Od 5. do 6. oktobra: Kakvu su Srbiju želeli ljudi koji su bili na ulici

Dva dana i jednu noć.

Toliko su u proseku bili budni reporteri koji su izveštavali sa ulica Beograda tokom demonstracija u oktobru 2000. godine.

U tih 36 sati, od 5. oktobra ujutru, kada su neredi počeli, pa sve do 6. uveče, kada je Slobodan Milošević objavio „da ima nameru da se malo odmori" od vlasti, stale su brojne želje, nade, očekivanja i zahtevi demonstranata.

„Od 5. do 6. oktobra videlo se kako su ljudi promenili percepciju toga kako doživljavaju Srbiju na primeru srpskog policajca", kaže za BBC na srpskom Zoran Kesić.

„Celu tu deceniju su bežali na različitim demonstracijama i na početku dana od policije.

„Kada je stari sistem pao, prošao je pored mene čovek koji je držao sina na leđima. Potapšao je policajca po ramenu i rekao sa ponosom - vidi sine srpskog policajca. Policija je za te ljude postalo merilo mira i normalnog sistema koji su želeli".

• Gde su i šta rade lideri DOS-a
• Dani kad je Srbija stala - generalni štrajk kao uvod u 5. oktobar
• Dve decenije od završetka NATO bombardovanja

Upravo u novinarskim utiscima sa terena mogu da se nađu i odgovori na pitanja - zašto su ljudi izašli na ulice tog jutra 5. oktobra i kakvu su Srbiju nakon 6. oktobra uveče želeli da dobiju.

5. oktobar, 10:30 ujutru - Očekivanja - Dnevnik Predraga Vujića, tada novinara agencije Beta

Tog dana bio sam zadužen da do centra Beograda dođem sa kolonom građana koja je pešice dolazila iz pravca naselja Banovo brdo.

Mnogo (dez)informacija pratilo je kolonu - blokada ovde, blokada onde, zaustavljene su kolone na Ibarskoj magistrali...

Sećam se da u koloni koju sam ja pratio nije bilo napetosti, već dobro raspoloženje i odlučnost: „Šta god da Milošević uradi, mi smo spremni. Danas ili nikad".

Rečenicu je izgovorio vremešni muškarac, koji je do centra grada išao sa dvojicom sinova. Nije zaostajao, pratio je korak kolone.

Upravo to je, čini mi se, bila osnovna misao svih koji su tog dana rešili da izađu na demonstracije - spremnost da se ide do kraja. Koliko god to crno zvučalo.

Zoran Panović, sada programski direktor Demostata, tada je bio reporter redakcije u kojoj i danas radi - Danasa.

„Danas je tada bio otvoreno opoziciona novina, izbori su prošli, a kampanja je bila teška i mučna", kaže Panović.

„Ja sam se tu, možda 3. uveče, kretao u krugu oko DOS-a sa koleginicom, da bih čuo šta se dešava i jedan od lidera mi rekao - prekosutra je sve gotovo, i Rusi su se složili.

„Nisam im tada ništa verovao".

Ni Katarina Subašić, reporterka francuske novinske agencije AFP, tog 5. oktobra ujutru nije verovala da će taj četvrtak biti na bilo koji način drugačiji od prethodnih, uprkos najavama DOS-a, tadašnje opozicije - da je Dan D.

„Verovatno zbog umora akumuliranog neprekidnim radom od kampanje i izbora 24. septembra, kao i svakodnevnih desetodnevnih demonstracija", kaže Subašić za BBC na srpskom.

• Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
• Slobodan Milošević: Misterija mozga
• Ko je Mira Marković

Da je protest drugačiji od svih prethodnih koje je pratila shvatila je u trenutku kada joj je „trebalo pola sata da od prvog reda ispred policije sa leve strane ulaza u Skupštinu prolazeći kroz masu stigne do juvelira na ćošku, što je razdaljina od tridesetak metara".

„Ti je bila najbliža radnja u kojoj sam mogla da zamolim da se poslužim fiksnim telefonom jer mobilni već od podneva više nisu imali signal nego što jesu", kaže novinarka AFP-a.

„Samo što sam se vratila do prvog reda (još pola sata), masa je probila kordon i krenula u Skupštinu, noseći i mene preko stepenica do ulaza".

Zoran Kesić tada nije bio klasičan reporter.

„Nisam ja išao sa snimateljem i mikrofonom i pitao ljude šta žele", kaže Kesić.

„Bio sam novinar doživljavač, kao neki gonzo novinar sa kamerom u ruci".

Kesić kaže da ono što mladi danas ne znaju kada 5. oktobar doživljavaju kao revoluciju jeste da je „to bio trenutak kada su ljudi rekli - nećeš nam oduzeti ono za šta smo glasali na izborima".

„Možda im sada zvuči sumanuto, ali ljudi koji su se okupili na početku nisu došli tu da bi se borili za nekog drugog predsednika, već da ih ne kradu. Jer, upravo se to dešavalo na izborima", kaže on.

„Video sam bes u ljudima".

12:20 - Papir umazan krvlju

Kada je došao, sada već čuveni, bager, demonstranti su već krenuli ka ulazu u Saveznu skupštinu. Policajci su, preplašeni, sa podignutim rukama u vis izlazili iz zdanja, shvativši da ne mogu, čak i da su želeli, da se suprotstave onima koji su došli da završe sve.

Kada su demonstranti zaposeli skupštinu, iz koje je kuljao dim jer su delovi bili zapaljeni, sa jednog od prozora, muškarac je izbacivao papire.

Jedan sam i ja pokupio - bio je to glasački listić sa zaokruženim imenom Slobodana Miloševića.

Papir je bio zamrljan krvlju.

Još ga čuvam u nekoj od kutija.

Dogovor među masom je, kaže Panović, bio da se uđe u Skupštinu kada Vladan Batić bude govorio.

„Tako je i bilo", kaže Panović.

„Onda je krenulo sve - RTS, Džo bagerista, suzavci... Mnogi nisu znali kako će reagovati snage bezbednosti - vojska, policija, službe. Na raskrsnici kod Pravnog fakulteta video sam Jedinicu za specijalne operacije - JSO u hameru.

„Masa tada nije znala ko su, ali pošto ja jesam - malo sam se unervozio. Kada sam video da ništa nisu uradili - bilo mi je jasno da je to početak kraja".

• „Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića

Ljudi su bili umorni, kaže Panović.

„Ali to je onaj umor od svega koji govori - idemo šta god se dogodilo. Oni nisu došli tu da bi branili Kosovo ili pričali o bombardovanju. Njima je jednostavno svega bilo preko glave i želeli su nešto novo i pristojno", dodaje on.

Zoran Kesić jedan je od retkih koji je u Skupštinu ušao sa kamerom.

Tako je i nastao njegov, kako kaže „filmić" Moj peti oktobar, jedan od retkih dokumentaraca na kojima su snimci iz same Skupštine, ali i brojne slike nereda i uplakanih ljudi zbog suzavca.

https://www.facebook.com/zoran.kesic/posts/10153649968795148/

„To je bio prvi put da sam ušao u Skupštinu, a ispostaviće se i poslednji", kaže Kesić.

„Kod ljudi sam osetio tu rešenost da sruše vlast po svaku cenu".

Kesić je snimao neverovatne scene ljudi koji su iz Skupštine odnosili sve što su stigli.

„Jedan momak je nosio fikus, pitao sam ga šta će mu - rekao je za uspomenu", kaže on.

„Jedna devojka je molila mladog policajca da joj da bilo šta od opreme.

To je bio jedan potpuno drugačiji odnos sa policijom od onoga koji smo do tada pamtili, kaže Kesić.

„Video sam scene da su ljudi u Ulici Narodnog fronta zarobili policiju, ali ne da bi ih mučili, već da bi ih sklonili od ljudi koji su hteli da ih linčuju", kaže novinar.

„Taj strah u očima policajca je pokazivao da je masa jača od njih, ali i da je to dan u kojem se nešto menja".

14:10 - ZEM-BEOGRAD-PROTEST

Nekoliko puta smo se vraćali do redakcije da se umijemo, dođemo sebi i opet nazad.

U jednom od tih okrepljivanja, krvavih očiju od suzavca, na brzinu sam pogledao servis agencije Beta (takozvani tiker).

Sve vesti su imale jedinstveni naslov (slag): ZEM-BEOGRAD-PROTEST.

I tako jedna za drugom, sve dok mi pogled nije zastao na drugom naslovu koji je štrčao u moru informacija o protestu: EKO-BEOGRAD-C MARKET.

Objasnili su mi da je kolega iz ekonomske rubrike išao na otvaranje C marketa na Bežaniji i napisao vest. Grohotom sam se smejao.

Usred najvažnijih demonstracija u novijoj istoriji Srbije, kolega je otišao na otvaranje supermarketa. Jer, život se nastavlja, zar ne?

Upad bagera na glavni ulaz državne televizije u Takovskoj je promašila, ali scenu kako razjarena gomila prebija tadašnjeg generalnog direktora Dragoljuba Milanovića u Aberdarevoj i predaju policajaca koji su čuvali RTS demonstrantima, sa sve rukama podignutim u vis, Subašić je videla iz prvog reda.

„I danas sam ponosna što je BBC citirao AFP-ovu vest da se policija iz RTS-a predaje demonstrantima (Legija i ekipa došli su malo kasnije). To je u mojoj firmi baš big dil i dan danas", kaže ona.

Na Terazijama je već bila opustošena parfimerija Miloševićevog sina Marka i ostavljen natpis - Žali se tati - a kolone vozila su kružile centrom uz slavljeničke sirene.

Kad je tog popodneva prvi put uspela da dođe do biroa i makar opere oči od suzavca, Subašić kaže da se seća se da su svi u redakciji bili nasmejani i puni entuzijazma.

„Svi su bili nasmejani uprkos sad već 12-časovnom neprekidnom radu - osim Nikše (Aleksandre Nikšić) koja je odbila da se raduje i samo skeptično, i proročki, rekla - Nije još sve gotovo", navodi ona.

„Tad mi je izgledala kao namćor koji mi sreću kvari, ali sa naknadnom pameću i uz visoku cenu svi smo shvatili da zapravo ništa nije bilo gotovo", dodaje.

15:15 - Sve je bilo kao u filmu

Kada sam se vratio do Skupštine, opet glas iz mase: „Eno ih, beže".

Odnosilo se na policajce.

Demonstranti su okružili vozila, a policajci su u njih uperili oružje. Napetost je trajala nekoliko minuta.

Komandir je potom dao znak ostalima da spuste oružje, što su demonstranti pozdravili burnim aplauzima i povicima, a pojedini su se popeli na vozila i grlili policajce.

Činilo mi se kao prelomni trenutak i da će se tada završiti sve. Ali, nije...

Usledili su sati napetog iščekivanja, nove glasine o tome kako „dolaze tenkovi", helikopteri koji su nadletali centar Beograda.

Noć je bila neizvesna, a Panović je bio kod Skupštine grada, gde se Vojislav Koštunica obraćao okupljenima.

„Naredni dokaz je bio taj kada je Politika izašla sa vanrednim izdanjem sa Koštunicom na naslovnoj strani. Videlo se da se medijska situacija menja. Tada je bilo jasne da neće biti kontraudara", kaže Panović.

Subašić je noć 5. na 6. oktobar provela u Skupštini grada.

„Nismo znali šta da očekujemo, svakakve glasine i poluinformacije su kolale među novinarima i opozicionarima - uključujući i te da se vojska sprema da interveniše", kaže Subašić.

„Napetost u vazduhu se mogla seći nožem, sve je bilo dosta haotično".

• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
• Koliko su uspešna septembarska okupljanja opozicije
• Dan kada je opozicija pobedila Slobodana Miloševića

Dočekala je zoru „na nekom kanabetu".

„Svedočila sam kako su jednog od DOS-ovih lidera zvali iz republičkog MUP-a i molili ga da dođe jer nema ko da komanduje policijom, a čula sam i vest da u Beograd dolazi tadašnji ruski ministar spoljnih poslova.

„Bdenje nije bilo uzalud. Mogla sam na spavanje posle 24 sata neprekidnog rada", kaže ona.

6. oktobar uveče: „Uspelo je"

Milošević se 6. oktobra uveče pojavio na JU Info televiziji i objavio da „ima nameru da se malo odmori i da provede više vremena sa svojom porodicom, posebno sa unukom Markom", a posle da „jača partiju".

Tri dana kasnije, zakletvu je položio novi predsednik Jugoslavije - Vojislav Koštunica.

Parolu „Gotov je", vrlo brzo zamenio je novi slogan: „Uspelo je".

U pamfletu „Program demokratske vlade", koji je tada deljen, na prednjoj strani pisalo je:

„Završili smo veliki posao... sada je ostalo samo da isteramo stvari do kraja!".

Na poleđini obećanje: „Naša odlučna namera je da uspostavimo red u Srbiji, da uvedemo vladavinu prava i da sagradimo dinamičnu privredu uključenu u svetsku ekonomiju".

Cilj je bio, pisalo je u tom proglasu, da Srbija ima:

• transparentnu i kontrolisanu vlast;
• stabilne i legitimne institucije;
• kvalitetan menadžment u svim organizacijama od kojih zavisi zadovoljavanje osnovnih potreba građana (državna uprava, privreda, društvene institucije);
• obrazovanu i kvalifikovanu radnu snagu;
• solidnu infrastrukturu

Posle revolucije je, kaže Kesić, bilo dosta mirno.

„Ljudi su govorili - sada ćemo konačno imati mir, slobodu i normalan život, demokratiju", kaže on.

„Ono što se svuda provlačilo odmah zatim bilo je - konačno ćemo imati taj standard".

Katarina Subašić je posle Miloševićevog govora popila gutljaj nekog alkoholnog pića.

„Ubrzano se pripremala promena vlasti, konstituisanje nove skupštine i inauguracija novog predsednika, sve je izgledalo kao velika pobeda pravde.

„Još me kosti bole od tog pada nazad u realnost", kaže ona.

6. oktobar, 23:59: Želje

Ljudi su mi govorili da su želeli normalno da žive.

Očekivali su da ih vođe opozicije uvedu u taj normalniji život.

„Šesti oktobar" kao simboličan naziv za ono što je trebalo da budu suštinske promene u srpskom društvu, a trebalo ga je graditi iz temelja.

Sećam se izjave Zorana Đinđića iz tog vremena: „Ono što Srbiji najviše nedostaje to su kvalitetni kadrovi".

Ni dve decenije kasnije ova izjava mi nije izbledela.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]