Oluja: Sitnice koje život znače - šta su sve poneli izbegli iz Hrvatske

Fotografije, kuhinjski predmeti, bicikli, igračke... Izbegli iz Hrvatske čuvaju mnogo toga što ih podseća na nekadašnji život. Ovo je priča o tim sitnicama koje život znače.

Svaki početak avgusta donosi buru u odnosima Srbije i Hrvatske.

Dok Hrvatska obeležava Dan pobede i domovinske zahvalnosti i Dan branitelja, atmosfera u Srbiji je mnogo mračnija.

Prošle su 24 godine od kako je više od 200.000 Srba moralo da napusti domove na područjima Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije.

Oni danas žive neke nove živote.

Neki su odrasli i u međuvremenu dobili decu, neki se skućili, a neki odselili na skroz drugi kraj sveta - ali svi i dalje čuvaju nešto što ih vezuje za nekadašnji život.

Donosimo vam pet priča o ljudima i njihovim stvarima koje život znače.

Fotografije Željka Napijala

Moja mama je iz Hrvatske ponela dve kese.

U jednoj su bili albumi sa slikama, koje sam pre par godina poneo u Kanadu.

Tu su slike mog prvog rođendana, kad sam bio beba, pa kad sam bio kod babe, kad su se mama i tata venčali, kad polazim u prvi razred... Uglavnom stvari kojih se ne sećam.

Ne mogu ni da zamislim da nemam te slike, to bi mi bilo strašno. Zato sam ih i poneo, da mogu da se prisetim.

• Operacija Oluja 24 godine kasnije: Jedni slave, a drugi se sećaju žrtava
• Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“
• Novak Đoković - čovek koji je ujedinio Balkan

A u drugoj kesi je bila moja stara garderoba - te stvari su mi već bile male, ali je htela da ih ponese.

Sebi je ponela samo ono što je imala na sebi.

Još gore mi je što nismo otišli zajedno - ja sam otišao sedam dana ranije, tata me je ubacio u kombi Crvenog krsta, a ona je krenula sa onim hiljadama ljudi...

Bila je sa komšinicom, pa su im se pokvarila kola, pa su trčale pet kilometara do nekog autobusa... Nekoliko dana nisam uopšte znao gde je.

Javila se tek kad je našla telefon, da je živa.

Moja mama bi za to i u svemiru našla telefon.

Željko Napijalo ima 35 godina i već dugo živi u Kanadi. Radi u banci.

Escajg Aleksandre Bibić

Naša kuća nije skroz uništena, iako je unutra sve izgorelo.

Posle rata, kad se sve smirilo, moja tetka iz Šibenika je otišla tamo i našla tanjire, escajg i tako neke kuhinjske stvari.

Sve to je poslala mojima i sve to i dalje čuvamo.

Ništa drugo nismo poneli sa sobom, jer nismo imali vremena... Da smo ostali samo dan duže, više nas ne bi bilo.

Escajg i dalje koristimo, ali retko, samo kad je neki specijalan povod.

• Ceca u Albaniji: Kad se pomešaju muzika i politika
• Vimbldonska priča o Goranu Ivaniševiću – teniskom heroju koji nije odustao

Danas nisam nešto posebno vezana za njega, ali moji jesu... Baš. I ja sam bila ranije, ali prošlo je dosta vremena. Šta da se radi, imala sam samo četiri godine tada.

To je jedino što je sačuvano, otišli smo bez ičega. Moj tata je imao samo pet dolara kod sebe.

Teča je stradao. Hteo je da ide svojim kolima, ali su se ona pokvarila. Popravio ih je, ali su centru Knina ponovo stala. Tu su ga ubili.

Tata je pokušao da krene po njega, vratio se, ali bilo je kasno.

Inače, smršao je tada devet kilograma za sedam dana.

Aleksandra Bibić ima 28 godina. Završila je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Nedavno je postala majka, pa se trenutno najviše zanima bebom.

Kamiončići Ratka Stambolije

Iako sam u vreme Oluje imao samo tri godine, i ja sam uspeo da ponesem nešto sa sobom - dva kamiončića.

Bio sam suviše mali, pa znam samo ono što su mi roditelji pričali.

Kažu da sam, kada sam video da svi trče i trpaju stvari u traktorsku prikolicu, i ja potrčao i doneo ono što mi je tada bilo najbitnije na svetu - igračke.

Pored odeće, dokumenata i nešto fotografija, postoje još samo dve stvari koje smo kao porodica doneli u Srbiju.

To su kasetofon i bicikl.

Priča oko kasetofona je jednostavna - otac kaže da je, kada je poslednji put ušao u kuću i pogledao unaokolo, video taj, u to vreme novi kasetofon i da ga je mahinalno poneo.

A bicikl je imao praktičnu stranu.

U svoj toj zbrci se za mnogo ljudi nije znalo gde su. Moj otac je prvo krenuo mopedom, jer je bilo lakše da se kreće uz kolonu, kako bi saznao gde je ko od naše familije i rođaka, ali se moped pokvario, pa je uzeo bicikl.

I tako je i bicikl stigao za Srbiju, vožen duž celog koridora.

Sad jedan moj preostali kamion i bicikl čekaju neka bolja vremena, da ih vratimo u pređašnje stanje.

Kasetofon i drugi kamion su nastradali tokom godina.

Ratko Stambolija ima 27 godina, bavi se marketingom i menadžmentom, a radi za jednu japansku kompaniju.

Završio je Visoku elektrotehničku školu i zvanično je inženjer računarstva.

Kaže, nasledio je kolekciju starog novca od oca, pa se bavi numizmatikom.

Oluja

Operacija Oluja trajala je od 4. do 8. avgusta i njome je okončan četvorogodišnji sukob u Hrvatskoj.

U toj akciji raseljeno je više od 200.000 Srba, a pripadnici hratskih snaga ubili su oko 80 civila koji su bežali u koloni traktora i automobila, nalazi su Međunarodnog suda pravde.

Prema podacima Helsinškog odbora za ljudska prava, do kraja 1995. godine ubijeno je oko 400 Srba koji su odlučili da ostanu u svojim kućama.

Ukupan broj žrtava i dalje je predmet sporenja Srbije i Hrvatske.

Haški tribunal osudio je 2011. generale Anta Gotovinu i Mladena Markača na po 18 godina zatvora zbog Oluje, ali su oni oslobođeni presudom Žalbenog veća.

Prema popisu iz 1991. godine, u Hrvatskoj je živelo oko 500.000 Srba, a danas ih je oko 150.000.

Stolica Jelene Relić

Ne mogu da izdvojim baš jednu stvar.

Ima to neko dečije ćebe koje sam ponela. Kad smo krenuli, imala sam dete od godinu i tri meseca i jedno od četiri godine.

Spakovali smo uglavnom njihove stvari i nešto što sam znala da će mi biti potrebno da njih zbrinem.

Da li to ćebe čuvam zato što mi je uspomena na sve to? Ne, ne mogu.

Čuvam gomilu stvari koje sam posle dobila u Beogradu od ljudi koji su nam priskočili u pomoć i pomogli nam da se skućimo. To čuvam.

Još uvek imam neku drndavu staru stolicu na kojoj i stalno sedim jer je to bila prva stolica koju sam dobila. Prva stvar koja je opet bila moja.

A iz tog putovanja nemam ništa.

Ponela sam slike odozdo, da mi budu uspomena na to tamo. To imam. Najviše slike... Slike i dečje stvari.

Za sebe i supruga nisam ponela gotovo ništa, kako smo se tada obukli tako smo i krenuli.

Jelena Relić ima 59 godina, diplomirana je farmaceutkinja i radi u privatnoj apoteci.

Kaže, skućili su se pre desetak godina, kada su prodali imovinu „dole" i na kredit kupili stan. Prethodno su razmišljali kako da odu u inostranstvo, ali nisu uspeli.

„Deca su mi završila fakultet i jedno i drugo. Rade i jedno i drugo", ponosno ističe.

Gejmboj Tanje Korolije

Imala sam osam i po godina, pa se ne sećam baš svega.

Nismo bili baš u koloni, krenuli smo par dana ranije.

Sećam se da je mama spremila dve velike kese, to jest, džaka. Tata ju je onda grdio, kao, „šta će ti to, vratićemo se".

Moji su poneli i diplome, radne knjižice, nešto garderobe, dva albuma slika... Poneli smo i Tetris i Gejmboj, koji i dalje imam.

Pamtim taj Tetris, bio je krem boje, a gejmboj je bio one originalne sive.

Stalno smo ga igrali kad smo došli u Kačarevo - selo blizu Pančeva - gde smo saznali da je pao Knin i da nema povratka.

Mislim da ga brat i dalje čuva. Bilo nam je žao da ga bacimo, iako na baterije više ne radi, a onaj punjač se odavno pokvario.

Ketridž je imao više od 30 igrica.

Tanja Korolija ima 32 godine i radi u banci. I ona je nedavno postala majka, pa kaže da se trenutno „najviše bavi bebom".

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]