Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

19:26, 12. 2. 2021.

| BBC News na srpskom

Muzika: Prins, Noel Galager, Džon Lenon i ostale zvezda koje su mrzele vlastite albume

Autor: BBC News na srpskom
Bono, pevač grupe U2
Getty Images
Bono, pevač grupe U2

Snimanje je privedeno kraju. Album je, kaže producent s izvesnom dozom teatralnosti, završen. Ali to je, na mnoge načine, tek početak.

Ponekad tom nečemu što je upravo dovršeno fali malo više da bi bilo remek-delo.

Nečemu što kasnije morate bezbroj sati da propagirate u intervjuima, a još mnogo više da svirate obožavaocima širom sveta (ako imate sreće).

Stjuart Mardok iz grupe Belle & Sebastian bio je prilično strog u izjavi za BBC prema mnogo hvaljenom drugom albumu benda If You're Feeling Sinister, koji je odsvirao u celosti na Pičfork muzičkom festivalu u Čikagu.

On nije prvi muzičar koji nije bio previše oduševljen nekim svojim albumom.

BBC tim je prikupio i druge albume kojih su se odrekli njihovi tvorci.

Oasis - Be Here Now (1997), Standing on the Shoulder of Giants (2000)

Noel i Lijam Galager
Getty Images
Noel i Lijam Galager

Uspon grupe Oejzis sredinom devedesetih bio je i meteorski i haotičan.

Noel Galager je pre toga imao godine i godine da nagomila kontingent klasika koje su se našli na prva dva albuma, ali ogroman uspeh benda postao je grotlo koje je uporno moralo da se hrani.

Pošto su odsvirali dve večeri u Njuvortu koje su oborile sve rekorde i odlaska na turneju po Americi, bend je možda trebalo malo da predahne.

Umesto toga, snimili su naveliko kritikovani Be Here Now.

„Ovo kažem tek sada, kad se osvrnem posle 20 godina… ali nismo smeli da snimimo tu ploču tada", priznao je Galager u video intervjuu iz 2016. godine.

Naredni album benda Standing On the Shoulder Of Giants nije prošao mnogo bolje.

U intervjuu iz 2011. za Grantlend, Galager je zažalio što je snimio taj album, koji se naširoko smatra jednim od najgorih u opusu benda.

„Stigao sam do kraja. U to vreme više nisam imao ni razloga ni želje da snimam muziku. Nisam imao pogonsko gorivo. Delovalo mi je kao da sve to nema nikakve svrhe."

Van Halen - Van Halen III (1998)

Van Hejlen sa Dejvidom Li Rotom
Getty Images
Van Hejlen sa Dejvidom Li Rotom

Van Hejlen (Van Halen) je bio jedan od najcirkuzantskijih kosatih metalskih bendova osamdesetih, predvođenih Dejvidom Li Rotom, većim od crtanofilmskog života.

Rot je pobegao prvi put još sredinom osamdesetih, da bi izgradio solo karijeru, ostavivši Semiju Hagaru da se bavi vokalima.

To je trajalo do 1996. godine. Posle kratkotrajnog i ogorčenog ponovnog okupljanja sa Rotom, Van Hejlen je tad angažovao bivšeg pevača grupe Ikstrim Gerija Šerona da preuzme mikrofon.

Album koji je nastao - Van Hejlen III - producirao je Majk Post, kompozitor slavnih televizijskih tema za serije kao što su Najveći američki heroj i Bluz Hil Strit.

Pesme sa tog albuma mogu da se mere s onima sa albuma Be Here Now grupe Oejzidž po njihovom preteranom trajanju; završna pesma How Many Say I je klavirska balada od šest minuta.

Album se loše prodavao, a njegov naslednik skončao je još u studiju, što je dovelo do Šeronovog odlaska.

Kad je Van Hejlen dobio priliku da izda best-of album 2004. godine, The Best Of Both Worlds, na njemu se nije našla ni jedna jedina pesma sa albuma Van Hejlen III.

The Smiths - The Smiths (1984)

Džoni Mar i Morisi iz The Smiths
Getty Images
Džoni Mar i Morisi iz The Smiths

Debitantski album britanskih indi-pionira nije nastao lako; bend ga je prvobitno snimio u jednom podrumu u istočnom Londonu tokom toplotnog talasa 1983. godine.

Vrućina je bila tolika da su stalno morali iznova da štimuju gitare.

Bend je našao novog producenta - Džon Porter - i krenuo da snima čitav album ispočetka.

Međutim, Morisi nije bio zadovoljan rezultatom, proglasivši ga „nedovoljno dobrim".

Etiketa Rough Trade, koja je potrošila hiljade na projekat nije se složila s njim i album je objavljen, uprkos Morisijevim protivljenjima.

The Beatles - Let It Be (1970)

Bitlsi na krovu Epla sviraju „Get Back"
Getty Images
Bitlsi na krovu Epla sviraju „Get Back"

Čak ni Bitlsi nisu bili imuni na malo revizionizma.

Za njihov dvanaesti - i poslednji - studijski album Let It Be sastali su se slavnim producentom „zvučnog zida" Filom Spektorom, posle ranijih neuspešnih sesija.

Čak i u ono vreme, ono što će postati epitaf benda nije bilo dočekano univerzalnim hvalospevima.

Magazin NME ga je nazvao „kartonskom nadgrobnom pločom", a Roling Stoun je kritikovao izbor Spektora za producenta.

Album je stvorio pukotine koje više nisu mogle da se zaleče.

U intervjuu za Roling Stoun nedugo posle raspada benda, Džon Lenon je rekao da je to iskustvo bilo „mizerno".

Dodao je:

„On je jedan od glavnih razloga zašto su se Bitlsi raspali.

„Ne mogu da govorim u Džordžovo ime, ali ja sam prilično siguran da nam je svim dosadilo da budemo Polov prateći bend", rekao je on.

Orkestarski aranžmani koje je Sepktor dodao u miksu smetali su preživelim članovima benda još godinama nakon što su se raspali.

Pol Makartni je 2003. godine uradio remiksovanu verziju albuma, poznatu kao Let It Be… Naked, sa koje su uklonjeni Spektorovi gudači.

Prins - The Black Album (1987)

Prins
Getty Images
Prins

Momci iz grupe Oejzis misle da su pesme na Be Here Now preduge.

Bitlsi bi više voleli da na Let It Be albumu nije bilo gudača.

Ali Prins? Prins je bio uveren da je njegov album iz 1987. godine The Black Album zapravo zao - i odbio je da ga objavi.

Ploča je prvobitno zamišljena kao nastavak njegovog remek-dela iz 1987. godine Sign O' The Times i bio je namenjen crnačkoj publici nakon niza popičnijih izdanja.

Pre nego što je album trebalo da bude objavljen - skroz u crnom, bez naslova ili bilo kakvog teksta - u štampi su ga nazivali The Funk Bible.

Ali onda je naišla nepredvidiva prepreka: Prins je imao ono što je opisano kao „duhovno prosvetljenje" i počeo je da veruje da je album stvorio zli entitet po imenu Spuki Elektrik.

Odbio je da ga objavi, iako su piratska izdanja počela da se prodaju za ogromne količine novca.

Njegova etiketa Vorners je 1994. godine konačno izdala album u ograničenom tiražu (koji je bio izbrisan mesecima kasnije), ali je Prins održao distancu prema toj svojoj „ukletoj" ploči.

U2 - Pop (1997)

U2
Getty Images

Ranih devedesetih, bend je zamenio kaubojske čizme i sinemaskopsku stadionsku amerikanu za srednjeevropsku letargiju i uznemirujuće naočare za sunce.

Pošto je uzor pronašao u bendovima kao što su Pixies i Ride, bend se vozio na talasu komercijalnog i kritičarskog uspeha.

To eksperimentisanje dostiglo je, doduše, limite sa albumom Pop.

Album koji je izrodio svetsku turneju Popmart imao je popriličnih problema da napusti studio.

Bubnjar Lari Malen morao je na operaciju kičme neposredno nakon što je počelo snimanje, zbog čega je bend strašno kasnio s objavljivanjem.

Potom je proveo tri meseca pokušavajući da pretoči masu muzičkih fragmenata u koherentan album zajedno sa producentima kao što su Flad, Haui B i Neli Huper.

Pesme su konstantno prekrajane. Nije im pomagalo ni to što je U2 zakazao stadionske koncerte za novu turneju od aprila 1997. godine, uprkos tome što album još nije bio završen.

Bono je snimio refren za jednu pesmu - Last Night On Earth - tek poslednjeg dana snimanja i miksovanja, a nove izmene pravljene su i nakon što je „završena" ploča poslata u Njujork na masterizovanje.

Zbrzano snimanje albuma dovelo je do toga da U2 nisu bili zadovoljni pesmama na albumu.

Prerađivali su ih čak i tokom turneje, a doterivali su singlove čak i kad ih je nekolicina završila na kompilaciji The Best Of 1990-2000, pet godina po objavljivanju albuma.

„Pop nikad nije dobio šansu da bude završen kako treba", ispričao je Bono posle svega.

„To su zapravo najskuplje demo sesije u istoriji muzike."

The Clash - Cut The Crap (1985)

Grupa Kleš
Getty Images

Šesti i poslednji album grupe Kleš (The Clash) ne samo da je značio kraj njihe karije, već je zamalo uništio i čitavo njihovo nasleđe.

U vreme kad je Kleš počeo da ga snima, dvojica iz „Poslednje bande u gradu" već su bili uredno izbačeni iz benda - bubnjar Toper Hedon i gitarista i ko-vokal Mik Džons.

Vođa Džo Stramer ponovo se ujedinio sa prvobitnim menadžerom benda Bernijem Roudsom, što je bio spoj koji je onomad izazvao haos u bendu; ovaj put, Rouds je želeo da bude ko-autor pesama i da producira album.

Strameru i basisti Polu Simononu pridružili su se studijski muzičari, dok su se Stramer i Rouds sve više i više sukobljavali oko pravca snimanja albuma.

Cut The Crap je bio papazjanija i to takva da je momentalno okončala karijeru benda. Roudsovo neiskustvo u produciranju dovelo je do toga da album ima previše nepotrebnih gitarskih deonica i vokala kao sa navijačkih tribina.

Album je naišao na toliko loš prijem da je bend odbio da ide na turneju da bi ga promovisao.

Stramer se, šokiran negativnim reakcijama u štampi, preselio u Španiju.

Poslednji album benda nikad nije reizdat, a pesme se retko pojavljuju na kompilacijama.

The Strokes - Angles (2011)

The Strokes
Getty Images
The Strokes

Činilo se da The Strokes imaju sve - odrastanje na Menhetnu, jagodice za koje bi drugi ubili, boemsku privilegiju i debitantski album Is This It? prepun toliko opuštenih kul pesama da skoro deluju suviše dobro da bi bile istinite.

Problem s objavljivanjem tako jakog debija: možete provesti ostatak čitave karijere pokušavajući da ponovo dosegnete tu lestvicu.

Sledeći album, Room On Fire iz 2003, držao se ziheraški formule prvog, a neujednačeni First Impressions of Earth iz 2006. počeo je da kvari njihovo nasleđe.

Razni problemi značili su da je bendu trebalo još pet godina da završi sledeći album, Angles iz 2011.

I nije prošlo mnogo vremena pre nego što je bend zapravo počeo da govori o tome koliko je jezivo to iskustvo bilo.

„Neću snimiti sledeći album ako ga budemo radili ovako. Bilo je grozno", rekao je za Pičfork gitarista Nik Valensi - u vreme dok je još promovisao album.

„Na albumu postoji gomila stvari koje ne bih tako uradio", izjavio je pevač Džulijan Kazablankas.

The La's - The La's (1990)

Liverpulski The La's imali su jedan gigantski singl devedesetih - zvonki, čežnjivi There She Goes, pesmu koja je krasila saundtrekove filmova od Zamke za roditelje do Oženio sam ubicu (uprkos tome što bi pesma mogla podjednako da govori o heroinskoj zavisnosti kao i o neuzvraćenoj ljubavi).

Pesma je prvobitno objavljena 1988. godine, ali je najveću publiku pronašla kad je ponovo objavljena u sklopu bendovog debitantskog- i za sada, jedinog - albuma.

Album je objavljen tek kad nezadovoljna etiketa bedna više to nije mogla da istrpi; ekscentrični vođa Li Mejvers sarađivao je sa ni manje ni više nego 12 producenata da bi pokušao da udahne život sopstvenim pesmama.


Pogledajte video najboljem sviraču na električnoj gitari na svetu


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima