Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

16:20, 2. 7. 2021.

| BBC News na srpskom

Psihologija: Budite kao Hemingvej - kako savladati paralizu u radu

Autor: BBC News na srpskom
Hemingvej
Alamy

Veliki pisac se nije dao svesti samo na književna remek-dela, martini draj i sirovi šarm - on je isto tako izumeo tehniku koja može da pobedi odlaganje obaveza i pojača vašu produktivnost.

Bio je poznat kao neizlečivi ženskaroš, ponosni vlasnik nemoguće kul brkova i ljubitelj šestoprstih mačaka.

Legenda kaže da je za jedno popodne znao da popije 17 daikirija, da ga je ruska tajna služba KGB regrutovala kao špijuna pod šifrovanim imenom „Argo" i da je jednom spavao sa medvedom.

Oh da, a napisao je i neka od najcenjenijih književnih dela svih vremena.

Govorim, naravno, o Ernestu Hemingveju.

Ali ispostavlja se da je slavni autor krio više od pregršt romana i mačo anegdota u svom grubom, intelektualnom rukavu.

On je bio i izumitelj jednog zgodnog psihološkog trika poznatog kao „koristan prekid".

Prema članku iz 1935. godine koji je Hemingvej napisao za časopis Eskvajer, kad ga je mladi pisac upitao: „Koliko treba da pišeš dnevno?", on je odgovorio: „Najbolji način je stati uvek kad ti dobro ide i kad znaš šta će se desiti sledeće.

„Ako tako radiš svaki dan dok pišeš roman, nikad se nećeš zaglaviti."

On je mladoj nadi predložio da to nikad ne zaboravi - i čak otišao toliko daleko da kaže da je to najvredniji savet koji ima da mu da.

Ali da li to zapravo funkcioniše?

Nažalost, Hemingvejeva molba uglavnom je bila ignorisana, a njegovi najbolje upamćeni biseri mudrosti danas su oni koji lepo staju na frižiderske magnete, kao što je „hrabrost je dostojanstvo pod pritiskom" (i zaista jeste).

Ili je makar takav bio slučaj sve dok Jošinori Ojama 2017. godine nije čuo za Hemingvejevu strategiju.

Istraživač sa Univerziteta Čiba u Japanu sedeo je u kafiću ćaskajući sa prijateljom kad je pomislio: u vlastitom životu bio je mnogo više motivisan da se vrati zadacima kad ih je ostavljao dok su išli dobro.

„Moj prijatelj je rekao: 'Oh, pa Hemingvej je to radio!'", kaže on.

Ojama se zapitao da li ova strategija može da bude korisna i za druge ljude.

Nekih godinu dana kasnije, nagovorio je Emanuela Manala sa Univerziteta u Kjotou da mu pomogne i njih dvojica su odlučila da to otkriju.

Iskorišćavanje optimizma

Osnovna premisa iza ove studije bila je da nezavršavanje nekog zadatka može da bude od koristi.

Međutim, istraživači su odlučili da nema potrebe da se ovaj Hemingvejev poklon ograniči samo na pisce - i sugerisali da pravila smeju da se prošire da bi se to lakše izvelo.

Umesto da se samo stekne uvid u pravac u kom se kreće vaš rad, dali su sebi slobodu da dodaju još dva načela: ljudi treba da imaju osećaj da su blizu završavanja nekog zadatka i on treba da predstavlja dovoljan izazov da vam bude stalo do toga da li ćete ga završiti ili ne.

Studija je imala dva dela.

U prvom, Ojama je zatražio od 260 studenata na svojim časovima da završe naporan zadatak koji je podrazumevao ručno prepisivanje teksta iz novinske kolumne na neku vrstu papira na kocke zvanog mreža za pisanje.

Pre nego što su započeli, bili su anketirani koliko su motivisani.

Čim je prvih nekoliko studenata počelo da diže ruke da kaže da su završili, Ojama je zamolio ostale da stanu.

Potom su studenti zamoljeni da prebroje koliko karaktera im je ostalo do kraja i ispitani su koliko jaku želju osećaju da završe svoj zadatak.

Kao što su istraživači i očekivali, studenti koji su imali manje teksta da prepišu bili su mnogo više motivisani da se vrate poslu od onih kojima je preostalo više posla ili - neobično - čak i od onih koji su zapravo već završili svoj posao.

Zašto?

Manalo smatra da je optimizam ključni faktor.

„Moramo da imamo veru u sebe - neku vrstu očekivanja da možemo nešto da uradimo.

„I kad smo bliže završavanju nečega što prethodno nismo uspeli da završimo, onda se optimizam povećava."

Geštaltizam

Drugi faktor zasniva se na školi mišljenja koju su proslavili austrijski i nemački psiholozi početkom 20. veka po imenu „geštaltizam".

Oni su verovali da ljudi pronalaze smisao u svetu prepoznavanjem obrazaca u njemu, tako da nam je šira slika mnogo važnija od njenih pojedinačnih delova.

„Kad imamo samo delove nečega, uvek želimo da stvorimo celinu", kaže Manalo.

Na primer, ako nekome pokažete nacrt triangla sastavljenog od nedovršenih crtica, naš mozak će ih automatski popuniti i pretpostaviti da je to slika triangla umesto slike gomile linija.

„Ista stvar je na delu i ovde, skloni smo tome da želimo nešto da završimo, naročito ako je to blizu razumevanju smisla ili blizu ostvarenju nekog cilja", kaže Manalo.

Iako je izgledalo kao da prvi deo studije potkrepljuje Hemingvejevu teoriju, prepisivanje teksta teško da je ona vrsta zadatka koji ljudi redovno obavljaju, pa su istraživači odlučili da provere da li će rezultati funkcionisati i u svakodnevnim scenarijima.

Želeli su da vide da li tehnika funkcioniše najbolje ako ste već isplanirali kakvi vas zadaci čekaju pa možete da izračunate koliko posla vam je još preostalo.

Istraživači su podelili odeljenje od 131 studenta u dve grupe i zatražili od njih da zapišu uspomene od vrtića do srednje škole (od svoje četvrte do 18. godine) - što je jedan mamutski zadatak.

U prvoj grupi, dobili su pomoć u struktuiranju odgovora; rečeno im je da uspomene podele na dva dela, od vrtića do osnovne škole i od osnovne do srednje škole.

Druga grupa nije dobila takvu pomoć.

Pre nego što su krenuli, studenti su upitani koliko se motivisano osećaju.

Ponovo, čim se većina studenata našla blizu završavanja zadatka, svi su zamoljeni da stanu.

Upitani su koliko su blizu kraja i koliko se motivisano osećaju da nastave.

Kao i u prethodnom slučaju, studenti koji su bili najbliže kraju osećali su se najviše motivisano.

Ali ovaj put se javio i jedan novi efekat - najvažnije od svega, oni koji su zamoljeni da podele zadatak na dva dela i samim tim im je bilo lakše da izračunaju koliko im je još vremena preostalo, bili su i zainteresovaniji da se vrate poslu.

Prekinuti zadatak

Nalazi su se savršeno uklopili u istraživanje Danijele Kupor sa Univerziteta u Bostonu koja je 2014. godine proučavala efekta prekida.

Za jednu studiju, Kupor i njene kolege sa Stenforda i Jejla zamolili su ljude da pogledaju kratak video u kom je komičar prepričavao anegdotu iz detinjstva.

Polovini je dopušteno da pogleda šalu do kraja, dok su ostali ostavljeni da vise u vazduhu.

Potom su učesnici zamoljeni da obave malo imaginarne onlajn kupovine, za naizgled nepovezanu studiju.

Rečeno im je šta da traže a potom su im predstavljene dve potencijalne robne opcije, koje bi mogle da se uklope u njihovu računicu ali ne moraju.

Oni koji su bili prekinuti u prethodnoj studiji bili su mnogo skloniji da se odmah bace na kupovinu nečega nego da nastave da traže dalje.

„Kad neki prekid spreči pojedince da ostvare konkretan cilj ili zadatak, otkrili smo da donose brže i manje promišljene odluke u potpuno nepovezanim oblastima", kaže Kupor.

„Oni osećaju odsustvo završnice i sledstvena nezadovoljena potreba za završetkom može da se prenese na nepovezane odluke - i motiviše ljude da ih ostvare preko tih nepovezanih odluka."

Studija Kuporove sugeriše da prekidi mogu da pruže motivacioni podstrek, ali nagoveštava da to možda i nije uvek od koristi.

Pod jedan, istraživanje - i zdrav razum - sugerišu da smo skloniji da zažalimo zbog svojih odluka ako ih nismo dobro promislili.

Međutim, moguće je da su Hemingvejevom efektu potrebni drugačiji uslovi da bi se on manifestovao na pravi način.

Na kraju krajeva, svi prekidi u studiji Kuporove bili su usred zadatka, a suština ovog fenomena je u tempiranju; niko ne želi da kaže da će vam, ako vas ultra druželjubivi kolega prekida za vašim radnim stolom deset puta dnevno, to doneti bilo kakvu korist.

Da biste pravilno iskoristili ovaj efekat, prekid treba da bude tempiran za trenutak kad znate u kom pravcu se kreće vaš posao.

U svakom slučaju, možda bi ova strategija trebalo da se primenjuje uz oprez sve dok ne budemo bolje razumeli kako zastajanje pre okončanja zadataka utiče na našu psihologiju.

Ojama i Manalo su optimističniji.

Oni misle da bi Hemingvejev efekat mogao da se iskoristi za postizanje bilo kakvog cilja, koliko god on velik ili mali bio, i sugerišu da bi mogao da bude posebno koristan na radnom mestu i u prosveti.

Ojama već koristi ovu strategiju kad radi na naučnim studijama, a istraživači trenutno rade na studiji koja će pokazati da li može da pomogne studentima da završe doktorate; trenutno i do trećine studenata u Evropi još nije završila pisanje radova posle neverovatnih šest godina.

Ideja je da će, ako se studentima pomogne da pravilno raspodele posao, Hemingvejev efekat početi da deluje kako se oni budu približavali kraju svakog odeljka.

Oni misle i da njihovo istraživanje može da pomogne ljudima u svakodnevnim zadacima, kao što je razumevanje novog koncepta u školi.

„U učionicama, na primer, ponekad nastavnici zaustavljaju učenike kad počnu da se muče s nečim - govore im: U redu, dosta je bilo, nastavićemo ovo sutra. Ali to je jako loša ideja", kaže Manalo.

Iako je Hemingvej sugerisao da korisni prekidi moraju da budu samonametnuti, istraživače više zanima činjenica da zadatak ostaje nedovršen nego zašto ili kako.

Oni ne vide razlog zašto bi pažljivo tempirani prekidi koje nam nameću drugi bili išta manje efikasni.

Imajući u vidu činjenicu da već želimo da pijemo kao Hemingvej, da se oblačimo kao on, pišemo kao on i da uredimo svoj dom sumnjivim nameštajem za koji se kaže da ima neke veze s njim, možda je krajnje vreme da počnemo da planiramo svoj rad kao on.

Na kraju krajeva, Hemingvej nam je to eksplicitno i poručio - a ko smo mi da ga ne poslušamo?


Pratite nas na Fejsbuku i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima