Dvoipomesečno bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, osim žrtava i materijalne štete, direktno je uticalo na živote kosovskih Srba i Albanaca.
NATO intervencija usledila je posle višemesečnih sukoba Vojske Jugoslavije i srpske policije sa pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova.
Mnogi stanovnici Kosova su napustili domove, neki i zauvek.
Dvadeset godina kasnije, BBC na srpskom donosi šest priča kojih ni oni sami često ne žele da se sete.
- Kosovska izbeglička kriza u Makedoniji, dve decenije kasnije
- Dve decenije od završetka NATO bombardovanja
- Dvadeset godina kasnije: Poslednji let za Beograd
Priča prva - otišao pa se vratio
Fadilj Redžepi je 24. marta, na dan početka bombardovanja, bio u centru Prištine i gledao kako protivvazdušna odbrana tadašnje Vojske Jugoslavije pokušava da obori raketu „tomahavk" iznad prištinskog aerodroma.
„Kako su se pojačavali vazdušni udari NATO-a, na terenu je po civilno stanovništvo bilo sve gore. Počeli su da dolaze na vrata maskirani, a onda su krenule pljačke. Treću noć su mi došla dvojica na vrata.
„Pretresali su mi stan i kažu mi da su čuli da imam oružje, što je totalna nebuloza i onda više nisam imao ni snage ni živaca da čekam kada će opet da dođu."
Zbog toga je Fadilj odlučio da ode sa Kosova u Strugu, u Makedoniji.
„Zaustavljaju me na raskrsnici Tetovo - Brezovica, hoće da me streljaju, drže me dva-tri sata… Mislim da sam tog dana osedeo na toj raskrsnici, držala su me šestorica na nišanu i pregovarali da li da me upucaju. Otac moj sedi u autu i gleda sve. To mi je bio najteži dan i najteži momenat, bombardovanje je ništa u odnosu na to."
Na Kosovo se vratio po dolasku pripadnika KFOR-a, u leto 1999, a povratak opisuje kao postapokaliptičan.
„Ništa nije radilo, sve je bilo zapaljeno, srušeno, opljačkano, uništeno. Što kaže moj prijatelj - horor, baš horor".
Posle 20 godina, Fadilj na bombardovanje gleda kao na film ili san koji je preživeo.
„Sada ljudi više na to gledaju kao na prošlost. Gola egzistencija je u pitanju. Ljudi se bore da prežive, da sačuvaju porodicu, da zarade. Sad se retko priča i o ratu i retko se ko vraća u tu ružnu prošlost."
- NATO bombardovanje očima umetnika
- Bombardovano Murino, dve decenije kasnije
- Bombardovanje RTS-a: Od presedana do „degradacije međunarodnog zakona”
Priča prva drugi put - otišao pa se vratio
I Vladan Vukadinović iz Kosova Polja tokom bombardovanja je odlučio da ode sa Kosova, pa se posle nekoliko godina vratio. Kada se priseti tog perioda, oseća samo strah.
„Kao kad gledate film pa se uplašite zbog nekih scena. Iščekivanje šta će da se desi, a iščekivanje je najgore, šta dalje, kad dalje i koliko dalje, koliko će sve to da traje."
Posle izvesnog vremena taj strah se prebrodi i onda vam to bude sasvim normalno. Dešava se nešto oko vas, ali vi ste već oguglali."
Vladan se za BBC priseća i kako su izgledali dani u Kosovu Polju na početku bombardovanja.
„Vazdušna opasnost je bila na snazi svakodnevno. Nije bilo ni struje ni vode, život je bio sveden na minimalno, pa se sve odvijalo taman koliko mora".
Otišao je sa Kosova u unutrašnjost Srbije, ali objašnjava da se poslednjih desetak godina javila želja za povratkom.
„Lutanje tamo-ovamo, menjanje stana, podstanarstvo - sve vam dosadi. Javi se neka želja da dođete na svoje i budete svoj na svome.
„Komšije i prijatelji su nas prihvatili i nikad nismo prekidali taj odnos, komunikaciju sa ljudima koje smo znali i pre rata. Živeli smo normalno od rođenja sa tim ljudima i te različitosti su jedna prednost za nas."
Priča druga - ostala na Kosovu
„Lipljan. Gimnazija. Čas fizike. Čuju se sirene. Napad panike, jer znam da mi je mlađi brat u osnovnoj školi, sam. Dok se profesori trude da uspostave red i prisebnost, trčim ka osnovnoj školi po brata", priseća se prvih trenutaka NATO bombardovanja Miljana Bulatović-Dunđerin.
Ni drugi dani nisu bili mnogo drugačiji.
„Svi su uplašeni, bombe, meci. Mlađi brat u majčinom zagrljaju, spavaju na podu, otac je na ulici, čeka da nas upozori od moguće direktnije opasnosti. Deda mi priča priču iz Drugog svetskog rata, valjda da mi objasni da nije ništa strašno što se u mojim rukama nalazi puška."
Ostale slike ratnih sećanja ne izlaze na površinu, duboko ih je „zakopala".
„To su traume, bol, tuga, bes, gnev, srdžba, mržnja, sve je to proizašlo, valjda, iz straha, dugo, dugo mi je trebalo da izlečim sebe", objašnjava.
Danas, dvadeset godina kasnije, bombardovanje je za nju „samo deo rata na Kosovu, kojem su se priključile NATO snage".
„Rezultat bombardovanja je gomila urušenih građevina, na hiljade izgubljenih ili uništenih života, tone uranijuma u zemlji. A posle dvadeset godina situacija je još gora - ljudi su još više podeljeni, osećaju još veću mržnju među sobom."
Miljana se preselila u Kosovsku Mitrovicu i završila Fakultet umetnosti.
„Započela sam život u drugom gradu na Kosovu, živim već dugo sa suprugom koji je rodom iz Novog Sada, govorimo jezikom umetnosti, vodimo naš mali kulturni centar.
„Dvadeset godina kasnije, i dalje ne shvatam dedino objašnjenje rata, i dalje se plašim mraka. Napetost, neizvesnost i strah su svakodnevica, a sa ljubavlju sam se ponovo izborila za svoj dom i zavičaj", dodaje ona.
Među ključnim incidentima tokom bombardovanja u kojima su stradali civili, šest je na Kosovu, stoji u izveštaju NATO-a :
- Kolona izbeglica u Đakovici- 70-75 ubijenih, više od 100 povređenih
- Izbeglički kamp u Đakovici- pet ubijenih, 16-19 povređenih
- Autobus kod Peći- 17 ubijeno, 44 povređeno
- Selo Koriša kod Prizrena- 48-87 ubijenih
- Zatvor Dubrava u Istoku kod Peći- najmanje 19 stradalih
- Konvoj novinara na putu Prizren-Brezovica- jedan ubijeni, troje povređenih
Priča druga, drugi put - ostao na Kosovu
Sa Kosova nije odlazio ni Ragip Begaj iz sela Mališeva kod Prištine. Teško mu je da se priseća onoga što se dešavalo pre 20 godina.
„Teško mi je da se sećam onoga što je srpski režim uradio mom narodu i mojoj zemlji. Kada se samo setim ubijanja dece, staraca, žena, trudnica, paljenja živih ljudi i uopšte uništavanja svega onoga što je bilo albansko i dan danas mi nije jasno koje je obrazloženje za uništavanje mog naroda. Zbog toga mislim da je NATO bombardovanje bilo spas moga naroda i moje zemlje".
Ragip je tokom bombardovanja bio na Kosovu, a u istom selu živi i dan danas. Kaže da nikada nije ni želeo da napusti Kosovo.
„Nikad nisam razmišljao o tome da odem i ostavim svoj narod i svoju zemlju. Ne bih ni otišao, jer braniti svoju zemlju i narod je čast i moralna obaveza svakog građanina."
Kada danas gleda na prošlost, Ragip kaže da se mnogo toga promenilo.
„Danas je Republika Kosovo demokratska i nezavisna država, imamo slobodu, ali su sećanja na zločine i masakre koje su srpske vojne i paravojne snage činile mom narodu i mojoj zemlji i dalje sveže.
„Dvadeset godina posle rata se sve poboljšalo, u svim segmentima života je primetan napredak, narod je zadovoljan načinom života, ali su problemi identični kao u ostalim zemljama u okruženju", kaže on.
- Kako se Jat spasio od NATO bombardovanja
- NATO „raketa“ koja nikad nije eksplodirala
- 24. mart 1999. - dan koji svi pamte
Priča treća - otišle i nisu se vratile
Među Albancima koji su 1999. godine napustili Kosovo, ali nikada nisu poželeli da se vrate je Iliriana Gaši, koja trenutno živi u Americi.
„Napustila sam Kosovo u vreme rata kada smo svi bili prinuđeni da napustimo naše kuće i pobegnemo.
„Sećanja su gorka. Roditelji bez posla, brat je studirao, ja sam imala 16 godina i jedina sam radila u našoj kući. Dnevno sam za posao koji sam obavljala dobijala jedan do dva evra."
Iliriana se seća i straha od policije, nastave u privatnim školama.
„Preživela sam bombardovanje, i sada posle 20 godina, čini mi se kao da osećam miris dima, kako deca trče kada čujemo neočekivanu pucnjavu - srce mi zastaje, jer traume od bombardovanja nikada nisu prestale."
O povratku na Kosovo ne razmišlja.
„Sada živim u Americi i jedini problem koji imam je kako da moja deca odrastu, a da znaju oba jezika i albanski i engleski, kao i da ne zaborave našu kulturu.
Ne bi se, kaže, nikada vratila na Kosovo.
„Imamo više nego što sam ikada sanjala, ovde vidim i moju i budućnost moje dece. Kosovo mi nedostaje samo za jedan makijato sa prijateljima, to je to!"
O sveukupnoj situaciji na Kosovu nema baš lepo mišljenje.
„Obrazovanje i zdravstvo su za mene i moju porodicu veoma važni, a to na Kosovu nažalost nedostaje."
Bombardovanje na Kosovu u brojkama
Od 90 napada, 32 su se dogodila na Kosovu, a mete su bile vojne snage na terenu, navodi u izveštaju organizacija Hjuman rajts voč.
„Napadi na Kosovu su bili najsmrtonosniji - u trećini tih incidenata stradalo je više od polovine poginulih.
Na Kosovu je poginulo između 56 i 60 odsto od ukupnog broja stradalih u bombardovanju 1999. godine."
Hjuman rajts voč tvrdi i da je potvrđen broj ubijenih znatno manji od onog koje su saopštili zvanični organi tadašnje Jugoslavije, a reč je o 1.200 do 5.000 civila. Kao primer za teško utvrđivanje broja stradalih organizacija navodi napad na zatvor Dubrava u blizini Peći.
„Jugoslovenski organi su tvrdili da je u zatvoru Dubrava ubijeno 95 civila, a Hjuman rajts voč je utvrdio da je u napadu 21. maja ubijeno 19 ljudi (tri zatvorenika i čuvar su ubijeni ranije u incidentu koji se dogodio 19. maja), ali su za ubistvo najmanje 66 zatvorenika odgovorni zatvorski čuvari i bezbednosne snage nakon NATO napada. "
Priča treća, drugi put - otišla i nije se vratila
„Bio je 15. jun, moja smena se još nije završila, radila sam u Domu zdravlja u Lipljanu, kada je ušla velika grupa pripadnika OVK", odgovor je Tanje Milosavljević iz Lipljana koja danas živi u Vrnjačkoj Banji na pitanje čega se prvo seti kada pomisli na 1999.
Seća se i noći koje je provela u podrumu, uplašena za život tek rođene bebe i muža koji je tada bio pripadnik policije.
„Kada je počelo bombardovanje, svake noći odlazili smo u podrum gde smo provodili celu noć. Moj muž, u to vreme policajac, bio je na terenu", kaže Tanja za BBC.
Novi dom, ali privremeni, pronašli su u kući njenih roditelja. Imali su krov nad glavom, ali ne i posao.
„Bilo je mnogo teško, kuća nije bila završena, Suprug nigde nije radio, ja nisam primala platu prva tri-četiri meseca."
Danas, nakon 20 godina, Milosavljevići žive u svojoj kući, a upravo to je i razlog zašto ne razmišljaju o povratku u rodni Lipljan.
„Ne bih se vratila, jedva smo sagradili kuću, stvorili smo neki život ovde, pronašli posao, deca su ovde odrasla, navikla, a sada da sve to radimo iz početka?" ističe Tanja.
Međutim, Milan, koji je pre 20 godina bio jedanaestomesečna beba, kaže da bi voleo da se vrati u rodni grad.
Samo šest od desetina hiljada priča onih koji se i dalje vode kao izbeglice ili interno raseljena lica sa Kosova.
Ni o njihovom broju 20 godina kasnije nema saglasnosti.
Prema podacima Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), 90 hiljada ljudi još čeka na rešenje statusa - 72 hiljada u Srbiji, 16,406 na Kosovu, 729 u Crnoj Gori i 394 u Severnoj Makedoniji.
Komesarijat za izbeglice i migracije Srbije u izveštaju objavljenom u oktobru 2018. godine navodi da na teritoriji centralne Srbije živi 201.047 interno raseljenih lica sa Kosova.
U jednom se srpski i organi Ujedinjenih Nacija slažu.
U zajedničkom izveštaju navode da je trećina izbeglica i dve decenije posle rata na Kosovu i dalje nezaposlena.
Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
3. 11. 2024.
Dobićemo "Kulturnu dvoranu". Ove koje imamo, sve su "nekulturne"...
Gaga čitalac