Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

20:27, 1. 6. 2022.

| BBC News na srpskom

Psihologija: Zašto nas hvataju napadi smeha

Autor: BBC News na srpskom
Cheerful couple enjoying comedy movie together at theatre
Getty Images

Moj razgovor sa Sofi Skot privodi se kraju kad se ona okreće na stolici da mi pusti video snimak skoro nagog čoveka koji uskače u zamrznuti bazen.

Posle čitavog minuta dramatičnog napinjanja mišića, on konačno skače - samo da bi se razbio o led i proklizao po njemu.

Voda je možda ostala u čvrstom stanju, ali njegovim prijateljima nije trebalo dugo da popucaju od smeha.

„Oni kreću da se smeju čim vide da nema krvi i polomljenih kostiju", kaže Skot.

„I oni naprosto VRIŠTE od smeha; tu apsolutno nema pomoći."

Zašto nas hvataju napadi smeha - čak i kad nekoga nešto boli?

I zašto su oni toliko zarazni?

Kao neuronaučnica sa Univerzitetskog koledža u Londonu, Skot je poslednjih nekoliko godina provela tražeći odgovore na ova pitanja - i na TED2015 u Vankuveru objasnila zašto je smeh jedan od naših najvažnijih, i najneshvaćenijih, tipova ponašanja.

Rad Sofi Skot nije uvek nailazio na odobravanje njenih tradicionalnijih kolega.

Ona voli da istakne rukom ispisanu poruku koju je jednom prilikom pronašla ostavljenu na vrhu gomile njenih odštampanih papira.

„Ova hrpa papira izgleda kao smeće (zbog prirode materijala) i biće bačena ako je neko ne odnese", pisalo je u poruci.

„Da li je ovo uopšte nauka?".

U ironičnoj posveti ovoj kritici, Skot sada nosi majicu sa odštampanim tim pitanjem, spremna za svoj komičarski nastup kasnije tokom večeri.

Karijeru je započela proučavajući ljudski glas uopšte i obilje informacija koje on nosi o našem identitetu.

„Možete da otkrijete mnogo toga o mom rodu, mom godištu, mom socio-ekonomskom statusu, mom geografskom poreklu, mom raspoloženju, pa čak i o stvarima koje imaju veze sa mojim interakcijama", kaže ona.

A girl sitting at a kitchen table at family home, wearing school uniform at breakfast in the morning. She is playing on a smartphone
Getty Images

Jedan od njenih eksperimenata bavio se snimanjem profesionalnog imitatora Dankana Visbija u želji da analizira način na koji on preuzima suptilne manirizme iz govora drugih ljudi.

Iznenađujuće, ali otkrila je da je njegova moždana aktivnost odslikavala oblasti obično povezane sa pokretima tela i vizuelizacijom - dok je on, maltene bukvalno, pokušavao da zađe pod kožu svog lika.

Generalnije gledano, rad na imitacijama pomogao joj je da otkrije moždane regije koje učestvuju u akcentu i artikulaciji - važnim aspektima našeg glasovnog identiteta.

Ali tek je posle studije sprovedene u Namibiji Skot počela da shvata da je smeh jedan od najbogatijih vokalnih tikova.

Prethodna istraživanja pokazala su da u svim kulturama možemo da prepoznamo šest univerzalnih emocija - strah, bes, iznenađenje, gađenje, tugu, veselje - na osnovu izraza lica.

Skot je, međutim, želela da vidi da li unosimo neke malo suptilnije informacije u svoj glas.

I zato je zamolila domorodačke narode Namibije i Engleze da slušaju jedni druge i ocene emocije koje čuju - uključujući šest opšteprihvaćenih univerzalnih, baš kao i olakšanje, trijumf ili zadovoljstvo.

Smeh je bio najlakše prepoznatljiva emocija u obe grupe.

„Gotovo momentalno, on je počeo da izgleda drugačije od svih ostalih pozitivnih emocija", kaže ona.

Što je više istraživala, sve je više bila fascinirana njegovim složenostima.

Na primer, ubrzo je otkrila da velika većina smehova nema nikakve veze sa humorom.

„Ljudi zaista misle da se oni uglavnom samo smeju tuđim šalama, ali u okviru razgovora, osoba koja se najviše smeje u svakom trenutku je upravo osoba koja govori", kaže ona.

I zaista, ona sada smeh doživljava kao „društvenu emociju" koja nas spaja i pomaže nam da se zbližimo, bilo da je nešto zaista smešno ili ne.

„Kad se smejete zajedno sa ljudima, vi im pokazujete da vam se oni dopadaju, da se slažete sa njima ili da ste u istoj grupi kao i oni", kaže ona.

„Smeh je indeks snage nekog odnosa."

Zarazno kikotanje

To bi moglo da objasni zašto parovi mogu da se previjaju od smeha na duhovite opaske jedni drugih - dok posmatrači ostaju imuni na njih.

„Često ćete čuti nekoga da kaže: 'On ima sjajan smisao za humor i stvarno mi se sviđa zbog toga'.

„Ono što ona zapravo misli je: 'Sviđa mi se i to mu pokazujem smejući se kad sam s njim'".

I zaista, veselje bi moglo da bude primarni način za održavanje veza; ona se poziva na istraživanje, na primer, koje je pokazalo da parovi koji se smeju zajedno stvarima nalaze da im je mnogo lakše da smanje napetost nakon nekog stresnog događaja - i, celokupno gledano, veće su šanse da duže ostanu zajedno.

Druge skorašnje studije pokazale su da ljudi koji se zajedno smeju smešnim video klipovima takođe imaju veće šanse da se otvore o ličnim informacijama - stvarajući više zajedničkih tačaka između ljudi.

Čak i urnebesni pad Nemca na zamrznuti bazen možda je još više zbližio prijatelje.

„Zanimljivo je koliko brzo njegovi prijatelji počinju da se smeju - mislim da je to zato da bi se on osećao bolje", kaže Skot.

U skladu s tim, Robin Danbar sa Univerziteta u Oksfordu otkrio je da smeh ima korelaciju sa povećanim pragom tolerancije bola, možda podstičući lučenje endorfina - hemikalije koja takođe pospešuje društvene veze.

Two young female friends sharing a laugh in a cafe
Getty Images

Skot sada želi da utvrdi jasne razlike između „poziranog" kikotanja koje koristimo da njime ispresecamo naš razgovor - i apsolutno nekontrolisane napade smeha koji mogu da unište televizijski ili radio prenos.

Na primer, ona je otkrila da su manje autentični tonovi često nazalniji - dok naš nekontrolisani, refleksni smeh nikad ne ide kroz nos.

Njeni skenovi na magnetnoj rezonanci, međutim, pokušali su da otkriju na koji način mozak reaguje na ove dve vrste smeha.

Čini se da obe golicaju moždane regije za odslikavanje - oblasti koje obično oponašaju druge osobe.

Te oblasti se osvetle bilo da vas vidim kako šutirate loptu ili je ja šutnem sama, na primer - i upravo bi ova prirodna mimikrija mogla biti ono što smeh čini toliko zaraznim.

„Trideset puta ste skloniji da se smejete ako ste sa nekim", kaže ona.

Važna razlika, međutim, jeste da manje spontani, društveni smeh obično pokreće više aktivnosti u oblastima koje se vezuju za „mentalizaciju" i razumevanje motiva drugih - možda zato što pokušavamo da shvatimo zašto foliraju.

Vi možda mislite da je lako razlikovati nekontrolisani i veštački smeh, ali Skot misli da se ta veština razvija polako tokom životnog veka i možda ne dostigne vrhunac pre kasnih tridesetih.

Iz tog razloga, ona je nedavno izvršila eksperiment u londonskom Muzeju nauke, gde je njen tim od posetilaca različitih godišta tražio da procene autentičnost različitih snimaka ljudi koji se smeju ili plaču.

Na kraju krajeva, ona ističe da je plakanja primarni način komunikacije novorođenčeta, dok smeh stiče veću važnost kako starimo.

Iako nam se možda ne dopada „lažni" smeh nekih ljudi, Skot misli da to verovatno govori više o nama i načinu na koji reagujemo na njihove društvene signale, nego bilo šta posebno iritantno o njima samima.

Ona mi priča priču o poznanici koja ju je često iritirala upornim smehom nalik zvuku flaute.

„Uvek sam mislila da se smeje jako neprimereno, ali kad sam obratila malo više pažnje na njen smeh, shvatila sam da je mnogo neobičnija činjenica da joj se ja nisam pridružila.

„Njen smeh bio je savršeno normalan."

Da joj se ta osoba već ionako nije dopadala, kaže ona, ona bi se samo smejala zajedno sa njom i ne bi ništa ni primetila.

Osim što je počela da proučava veze u našim najbližim odnosima, radoznalost je Sofi Skot odvela i u komičarske klubove.

„Ono što je zanimljivo u vezi sa smehom u situaciji stend-ap komedije je da je to i dalje interakcija", kaže ona.

Na neki način, publika vodi razgovor sa komičarem.

„Zanima me šta se dešava kad publika krene da se smeje i kako smeh umine - da li ste sinhronizovani sa ljudima oko vas ili vam prosto nije stalo, zato što je iskustvo samo između vas i osobe na pozornici."

Group of excited people clapping hands in the theatre
Getty Images

Paradoksalno, kaže ona, komičaru je često lakše da radi u velikim prostorima, možda zato što zarazna priroda smeha znači da talasi veselja mogu lakše da se prime kad ima više ljudi.

Ona se priseća snimka komičara Šona Loka koji bi publiku dovodio na ivicu histeričnog smeha samo povremeno izgovarajući reč „kamerband", zahvaljujući zaraznom smehu koji se širio publikom.

Ona je do sada pokušala da opremi članove publike koji gledaju komičare senzorima da bi pratila njihove izlive smeha, ali sa veoma ograničenim uspehom - naime, publika se ukočila znajući da je posmatrana.

Ali ona se sada nada da će nastaviti rad sa slavnim komičarem Robom Dilejnijem, koji će možda uspeti da se probije kroz njihovu nelagodu.

Skot se povremeno i sama laća mikrofona na večerima komedije u Londonu, i ja je pitam da li su njena otkrića uticala na njenu ličnost na pozornici?

Ona se ne slaže da joj je nauka omogućila prečicu do komičarskog talenta, iako sam na dobrotvornom događaju naredne večeri otkrila da je veoma duhovita.

Kao što nas podseća njena majica sa natpisom „Da li je ovo uopšte nauka?", njene uštogljenije kolege možda ne odobravaju njen neozbiljan stav - ali Skot razume koliko moćna alatka smeh ume da bude kad želimo da se izrazimo i nateramo ljude da nas saslušaju.

„Smeh deluje trivijalno, efemerno, besmisleno", kaže ona.

„Ali nikad nije neutralan - on uvek ima neko značenje."

Smeh povećava prag tolerancije bola i može da pokrene endorfin da kola našim venama.


Pratite nas na Fejsbuku, i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima
KOMENTAR DANA

Ne. Nisam toliko bogat da letujem u Srbiji.

Aleksandar Stošić čitalac

Tekst: Od danas prijava za vaučere od 15.000 dinara