pristup tim informacijama kako bi znali šta da rade ako dožive potres mozga. Morate biti na oprezu. Šta se dešava tokom sledećeg meseca, a ne samo narednih dana ili nedelja. Menja li se vaša ličnost? Menja li vam se raspoloženje? Kako stojite sa energijom?

„Mislim da nije realno zahtevati da nosimo kacige sve vreme, pošto kod surfovanja postoji želja da budete slobodni, u skladu sa prirodom. Ali smatram da, kada ste okruženi plitkim sprudovima i moćnim talasima, definitivno treba da nosite kacigu - a u surfovanju na velikim talasima to bi bio veliki napredak.

„Fondacija posvećena potresu mozga tražila je od sportista da doniraju svoj mozak. Kad budem umrla, neće mi više trebati, pa se nadam da će pomoći da se dođe do mnogih odgovora."

Short presentational grey line
BBC

Majdanu, koja ima 38 godina, sada više ne uzbuđuje previše toga, ali to joj ne smeta. Radi kao stilista.

„Polako navikavam mozak na to da bude srećan i zadovoljan sadržajem jednostavnog života, bez velikih uspona i padova i naleta adrenalina, koji su bili veoma zabavni, ali se za njih plaća ogromna emocionalna i fizička cena.

„Uzbuđenje najsličnije tome dobijam svirajući bas gitaru. Nisam je svirala 15 godina, pošto sam se posvetila surfovanju, ali dok sam se borila sa depresijom, često me je mučila nesanica, pa sam počela da sviram bas noću, da prekratim vreme. Volim to da radim."

Majdana i dalje surfuje. Ali drži se manjih talasa, što je nešto u šta nikad ne bi poverovala pre nesreće.

„Smatrala sam da bez surfovanja ostajem bez identiteta", kaže ona. „Nisam znala ko sam ako nisam surferka na velikim talasima, što je zaista tužno.

„Sada otkrivam da sam ljudsko biće sa raznim kvalitetima. Sve je u tome da se okružite ljudima koji vas vole i radite ono što vas usrećuje."


Pratite nas na Fejsbuku i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima